Foto: Privatna arhiva
„Poznavanje jezika i izloženost drugoj kulturi u meni je podstaklo radoznalost i želju da putujem i učim strane jezike. Do 18. sam već govorila engleski, italijanski i španski, a u školi sam učila i nemački. Imala sam veliku želju da iskusim život u inostranstvu, pa su studije izgledale kao najbolja opcija“, priča Ksenija.
Tokom završne godine gimnazije aplicirala je za stipendiju na Univerzitetu ‘La Sapienza’ u Rimu, na smeru za Međunarodne odnose za saradnju i razvoj.
Nakon toga su usledile i master studije o evropskim politikama u Holandiji, kratak period u Nemačkoj i povratak u Italiju na još jedan master sa fokusom na evropsko pravo na Evropskom koledžu u Parmi.
Od 2015. je u Briselu u Belgiji, gde radi na evropskim politikama i pravu vezanim za poljoprivredu, bezbednost hrane i zaštite životne sredine.
Prema njenim rečima, kad je odlazila iz Srbije, imala je nameru da se vrati.
„Odlazak na studije bio je motivisan i željom da doprinesem boljoj budućnosti Srbije. Između evropskih lutanja u dva navrata sam se vratila u Srbiju. Prvi put to je bilo da bih stekla neko radno iskustvo u međunarodnim organizacijama i da bih aplicirala za dalje mastere u inostranstvu. Tu sam već naišla na prve prepreke i razočaranje zbog nemogućnosti da nostrifikujem diplomu i apliciram za stipendije zato što sam osnovne studije završila u inostranstvu“, objašnjava Ksenija.
Na kraju je dobila stipendiju za master u Holandiji, direktno od univerziteta, a kasnije i od italijanskog Ministrastva inostranih poslova za još jedan master vezan za Evropsko pravo.
Nakon ta dva mastera odlučila je da se vrati u Srbiju želeći žarko da radi na procesu pristupanja Srbije Evropskoj uniji, pogotovo u oblastima za koje se školovala.
„Bio je to poučan i koristan period u mom profesionalnom i privatnom razvoju. Upoznala sam dosta vrednih i zanimljivih ljudi. Mnogi od njih su imali slična iskustva jer su se takođe školovali u inostranstvu. Nažalost, i dalje su mi neke barijere bile neprelazne. Nisam uspela da nostrifikujem diplome. Na poslu sam bila prijavljena sa srednjom školom i posle godinu dana sam shvatila da bi mi bilo teško da u Srbiji napredujem i razvijam se kako bih želela. Pre svega u poslovnom smislu zbog prevelike zastupljenosti politike i partijskih veza u sektoru koji me zanimao. Imala sam osećaj da je važnije koga znaš nego šta znaš i koliko si spreman da radiš“, priseća se Ksenija.
Još pamti anegdotu iz perioda dok je radila istraživanje o harmonizaciji zakona za zaštitu tradicionalnih prehrambenih proizvoda Srbije.
Naime, želela je da o tome popriča sa nadležnom osobom iz Ministarstva poljoprivrede. Poslala je nekoliko mejlova sa upitom za sastanak, međutim, na odgovor je morala da čeka mesecima.
Kad je slične mejlove slala Evropskoj Komisiji, odmah bi dobijala odgovor i termine za sastanak u Briselu.
Nadležna osoba iz srpskog ministarstva udostojila ju je odgovora tek nakon što joj je upit prosledio Ksenijin kontakt iz Italije i još jednog mejla u kojem je morala da naglasi da je već razgovarala sa ljudima iz Evropske komisije. Nažalost takvih primera je bilo više, dodaje.
„Ko će ga znati, možda ni ja nisam imala pravi pristup radu u Srbiji. Danas, posle nekoliko poslova u inostranstvu, mogu da kažem da je moje radno iskustvo u Srbiji bilo najizazovnije. Kad sam dobila priliku da stažiram u Evropskoj komisiji, posle godinu i po dana rada u Srbiji, nisam uopšte imala sumnju da li treba da opet odem iz zemlje. Tad sam znala da se verovatno više neću vratiti. Mnogo ljudi mi je govorilo da je ludo što ostavljam posao sa stabilnim ugovorom i redovnom platom u Beogradu za staž od pet meseci u Komisiji“, navodi naša sagovornica i dodaje da je postojao izvestan rizik da neće uspeti da se snađe u Briselu zbog problema sa radnim dozvolama za NON-EU građane.
Ksenija u Srbiji nije bila više od godinu dana, čemu je kumovala epidemiološka situacija. Inače, ranije se trudila da barem dvaput godišnje obiđe porodicu i prijatelje i tako ublaži osećaj nostalgije.
