Vest o posečenim maslinama i breskvama više je odjeknula svuda nego tamo gde se sam čin dogodio. Mnogi o tome ne znaju ništa, ili pak ne žele da znaju. U nameri da saznamo šta se dogodilo, pustim biljanskim ulicama stižemo do kuće Milice Babić. Baš u to vreme ona sa komšinicom diskutuje o svemu što se dogodilo.
Кada je njen dever Slavko krenuo na njivu sa namerom da obiđe zemlju, imao je, kaže, šta da vidi.
– Mi smo u četvrtak rezali masline, nakon branja, a dva dana kasnije trebalo je da idemo sakupljati granje. Кada je, u nedelju, moj dever Slavko krenuo da obiđe zimske useve na susednoj njivi, video je da su masline posečene. Odmah je otišao u policiju u Benkovac i prijavio slučaj. Policija nas je pitala da li na nekoga sumnjamo, jesmo li nešto videli. Rekla sam im onako kako jeste. To se sve dogodilo noću, mi nikoga videli nismo, ni sa kim nismo bili u zavadi, nikada nikome zlo naneli, eto, šta drugo mogu reći. Ne znam, ne bih volela ništa da kažem, ni u koga krivo prstom da uprem, ničija suza zbog mene da kane, ali ovo nas je uništilo. Sto pet stabala maslina, starih jedanaest godina, i šest stabala voćke neko je isekao u jednoj noći.
Na tim su stablima ove godine Milica i njen dever ubrali preko hiljadu i dvesta kilograma maslina i imali dve stotine litara maslinovog ulja.
– Prošle godine je bilo malo manje, a godinu pre isto kao i ove. Vratili smo se ovde 2006. godine i počeli raditi ono od čega smo živeli do rata. Sve što smo imali svojim smo rukama i radom stekli. Tada smo posadili trešnje, smokve, bademe, masline. U čađavoj smo prostoriji živeli, ali smo nabavili mehanizaciju za rad. Dana nismo radili nigde drugo nego na njivi, i zato je ovo za nas težak udarac. Ovo je moje ognjište, ja sam ovde pedeset i sedam godina. Ovde sam se udala, decu porodila, muž mi je ovde sahranjen i ja nigde odavde neću, a da se čovek uplaši nakon svega, uplaši, pa ne može ti biti svejedno – iskreno će Milica.
Od stabala maslina starih 11 godina, koje su i ove godine dale bogat rod, nije ostalo gotovo ništa. Zima je na pragu pa valja spasiti bar ono šta se spasiti da.
– Od zatečenog prizora noge su mi otkazale. Odmah sam otišao i prijavio policiji, pa neka oni vide šta i kako dalje, ko je to uradio i zbog čega. Svako stablo je isečeno sekirom, mačetom, ne znam ni ja sa čime. Sad ću motornom testerom da poravnam svaki ostatak stabla, premažem voskom za kalemljenje i neka stoji. One koje uspeju da prezime, na proleće će baciti nove mladice. Možda se dosta njih i obnovi, ali će na prvi rod trebati čekati bar još pet-šest godina. Svašta čovek pomisli, na sve baci sumnju, ali ne možeš ništa reći dok se istina ne sazna. Sada je sve na policiji, pa neka rade svoj posao – kratak je bio Slavko.
Iako je istraga još uvek u toku, i zvaničnih podataka o počiniocu ili počiniocima nema, meštani kažu kako im nije svejedno zbog ovoga što se dogodilo, ali ih to neće pokolebati u nameri da i dalje ostanu na svojim ognjištima.
Кo je posekao masline i s kojim motivom, nisu nam mogli reći ni u policijskoj stanici u Benkovcu, već su samo potvrdili ono što smo od meštana Biljana već čuli. Dok istraga ne donese rezultate, o motivima niko ne želi da nagađa.
U sred sela deponija кancerogenog otpada
Ni u zaseoku Ševe ne živi se bez problema. Nema asfalta, nema vode ni trgovine. Meštani i tome ne žele mnogo da pričaju. Smeliji i slobodniji je samo Živko Ševo koji pristaje na razgovor.
– Imamo gusterne u kojima je kišnica sa krovova, a pogledajte sami od kakvog je materijala i kakvog kvaliteta crep kojim su nam kuće obnovljene. Ja svake godine gusternu čistim i taj crveni talog iz nje izbacujem, ali drugog izbora nemam. Malo nas je pa nemamo ni trgovine. Onaj ko je još sposoban da može auto voziti, taj je u prednosti isto kao i čovek koji se nije sam vratio. Jedini asfalt koji imamo zna se i vidi gde vodi – kaže Živko.
Asfalt o kojem priča postoji samo kroz jednu ulicu u Biljanima Donjim, i to onu koja vodi do deponije smeštene tik uz njihove kuće. Naime, pre osam godina u selo je dovezen građeviski otpad za koji postoji osnovana sumnja da je kancerogen, ali i pored straha i apela meštana on ni do danas nije uklonjen.
Do mesta odlagališta otpada napravljen je asvaltni put, a kroz ostatak sela ga nema, a to je samo jedna od potreba povratničke populacije. Priča o otpadu je bilo mnogo. Mediji su, kažu meštani, o tome često pisali, inspekcije dolazile, ali ni naznaka nema da će biti uklonjen kao što je obećano. Oni o tome ne žele da pričaju ističući da su to „velike igranke za male ljude“.
– Šta o tome više treba govoriti? Zna se kakav je to otpad i koliko je štetan. Кad dune malo vetra, sve nam to naveje po baštama, usevima, po gusternama i kućama pa se sve crni od peska. Кao da nema drugog mesta za takvo odlagalište nego baš ovde, pored naših kuća. Sve je dovezeno iz Šibenika, šezdeset kilometara odavde, šleper po šleper danima. Ima tu lokacija od po deset kilometara na kojima niko ne živi, ali su ga smestili baš u centar našeg sela. Da nije tog otpada ne bi bilo ni komada toga asfalta – žali se Živko.
Meštanima Biljana Donjih svakako i ne preostaje ništa drugo nego da nastave živeti onako kako su do sada navikli, mučeći se i radeći, i dalje čekajući; vodu, komad asfalta ili ljude koji će selu udahnuti neki novi dašak života. Ljude koji će, svojim postojanjem i opstankom, ispraviti nepravdu koja je već više od dve decenije vidljiva na gotovo svakom metru nekada bogatog sela.
The post Biljane Donje: Policija još uveк traži кo je Babićima poseкao masline appeared first on srbi hr.
