Biranje do podneva
Predizborno obećanje je brzo i trapavo ipak ispunjeno, iako puno naših iseljenika s registrovanim mestom prebivališta u Srbiji još ne zna da su dobili pravo izlaska na bore – u inostranstvu. A rok za prijavljivanje podataka im ističe za koji dan
Srbima iz Amerike gde je, kako se veruje, naša emigracija najjača, više ne mora ni da eventualno padne na pamet da put stave pod noge i do zemlje skoknu u vreme održavanja izbora. Time bi, naravno, ostvarili ovo osnovno pravo rođeno iz prava na državljanstvo, a najzad overeno skupštinskim pečatom na predlog DSS-a. Ljudi iz naše dijaspore, premijerno dakle, imaju mogućnost da glasaju u zemlji u kojoj borave i rade, počev od junskih predsedničkih izbora, ali i pod uslovom da su u Srbiji već upisani u dovoljno problematičan birački spisak. Samo još da pređu 5 000 kilometara od, recimo, Vankuvera do Toronta, gde se nalazi jedno od biračkih mesta u Kanadi. Troškove putovanja snosi porodica.
Do danas je oko 20 država dalo saglasnost da se glasanje obavi i na njihovoj teritoriji. Evo i nekih drugih podataka: iz Australije su maltene odmah poručili da je odziv glasača tanušan, u velikoj Rusiji biće otvorena četiri, u Velikoj Britaniji jedva jedno biračko mesto, u Londonu; od približno 600 000 Srba u Nemačkoj, tek jedna trećina ima pravo glasa; u Belgiji su, pak, shvatili da nema srpskih klubova i udruženja koje bi obavestili o ozakonjenom pravu… Podaci, znači, donose jasnu sumnju da će izbori preko granice uspeti, tim pre što će, po i dalje važećim informacijama, jedino u diplomatsko-konzularnim predstavništvima (DKP), biti birački odbori. I opet će, prema procenama Ministarstva spoljnih poslova, otvaranje birališta u inostranstvu koštati najmanje milion i po do dva miliona evra – bez najave o otvaranju biračkih mesta u drugim prostorijama gde se naši okupljaju (kako će se Srbin iz Kalifornije odlučiti između čikaga i Vašingtona?), bez najave o obaveznoj kontroli ispravnosti izbornog postupka.
U CESID-u ističu da su u kontaktu sa svojim ljudima u stranim zemljama koji će biti posmatrači i da su već raspisali konkurs za kontrolore, iako ih neće platiti. Obaveza je države da ih plati. Oni će, pride, kao dodatno obezbeđenje regularnosti glasanja u konzulatima, uputiti poziv Savetu Evrope i OEBS-u. član Upravnog odbora CESID-a Zoran Lučić kaže da se od glasanja dijaspore sada ne može odustati, mada je više nego jasno da ima pregršt tehničkih problema koje je teško rešiti u roku. A rok za prijavljivanje konzulatima je do 20. maja, posle čega će DKP sve formulare poslati Republičkoj izbornoj komisiji. S tim u vezi, ponavljamo, u toku je i vanredna kontrola centralnog biračkog spiska, za šta se ujedno traže i strane donacije.
Urednik Internet Novina serbskih (među našim iseljenicima omiljena je reč “matica”, kao i slovo “b” u pridevu “srpski”) Zvonko Filipović, sajta posvećenog najpre emigrantima, govori o tome da li ćemo, možda, nadmašiti procenat slovenačke i hrvatske dijaspore od ni celih pet posto izašlih na izbore.
“Nakon kratkotrajnog zadovoljstva i pohvala matici zbog ovakvog poteza, dijaspora se pritajila. Broj naših ljudi koji su se upisali u biračke spiskove u ambasadama beleži se u promilima. Primera radi, u Austriji ih je manje od 100 prijavljenih. A tu bar ne može biti prekora da su biračka mesta stotinama kilometara udaljena, pa da stvaraju troškove.”