„Moj partner (Belgijanac) takođe jako voli Srbiju i Beograd. Uvek nam prija boravak čak i kad traje kratko. Moja porodica i bliski prijatelji su tu, tako da mi stvarnost u Srbiji nije nepoznata jer utiče na njihovu svakodnevicu. Od zagađenosti vazduha, problema na trzištu rada, funkcionisanju institucija, političkih i drugih skandala… sve mi je poznato. Nažalost, vidim koliko to utiče i na lošu sliku Srbije u svetu. I ne uliva mi optimizam kad je reč o procesu pristupanja Srbije EU, do čega mi je jako stalo“, napominje Ksenija.
Naša sagovornica ističe da je Srbija njena zemlja, da je ponosna na svoje poreklo i porodicu, ali da to ne znači da ne može da bude kritična prema tome kako danas stvari stoje.
„A ne stoje dobro. Možda je dobro manjem broju ljudi koji umeju da plivaju u postojećem sistemu, ali ne i većini naših sugrađana“, dodaje Ksenija.
Prema njenim rečima, trenutno ne razmišlja o povratku, a uskoro će aplicirati i za belgijsko državljanstvo. Ona i njen partner su postali roditelji krajem januara, a sa proširenjem porodice i profesionalnim ambicijama koje su vezane za EU, smatra da je njeno mesto u Briselu.
„Ako bi se situacija u Srbiji znatno promenila onda bih možda u budućnosti mogla da se vratim u ulozi nekog konsultanta ili slično i da pokušam da doprinesem poboljšanju stanja u našem poljoprivrednom sektoru i politikama vezanim za životnu sredinu. Potpun povratak u Srbiju ipak nije u mojim planovima“, navodi Ksenija.
Naša sagovornica kaže da joj je Belgija pružila sigurnost, perspektivu i opuštenost – tri stvari koje nije uspela da pronađe kad sam se vratila u Srbiju posle studija.
„Imam perspektivan i dobro plaćen posao, na kojem se znanje i rad cene. Državni sistem funkcioniše, garantuje zaštitu i generalno jednu opuštenost u planiranju života. Naravno, Belgija nije savršena i moja pozicija kao NON-EU građanke nije uvek bila najlakša, ali uvek sam uspevala da svaki problem rešim, sama ili uz pomoć svog poslodavca ili prijatelja“, priča Ksenija, ne zanemarujući činjenicu da je Belgija takođe i jako kompleksna zemlja, sa komplikovanim političkim sistemom i internim problemima.
U Srbiji je često imala osećaj da se većina ljudi bavi samo preživljavanjem, vođena nekom mantrom ’samo da ne bude gore’.
„Ovde imam osećaj da većina ljudi živi i gleda u budućnost, ka napretku. Naravno, meni je Brisel glavna referenca, koji kao veoma internacionalan grad i centar Evrope ima svoju osobenost koja nije baš prisutna u drugim delovima Belgije. Ali, kako je moj partner Belgijanac, sa flamanske strane, uspela sam da dobro upoznam zemlju i da vidim kako ljudi žive. Kad pogledam njegove roditelje kao penzionere u malom mestu u Flandriji (sa skromnom penzijom za belgijske uslove) i to uporedim sa time kako žive penzioneri u Srbiji, to mi dosta govori. Volela bih da moji roditelji kao penzioneri mogu tako da žive, da budu opušteni i veruju u državni sistem. Da ne moraju da razmišljaju da li će im doteći novca do kraja meseca ili da li im treba neka veza za lekarski pregled ili operaciju“, objašnjava naša sagovornica.
Priznaje da prati stanje u Srbiji, najčešće preko porodice i bliskih prijatelja, kao i ljudi čije mišljenje ceni. Ponekad reaguje na Twitter-u, kad zaista misli da njeno mišljenje može da doprinese ili kada jednostavno „ne može nešto da prećuti“.
„Situacija trenutno nije uopšte pozitivna koliko mogu da primetim. Ljudima se mažu oči, a u većini medija se vode neke nebitne diskusije koje nemaju nikakav pozitivan uticaj na budućnost. Ljudima se namerno skreće pažnja od bitnih stvari. To je verovatno deo strategije onih na vlasti. Nažalost, ne vidim baš ni neku alternativu. Opozija u Srbiji takoreći ne postoji. Volela bih da većina ljudi u našoj zemlji ima bolju perspektivu, želju, motivaciju i neki osećaj sigurnosti da planira i ulaže u svoj život u Srbiji. Nisam sigurna da trenutna politička scena to nudi“, ubeđena je Ksenija.
Kako se bavi odnosima sa javnošću i komunikacijom, često je u kontaktu sa novinarima u Briselu. Čini joj se da na Srbiju gledaju sa interesom, ali i da uglavnom ne razumeju do kraja ovdašnju situaciju.
