Bila sam ljuta na Engleze Jelisaveta Karađorđević nam je pričala o dugih sedam godina stvaranja monografije o zbirci umetničkih dela koje je njen otac ostavio svom narodu a decenijama čame u podrumu Narodnog muzeja. Otkrila nam je da postoje izgledi da se ta vredna kolekcija vrati tamo gde je i nastala – u zgradu gde danas radi predsednik Srbije
U ono vreme cenjen u svetu Muzej kneza Pavla postojao je svega devet godina, od 1935. do 1944. kada je na njega stavljena (komunistička) tačka a dela najpoznatijih umetnika prekrila tama. A punih sedam godina je trajala borba da se sva ta dela popišu, slikaju, rasporede i stave u luksuznu monografiju koja je upravo predstavljena javnosti.
Ekipi od osam stručnjaka beogradskog Narodnog muzeja na čelu sa upravnicom dr Tatjanom Cvjetićanin kneginja je pomagala u tom poduhvatu. Među njima je i Marina Bojić, ćerka Milana Kašanina, predratnog upravnika Muzeja kneza Pavla.
– Sedam godina sam radila na ovome i zahvalna sam direktorki Muzeja Tanji Cvjetićanin što nikada nije izgubila nadu da će knjiga izaći, dok drugi jesu. Predugo je trajalo pa su mislili da je neko bio i protiv toga. Nije bilo takvih stvari, ali samo je vreme suviše brzo prolazilo.
Šta za vas znači izlazak ove monografije?
– Ja uvek volim da ispravim nepravde, a nepravda je bila u tome što su i komunisti i ostali hteli da unište sećanje na taj Muzej, ali nije im uspelo. Ime mog oca u muzeju ne postoji, niko ne zna da je on posle Nemanjića najveći mecena srpske umetnosti. Posle ovoga, mislim da će morati da se na neki način vrati Muzej kneza Pavla. I da će narod biti srećan da sazna nešto više o svojoj istoriji, o istini. Ako ne znamo istinu o prošlosti, ne možemo da idemo u budućnost.
Sve što je u ovoj monografiji nalazi se u Muzeju kneza Pavla?
– Apsolutno. Sada je u depou, podrumu Narodnog muzeja dok se renovira, a posle videćemo. Narod mora da ima priliku da to gleda jer je moj otac to poklonio narodu, 400 dela.
Ovo je još jedan stepenik u Vašoj borbi za rehabilitaciju Vašeg oca?
– Jeste, dokaz da je bio patriota i da je vrhunska bila njegova ljubav prema svom narodu. Znate, taj muzej je zahvaljujući njemu imao svetski nivo i treba da budemo ponosni.
Vaša ćerka Katarina sprema film o vašem ocu i njenom dedi. Da li se i vaš brat knez Aleksandar uključio u borbu za vraćanje kneza Pavla u srpsku istoriju?
– Ne, ali ja sam diplomirala istoriju umetnosti u Parizu i tu ljubav delim sa ocem. Aleksandar je pilot, voli mašine i umetnost ga ne privlači naročito.
Predmete iz Muzeja vojske koje su prolazile Srbijom nisu krale?
– Nemci nisu ništa, Rusi nešto jesu, komunisti najviše. Jedna velika slika Rembranta koja je pripadala kralju Aleksandru ukradena je i nije pronađena. Moj otac je to kupio za kralja.
Kako je Vaš otac reagovao kad su partizani decembra 1944. promenili ime muzeja koji je do tada nosio njegovo ime?
– Ja sam bila mala, ali to je bilo bolno za njega i nije hteo o tome da priča. Organizovala sam pre nekoliko dana konferenciju za štampu u Londonu i novinari su bili iznenađeni podacima o mom ocu i muzeju, koliko je on tada skupljao savremenu umetnost, što tada i nije bilo u modi. On je to kupovao za Muzej, dok se njegova privatna kolekcija, gde ima starih majstora, nalazi u Belom dvoru i to pripada mom bratu i meni. Do toga trenutno ne možemo da dođemo. Novinari su bili oduševljeni su tom pričom i njenim istorijskim kontekstom.
Nikada niste bili ljuti na Engleze što su izdali vašeg oca?
– Jesam, pričala sam o tome, i njima, ja sve pričam otvoreno. Strašna politika koju su vodili. Naši glupi ljudi i njihovi pokvareni ljudi, katastrofalna kombinacija.
A onda ste se udali za Engleza Nila Balfura?
– Ne, on je bio pola Škot i pola Irac.
Rekli ste da vam je predsednik Boris Tadić još pre nekoliko godina obećao da će sadašnja zgrada predsedništva Srbije biti vraćena Muzeju kneza Pavla. Šta se dešava sa tom idejom?
– To da zgrada treba da se vrati Muzeju kneza Pavla provlači se već desetak godina koliko mi ovde živimo, jer zbog bezbednosti predsednika nije adekvatna da on tu radi, što se već pokazalo. Rekao je da je spreman da ide u zgradu na Novom Beogradu čim bude osposobljena za tu namenu. To bi bilo pametno jer te slike ionako nemaju gde da vise u narodnom muzeju. U Londonu su bili šokirani činjenicom da takvo blago čami u podrumu i da bi takav muzej bio odličan za turizam Beograda.
Da li imate ideju kako bi takav muzej trebalo da izgleda i radi, da li vidite sebe kao kustosa?
– Mogla bih da budem most sa drugim muzejima, da razgovaram sa direktorom Metropolitena, da organizujem prijeme, susrete, nabavke novih dela, to bih mogla.