Filipović kaže da dijaspora i matica moraju sagledati novonastalu situaciju u kojoj je matica pružila prst, dok dijaspora čeka ruku i izigrava mladu. “Umesto da iskoristi toliko čekanu mogućnost, emigracija je letargična i po svemu sudeći broj glasača u inostranstvu biće katastrofalno mali. Ako tako zaista bude, Srbija traba da odredi mehanizme i pravila za neke buduće izbore. U nastupu razočarenja prema sadašnjem izbornom mrtvilu emigracije, može se desiti da neko predloži turski model, prema kojem njihovi emigranti imaju konzularnu zaštitu jedino uz potvrdu da su glasali na izborima. Oni bolećivi prema sunarodnicima pružiće im drugu šansu u izmenjenim uslovima, brojnijim i bližim biračkim mestima bez obzira na cenu po ojađenu srpsku državu i poreske obveznike koji u njoj žive”, zaključuje Filipović.
Vlada Srbije uskoro treba da se izjasni o predlogu izmena Zakona o državljanstvu kojim bi put do srpskog državljanstva bio konačno maksimalno olakšan, posebno za naše ljude u dijaspori, rekao je Miodrag Jakšić, pomoćnik ministra za dijasporu. U međuvremenu je i Agencija za dijasporu avanzovala u Ministarstvo za dijasporu. Dugoočekivano obećanje konačno je uslišeno. Diplomatski predstavnici užurbano se pripremaju, organizuju prvenstveno na tehničkom planu. Tako su javni oglas o mogućnosti glasanja poslali u naše parohije, klubove i udruženja, škole, predstavništvo JAT-a u Amsterdamu, kafane… Međutim, kako stvari stoje, za budući neuspeh u odzivu glasača izvan države Filipović bi dodao i da “odgovor da je ovo prvi put, samo je trenutno opravdanje”.
A gde je potencijalni drugi krug predsedničkih izbora? A gde je ta zaboravljena kampanja? A gde je šire oglašavanje u rasparčanoj dijaspori? Trenutno se javni oglas objavljuje samo u lokalnoj srpskoj štampi. Jer, pola stranice u “čikago tribjunu” košta 25 000 dolara. Na primer. Drugo, za razliku od Poljske, navedimo, koja nije jedina s veoma liberalnim načinima glasanja, kod nas još nije ni pojednostavljeno izdavanje državljanstva, a kamoli biranje političara poštom, ili čak i-mejlom. Ovo o Poljacima stoga što njih u čuvenom čikagu ima milion, dok Srba tamo nema milion kako mnogi misle, nego 200 hiljada i to računajući bar tri generacije.
Plati, pa glasaj
“čovek je u pravu”: Onoga trenutka kad svi oni koji su vani budu plaćali poreze Srbiji na svoje prihode u inostranstvu prema nekim standardima (kao što je slučaj u većini normalnih država), onoga trenutka kad budu služili vojni rok a ne izbegavali ga, onoga trenutka kad budu imali “realne” veze sa Srbijom, onda imaju i pravo glasa. Ne može se glasati i ne snositi posledice za to. To nije glasanje nego navijanje. Isto bi bilo kao kad bih ja zato što mi je na srcu Japan, glasao na japanskim izborima. Tako to ne radi.
“BDžGG (trgovački putnik)”: Koja glupa tema. Ljudi u Srbiji gledaju predizbornu kampanju putem TV-a isto kao i mi van Srbije i koja je tu razlika u tome? čak smo mi mnogo više obavešteni o stanju u Srbiji nego oni koji žive tamo.
“Vozi Miško!”: Kad platiš porez državi Srbiji, kad vojsku služiš, kad budeš išao u rat za Srbiju i kad budeš imao bilo kakve veze sa Srbijom, glasaj. Ako hoćeš da glasaš, vrati se i živi u Srbiji i uživaj u demokratiji tamo i slobodno upražnjavaj sva demokratska prava i glasaj za koga hoćeš. Do tada, poklopi se i šuti u svojoj Kanadi i glasaj tamo gde jesi.
“Živi, pa glasaj”: BDžGG – nije stvar o obaveštenosti, nego o pravima i obavezama. I ja sam obavešten o stanju u Japanu, i to možda bolje nego mnogi Japanci. Pa, ne glasam tamo. Živi u Srbiji i tamo glasaj.
“BDžGG (trgovački putnik)”: Mi koji živimo u evropskim zemljama, mi smo doprineli više majci Srbiji nego oni što žive u samoj Srbiji. Za 35 godina svog boravka izvan Srbije uložio sam više od šest miliona maraka, a od te sume je imala najviše koristi država Srbija.