„Bilo mi je interesantno kad su mislili da smo tako super napredni i cool zato što imamo gej premijerku. Meni su takve izjave pomalo smešne, jer nažalost ne bih rekla da je ona mnogo doprinela poboljšanju statusa LGBTQ zajednice, kao ni pozicije žena u državi. To je naravno samo jedan od primera. Mislim da je ova vlada uspela da u više navrata strancima zamaže oči i da se predstavi kao zaista napredna. Ali ja taj napredak ne vidim tamo gde on zaista treba da bude evidentan. Uspešnost jedne vlade mora da se jasno vidi na poboljšanju standarda svih njenih građana, funkcionisanju institucija i boljoj životnoj sredini, a ne samo na pojedincima. Moj utisak je da je trenutno veći fokus na formi umesto na suštini. Naravno, kad su letos izbili protesti i vest se proširila, ili kada mediji ovde izveštavaju o problemima sa zagađenjem vazduha i reka u Srbiji ili vladavinom prava onda je to ljudima sve ‘skandalozno’ i pitaju me da im pojasnim situaciju“, objašnjava Ksenija.
No, bez obzira na sve što je navela, ne bi rekla da Srbija ima lošu reputaciju u Belgiji. Smatra da je to zbog relativno limitiranog znanja i vesti o našoj zemlji, male dijaspore, manjka istorijski bliske veze, ali i zbog našeg gostoprimstva – oni koji posete Srbiju vrate se sa dobrim utiscima (osmeh).
Naša sagovornica kaže da ima grupu bliskih prijatelja iz Srbije i sa prostora ex-Yu, sa kojima voli da provodi vreme, da priča po naški i organizuje razne proslave. To su ljudi sa kojima bi se družila i da živi u Beogradu, zajedničko poreklo u tom smislu nema nikakav značaj, ističe.
„U Briselu žive ljudi iz cele Evrope i sveta što odgovara mom mentalitetu i temperamentu. U organizaciji u kojoj radim imamo oko petnaestak različitih nacionalnosti i komuniciramo na šest jezika. Za mene je to pravo bogatstvo i u takvom ambijentu se odlično osećam. To je i slika mog privatnog života u Briselu. Imam mnogo prijatelja iz Srbije, sa studija iz Italije i Holandije kao i ljudi koje sam upoznala ovde u proteklih pet i po godina. Kada sam odlazila iz Srbije prvi put sa 19 godina, nisam ni pomislila da ću Belgiju zvati domom. Ljudi koje sam ovde upoznala i sa kojima sam sagradila svoj život mnogo su tome doprineli“, navodi Ksenija.
Kaže da radi u jednoj evropskoj organizaciji koja se bavi interesima evropskih poljoprivrednika i poljoprivrednih zadruga od 1960. godine. Zastupaju interese oko 70 nacionalnih poljoprivrednih organizacija iz 26 EU zemalja pred evropskim institucijama.
Posle godinu i po dana u Briselu je upoznala svog partnera i to je sigurno doprinelo dodatno stabilnosti i vezanosti za ovu zemlju. Uz njega je uspela da je bolje upozna.
„Imamo dobar životni balans, perspektivne poslove na kojima napredujemo, divnu grupu prijatelja, deo porodice koji je blizu i dovoljno sredstava da budemo opušteni i da možemo da planiramo budućnost i dalji individualni razvoj. U slobodno vreme volimo da se bavimo raznim fizičkim aktivnostima, lutamo po gradu, idemo na neka kulturna dešavanja i da istražujemo i pripremamo nova jela. Pre pandemije smo dosta putovali i provodili vreme sa prijateljima i porodicama. Nadam se da će se ova situacija ubrzo popraviti, pa da imamo priliku da u takav stil života uključimo i našeg sina“, optimistična je Ksenija.
Na pitanje da uporedi život tamo i ovde, kaže da je Brisel zanimljiv grad – dovoljno velik, a ipak i dovoljno mali. Rekla bi – po meri čoveka.
„Većina naših prijatelja živi u blizini. Skoro svuda može da se stigne biciklom. Prevoz dobro funkcionise. Ima lepih parkova i u normalna (ne korona) vremena ima mnogo sadržaja za svačiji ukus. Lako možete da dođete u kontakt sa raznim kulturama. Od internacionalnih radnji gde možete da kupite tradicionalne proizvode, do raznih restorana, festivala i kulturnih dešavanja koja često organizuju ambasade ili lokalne zajednice. Rekla bih da sam ovde (pre-korone) često imala osećaj da ne znam gde i šta pre. Uvek ima neki zanimljiv događaj, ljudi sa kojima treba da se vidim, sportska i kulturna događanja, ili neki novi restoran/bar/mesto koje želim da posetim. Sada je sve to usporilo i jako mi nedostaje, pa se nadam da će se taj duh Brisela brzo vratiti“, priča Ksenija.
