Kako posle svega sto nam se desilo, sto nam se desava i sto sa strepnjom iscekujemo da se desi, kako da prihvatimo sve ovo sto nam donose nove kosovske “demokratske“ institucije pod kisobranom medjunarodne zajednice? Kako da prihvatimo policiju koja treba da nas stiti a ustvari nas bije, kako da prihvatimo sugradjane Albance koji nam pale kuce, kidnapuju prijatelje i rodjake? Kako preziveti jedan dan, a sa molitvama docekati sutra!?
Do sada nismo smeli na ulice, u prodavnice, a sada ne smemo ni u svoje dvoriste. Do sada smo znali da nismo sigurni, jer svakog trenutka na ulici mogu Albanci da nas napadnu, a sada mozemo da kazemo da smo sigurni da nam preti opasnost i od “demokratske“ lokalne policije, cak i u sopstvenom dvoristu. Zadnji horor koji su dvojica nasih prijatelja / rodjaka /sunarodnika preziveli, desio se u selu Ugljare u kuci koja je na samoj “granici“ izmedju demokratkih institucija Kosova i svojevrsnog geta modernog doba bez zida, a od skoro i bez bodljikave zice.
Tog naizgled normalnog kosovskog popodneva, koje bi svakom coveku koji nije upoznat sa srpskom svakodnevnicom izgledalo mirno, zapravo je bio jos jedan od onih kosovskih trilera za Nenada Obradovica i petnćstogodisnjeg Misu Sarca. Naime tog popodneva, dok je Nenad parkirao auto u dvoristu svoje kuce, koja je sasvim slucajno poslednja spoljna tacka srpske enklave, dva odbegla albanska kriminalca su sa lisicama na rukama protrcala kroz njegovo dvoriste, i dok su Nenad i Misa pokusavali da shvate sta se desava, albanski policajci su kao iz kaubojskih filmova uleteli u dvoriste Obradovica i uperili pistolje u Nenada i Misu. Jako je vazno pomenuti da su odbegli kriminalci bili Albanci i da su na neki njima svojstven nacin pobegli iz policijskog vozila dok su sprovodjeni. I dok je Nenad pokusao da objasni, naravno na srpskom jeziku, da pomenuta dvojica beze u odredjenom pravcu, albanski kauboji nisu hteli da gube vreme jureci kriminalce vec su poceli da krvnicki gaze i udaraju Nenada, vezanog i licem okrenutog prema zemlji /betonu/, nedozvoljavajuci mu da prica. Ova drama trajala je naravno dovoljno dugo da kriminalci pobegnu i sve dok zaprepascena majka Nenada Obradovica i komsiluk /svedoci/ koji su se nasli u blizini nisu reagovali.
Za delo Kosovske policije u dvoristu porodice Obradovic, ne moze niko reci da je bilo nenamerno. Cak i kada su pustili Nenada, policajci su iz samo njima poznatih razloga otrcali na suprotnu stranu od one gde su pobegli osumnjiceni.
Ako mislite da je ova prica zavrsena mozda ce vas iznenaditi, ali nije to sve. Nije ovo prvi put da Nenad i porodica Obradovic, na srecu, jos uvek prezivljavaju kosovske horore. I ne samo oni, nego i svi mi koji vam sada pisemo ovo pismo, izgleda da nas je ostalo tako malo da smo svi najmanje po jednom preziveli kosovski horror, cekamo, cekamo da nam se opet nesto desi, da opet patimo, da opet stahujemo, da opet prozivimo nesto sto je vecina normalnih ljudi videla samo na filmu!
Ne, mi nismo heroji! Ne, mi ne pobedjujemo, nismo mi oni koji hoce da nekome naude, mi se samo branimo, iako nas je svakim danom sve manje. Mozda dok vam ovo pisemo, mozda jos jedna srpska kuca gori, mozda je jos jedna srpska baka pretucena, mozda je jos jedna porodica proterana, mozda je…
Ako niko nece da bombarduje Kosovo, zbog etnickog ciscenja koje se vec cetvrtu godinu za redom nastavlja menjajuci samo oblike, ali uvek istim intezitetom, neka bar poslusa glas srpske omladine i svih nas koji zivimo na rubu totalnog haosa.
Poslusajte, dok nas ovde jos uvek ima zivih da pisemo i svedocimo o bolu patnji i tragediji kojoj cak ni Sekspir ili Orvel nisu dorasli! Mi samo zelimo jedan normalan zivot! Mi samo zelimo da izadjemo vec jednom iz ovog zatvora, koji sada neki pokusavaju da pobiju da ne postoji?! Mi zelimo da mozemo normalno da disemo svugde cak i izvan nasih kuca, na nasim ulicama, gradovima, selima, i livadama na kojima smo odrasli. Da disemo slobodno i normalno a ne ubrzano sa strahom da bilo gde i bilo ko u nama moze prepoznati Srbina i prekinuti poslednju nit koja nas cini zivim, slobodnim i normalnim.
DOSTA!
Dosta je svega!
Ovo je jos jedan krik koji cete cuti sa Kosova, jos jedna kap u okeanu koji ce vrlo brzo poceti da se preliva. Ako bilo ko tamo daleko moze da nas cuje i oseti nas bol neka ne ostane ravnodusan, a ako mislite da ne mozete da nam pomognete onda bar podelite suzu sa nama. Bicemo zahvalni da znamo da nismo sami!
U CILJU DA STO VISE LJUDI SAZNA ZA PROBLEME SA KOJIMA SE SVAKODNEVNO SUOCAVAMO, MOLIMO VAS PROSLEDITE OVO PISMO SVIM LJUDIMA KOJI SU IZVAN NASEG KOSOVSKOG ZIDA CUTNJE I PLACA!
Ogorcena omladina i narod srpski na Kosovu
Sve kontakte sa nama mozete ostvariti na: odborzaopstanak@yahoo.com odnosno existenceboard@yahoo.com
NAPOMENA: Pismo je poslato u julu 2003.godine, dugo je putovalo, ali sudeci po dogadjajima na Kosovu i Metohiji koji su se desavali i posle toga, situacija nije nista bolja. Dakle, ono je aktuelno kao da je danas pisano.
Na kraju, neka ovo pismo bude i neka vrsta pomena Petru Topoljskom, rodjenom 1975.godine u Nisu. Bio je jedan od onih koji su otisli na Kosovo da pomognu medjunarodnim snagama da se posleratna situacija smiri i stabilizuje. Siptari su ga zaklali 8.maja 2000.godine i bacili njegovo telo nedaleko od Pristine. Prethodno je bio kidnapovan. Nakon nekoliko dana njegovo telo pronadjeno je od strane pripadnika KFOR-a. Iako se otmicari i ubice znaju, istraga je na mrtvoj tacki, do danas – bez rezultata. Na njegovoj sahrani nije bilo nikoga. Paradoks svega je da je 2001.godine, Petrova porodica dobila orden UN-a koji se daje onima koji poginu u misiji. Od strane vlasti SRJ /Srbije i Crne Gore/ nije ni pomenut.
19. januar 2004. godine