“Vozi Miško!”: Svako ko je izbegao porez – oduzeti mu državljanstvo odmah. To što ti trošiš pare u Srbiji na godišnji odmor, to je zasebna priča. To je potrošnja, to nije porez. I ja trošim pare na putovanje u Japan, pa ne odlučujem o situaciji u Japanu, tj. ne glasam. Naravno, Srbi koji hoće da se vrate nazad, dobrodošli, svo pravo glasa. Do tada, nema glasanja. Šuplje “patriotske priče” ne pucaju, samo lova, burazeru, i to u budžet i to pošteno. Olakšice poreske za povratnike – zašto da ne? Ali moraju biti povratnici. Ko vara na tome, oduzeti odmah državljanstvo, po skraćenom postupku.
“Bane Bumbar”: Moram da povučem paralelu s izbornim zakonom u Kanadi u kojoj živim. Naime, kanadski državljani imaju pravo glasa van zemlje (u ambasadama, konzulatima) samo ako se prijave na poseban birački spisak, ali ne duže od četiri godine, i uz to pruže valjani dokaz (čitaj: plaćaju taksu) da imaju nameru da se vrate. Tako nešto u srpskom izbornom zakonu ne postoji, a da ne spominjem da Kanada procentualno nema ni blizu toliko dijaspore koliko Srbija.
“Miško_P”: Kanada je, Bane, useljenička država, a Srbija je (Bane) iseljenička! Ne možeš, bre, ti da ganjaš ništa živo kada nemaš pare da preživiš od meseca do meseca! Srbiji trebamo i mi i naša lova, i Voja je pametno mislio kada je predložio da imamo i pravo glasa. Bre!
“Samo ako”: Mi iz dijaspore smo patriote, to je dokazano. U svakoj nezgodnoj situaciji u kojoj se Srbija nalazila, mi smo uvek spremni za pomoć i zato ovom prilikom, kao i tokom sledećih prilika za vreme izbora u Srbiji, glasaćemo za najbolje ljude, a ne nekakve lažne demokrate koji bi svoju majku prodali za šaku dolara.
“Bane Bumbar”: Za neobaveštene, iako to nije toliko značajno za ovu temu, čikago važi za “najzapadniji srpski grad” u kome živi oko milion ljudi srpskog porekla. Sam guverner države Ilinois je Srbin (čijim glasovima, pitam se?). Od tog broja, verovatno ima oko 250, 300 hiljada koji bi po ovom izbornom zakonu imali pravo glasa. Da li je to malo? A šta ćemo kad saberemo sve glasove po Evropi, Australiji? Sve skupa verovatno dva, tri miliona glasača van matice. Dakle, 30 – 50 odsto biračkog tela u Srbiji. Dakle, postavlja se pitanje u čijim rukama je politička scena Srbije?
“Bezdobrogimena (mislim)”: Moj predlog Vladi Srbije jeste da omogući dijaspori da glasa, ali ne svima. Neka naprave spisak svih srpskih iseljenika i neka svakom pošalju upitnik o tome da li želi da glasa na izborima. Ako neko želi da glasa, onda ta osoba mora da plati ili neku određenu sumu, ili da plati neki postotak od godišnjih primanja. Od tih para mogla bi da se finansira organizacija izbora u dijaspori, Ministarstvo za dijasporu, institucije kulture u dijaspori, lobiranje, projekti dijaspore u Srbiji, itd. Ja bih prvi prihvatio da plaćam, recimo, 5 odsto godišnjih prihoda. Kad već mogu da plaćam 30 odsto poreza na zaradu USA, mogu odvojiti i 5 odsto. To nije neka velika lova (ali je sigurno mnogo više nego što prosečni građani Srbije plate za porez, jer zarađuju neuporedivo manje), ali bi bio perfektan test i pokazalo bi koliko je dijaspora spremna da se uključi u politički život u Srbiji. Mislim da nije fer da građani Srbije pored toga što moraju da plate 5 – 10 miliona evra svaka tri meseca za izbore u Srbiji, moraju da odvoje još koji milion da bi se izbori organizovali i u inostranstvu. Pored toga, moramo voditi računa o tome da ima mnogo državljana Srbije u inostranstvu koji nisu Srbi i kojima je Srbija neprijatelj.