Veruje da će njene aktivnosti u budućnosti biti mnogo više vezane za dečije stvari, tako da će dodatno otkriti koliko je grad ‘kid-friendly’.
Naravno ima stvari koje su u Srbiji mnogo bolje nego u Briselu, u šta se uveri svaki put kad dođe
„Naše kulinarstvo, mesta za izlaske i deo pre svega privatnih usluga: kozmetičkih, frizerskih, krojačkih i obućarskih su zaista mnogo bolje i pristupačnije. Ovde kod frizera lako potrošiš 100 evra i odeš kući nezadovoljan. To mi se u Beogradu još nije desilo i kada se vratim zaista uvek gledam da pohvalim sve od zubara, do frizera i konobara“, ističe Ksenija.
Jedinstven miks holandskih i francuskih tradicija
Ksenija smatra da Belgiju treba otkrivati otvorenog uma. Ona nije najlepša zemlja, vreme je često loše i nije baš najpoznatija turistička destinacija za naše ljude. Ipak, ima toliko dobrih i jedinstvenih mesta koja zaslužuju da budu bolje otkrivena i cenjena. Čokolade, vafli i pivo na stranu – Belgija je jedinstven miks holandskih i francuskih tradicija, jezika i navika. Nije lako odmah shvatiti kako stvari ovde funkcionišu i koja je logika, ali ipak sve to na kraju dana ima neki svoj šarm i doprinosi jedinstvenom karakteru ove zemlje.
„Mislila sam da posle života u Italiji (u Rimu i Parmi) neću moći da se naviknem na život u jednom takvom sivom, kišnom i arhitektonski haotičnom gradu. Ispostavilo se da je to bio samo prvi utisak zato što pre toga Briselu nisam dala šansu i nisam ga istinski upoznala. Danas, posle pet i po godina, volim ovaj grad, ovu zemlju i moj život ovde. U Briselu se stranac ne oseća ko stranac. Čak sam se navikla i na belgijsku logiku/ne-logiku i ono što ovde zovu ’Belgian solutions’, pa mi danas ti primeri budu zabavni“, kaže Ksenija.
Pogodnosti
U Belgiji se za svako dete dobija na samom početku „naknada za rođenje“, jedna fina suma novca koja treba da pomogne sa inicijalnim troškovima. Na to imaju pravo svi roditelji koji su legalni rezidenti u Belgiji i čije će se dete ovde roditi.
„Ono što je čak i mog partnera iznenadilo je da smo tu premiju dobili na račun posle tri radna dana nakon što smo aplicirali, kao i pismo na kućnu adresu sa detaljnim opisom načina na koji mogu dalje da nas podrže na našem putu roditeljstva. Meni je to zaista bilo neverovatno brzo i vrlo efikasno, pogotovo jer beba u tom trenutku još nije došla na svet. Bio im je dovoljan samo sertifikat mog lekara“, priča Ksenija.
Trudnoća u vreme korone – prilično usamljeno iskustvo
„Situacija sa koronom je zaista teška za većinu ljudi, ali trudim se da budem optimistična u vezi toga. Zdravi smo, radimo, i naše porodice i bliski ljudi su dobro. Jedino što mi je zaista žao je to što svoju trudnoću nisam uspela da proživim kako sam zamišljala. Da podelim taj radostan period sa svojom porodicom i prijateljima u Beogradu. Trudnoća u vreme korone nije baš idealna, prilično je usamljeno iskustvo. Letos sam planirala da posetim Srbiju, ali onda su izbili nemiri posle izbora i epidemiološko stanje je bilo jako loše i nisam se osećala baš sigurno da putujem. Već više od godinu dana nisam videla svoju porodicu i to mi teško pada“, priča Ksenija.
Ona dodaje da belgijska ambasada u Beogradu nije dala dozvolu njenoj mami da dođe, bude uz nju i pomogne oko i posle porođaja, što joj je teško palo. Volela bi da je mogla taj trenutak da podeli sa nekim svojim.
„Belgija je jedna od najgore pogođenih zemalja u Evropi (po statistikama) i zbog toga su ovde pravila stroga. Prvi lockdown je trajao do sredine juna, a drugi je počeo krajem oktobra i po svemu sudeći trajaće do početka marta. Ozbiljno shvataju ovu situaciju i trude se da zaštite svoj zdravstveni sistem, najugroženije građane i garantuju da deca mogu da idu u školu. Trenutno im je cilj da vakcinišu sve građane koji to žele do početka leta i iskreno se nadam da će im ta kampanja uspeti. Takođe se nadam da će se i situacija u Srbiji popraviti i stabilizovati (iako vidim da su mere mnogo opuštenije nego ovde) i da ćemo biti u mogućnosti za koji mesec da dovedemo našeg sina da upozna svoju srpsku familiju i da zvanično postane i građanin Srbije“, ističe Ksenija.
Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa
U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.
Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.