“Gornja Resava”: Vidite, ovaj što stalno: daj pare, plati porez, daj zaradu. Ko si ti? Šta si ti? Ja sam odslužio vojni rok 12+3 meseca. Imam Srbsko državljanstvo. Plaćam harač i više nego što treba. Dolazim u Srbiju prosečno šest puta. Hoćeš još nešto? Ili pare?
“Bane Bumbar”: Resavac, kad već dolaziš u Srbiju toliko često, zašto ne odeš tamo i na glasanje? U tvom slučaju ne vidim nikakav problem.
Generalni konzul ponovo otvorenog Konzulata SCG u čikagu Desko Nikitović rekao nam je da je vrlo kratak rok ostavljen glasačima da saznaju za decenijama željeno pravo na glas. “Do sada se jako mali broj ljudi prijavio. Veliki broj njih nema naš pasoš, drugi nemaju državljanstvo, jedan broj nema prijavljeno prebivalište, dok mnogima predstavlja problem to što ne znaju gde će biti otvorena glasačka mesta.” Ali, i Nikitović naglašava da je od presudne važnosti psihološki efekat, prosto dobijanje prava.
“Namera države je krajnje iskrena. Nisu oni ovo uradili da bi dobili političke poene, već da bi naše građane reintegrisali u život matice. Zemlja ima veliku štetu što se dijaspora ne uključuje više u njen život.” Ovde verovatno nije loše pomenuti da je konzul razbio predrasude o “četnicima iz čikaga”, govoreći, svejedno, da su Srbi odande raspoloženi, ali da “nije veliki broj onih koji podržavaju ekstremne snage”.
Vest o pravu na glasanje naišla je na podeljena tumačenja i u Kanadi, kaže Mirko Stokanović, glavni i odgovorni urednik “Novina” iz Toronta. Najpre podelivši emigraciju, tj. kanadsku imigraciju, na staru (otišli posle Drugog svetskog rata) i novu (otišli tokom devedesetih), Stokanović smatra da je lepo biti turista, džepova punih dolara, u Srbiji, a da je tragedija što je većina njih apsolutno politički neobrazovana, ili zna tek poneko ime s naše političke pozornice.
“Postavlja se veliko pitanje koliko su oni kompetentni da biraju bilo koga u Srbiji. Srbija im je daleka i strana zemlja.”
Deca prvih posleratnih emigranata, nastavlja, odavno ne pripadaju srpskoj zajednici, uglavnom su promenili ime (Marko=Mark) i prezime tako što su dodali ch na kraju. Treća generacija niti govori, niti razume srpski.
“Njih apsolutno ne interesuje šta se dole događa. I da li oni žele da budu deo izbornog sistema Srbije i da glasaju po bilo kom osnovu?” Što se novije emigracije tiče, oni dobro poznaju sve izborne malverzacije prethodnih režima, pa se danas pitaju ko će sada krasti glasove. “Hajde za predsednika, ali zamislite samo kad dođu parlamentarni izbori! Nastaće potpuni haos, svi će glasati za kandidata iz svog sela, ne poznajući čoveka, ne poznajući njegov program”, kaže Stokanović, čiji je utisak da ih mahom “ne interesuje da učestvuju u izborima čiju sudbinu više ne dele i čije kandidate ne poznaju najbolje, osim onih izlizanih i pročitanih za koje, inače, ne bi ni glasali”.
Poznavaoci kažu da način glasanja u inostranstvu može biti najveća pretnja regularnosti predsedničkih izbora. Zbog velike udaljenosti od biračkih mesta, kao i, ne zaboravimo, relativno malog broja DPK Srbije i Crne Gore u svetu, krši se princip ravnopravnosti birača. Stručnjaci objašnjavaju da je gotovo nemoguće sprovesti izbore u dijaspori na način kako je to predviđeno poslednjim izmenama i dopunama izbornog zakonodavstva. Ako ništa drugo, niko tačno ne zna koliko naših državljana živi u inostranstvu. A jun je blizu. U inostranstvu će predsednika birati i 12. i 13. juna, zbog razlike u vremenu. Zato će se izbori u čikagu i završiti – u podne.
Ana Vučković
