Već dve godine Srbi okupljeni u ovdašnjoj crkveno-školskoj opštini oko hrama „Svetog ćirila i Metodija” bore se da proradi škola u kojoj bi njihova deca učila srpski jezik, istoriju i geografiju. Tim povodom nekoliko emisara je putovalo u Beograd, na šest ministarskih adresa u otadžbinu slata su pisma, ali pomaka nema. Naši ljudi iz južne Švedske su spremni da snose sve finansijske izdatke ovakvog projekta. Vape da im se pošalje program rada i odgovarajući koncept budućeg udžbenika, primeren deci ovde, jer, bez saglasnosti i brige obe vlade, srpske i švedske, svaki obrazovni rad bio bi ilegalan. Vreme prolazi, a svake godine po jedna generacija mladih Šveđana srpskog porekla prepušta se procesima asimilacije i otkidanja od matice, pa svi pokušaji Crkve, etničkih udruženja, organizacija i našeg konzulata u Malmeu da se sačuvaju odlaze u nepovrat.
Ne može bez matice
– Naša deca su 90 odsto Šveđani i ako to prihvatimo izgubićemo ih. Naše nacionalno jedinstvo gradimo ovde jedino kroz crkvu, kroz nacionalni, verski i duhovni identitet, a to pokušavamo da učinimo preko svoje dece, kako bismo im nešto ostavili kao zaostavštinu. Zato je škola ovde potrebna kao nasušni hleb i dovoljno je samo čuti vapaje roditelja da se deca spasu i malo dobre volje, za koju verujemo da postoji, i – škola će proraditi. Ali, bez otadžbine ne možemo ništa – apeluje Milan Gardović, mladi protonamesnik, i sam otac troje dece, kome je Malme tokom 13 godina službovanja u Švedskoj već peta parohija.
Podseća da je zajedno sa svojim kolegama iz Helsinborga i 30 kilometara udaljenog Kopenhagena krenuo u bitku za srpsku školu. Istina, u Danskoj je takva škola proradila lane kao svojevrstan pilot program, ali se u ovom industrijski najrazvijenijem delu Švedske, gde je i najveća koncentracija našeg življa, nije krenulo s mrtve tačke.
– Treća generacija Srba u Švedskoj nestaje. Sve češća je pojava da oni koji uzmu državljanstvo menjaju i imena, ne znaju jezik i izgube se iz srpskog korpusa. Na tom planu ne može ništa da se učini bez matice. Ako se prekine i ta tanana nit sa otadžbinom – gotovi smo. Zato našom školom želimo da obuhvatimo decu između 5. i 11. godine, jer je to najveća populacija koja govori srpski jezik. Decu od 11. do 25. godine mislim da smo izgubili i ako se previše njima budemo bavili izgubićemo i ove male. Nastavom bi u početku bilo obuhvaćeno sedamdesetoro dece, što je iznad očekivanja, iako je to tužna cifra kada se zna da je 15.000 Srba na tom području – ilustruje predsednik CŠO u Malmeu Borivoje Gajić, izražavajući svoje negodovanje prema „baš me briga” odnosu u otadžbini.
Jedan od problema sa srpskim školama u dijaspori, od čega nije izuzetak ni Švedska, leži u odbijanju nekih roditelja da svoju decu upisuju u njih, pravdajući se tobožnjom željom da im deca što bolje nauče švedski jezik i integrišu se što lakše u ovdašnje društvo. Kad uvide svoju zabludu obično je već kasno. Tako je na ovogodišnjoj proslavi Svetog Save u Helsinborgu, 60 kilometara udaljenom gradiću od Malmea, na liturgiji koju je služio protojerej Dragan Perić bio i jedan naš čovek iz komšijskog mesta u Danskoj, s druge strane zaliva, koji je sa svojim sinčićem usred srpske crkve razgovarao na – danskom.
Značaj maternjeg jezika
– Nije opravdanje za ovog čoveka što mu je supruga Dankinja, jer sam svedok mnogih mešovitih brakova u kojima su deca znala i jezik roditelja i jezik zemlje u kojoj žive, samo ako se hoće i ima stila. Naša deca moraju da znaju ko su i odakle su, odale im potiče ime i prezime. Pre tri godine, uz crkvu je bilo oko 50 porodica, danas ih je više od 300 i to je, uz školu koja bi proradila, spaslo naše ljude i decu od asimilacije. Stoga mi je potpuno strano, kako se to ponegde čini, da se služba drži na švedskom jeziku. Budući da naša deca u 70 odsto slučajeva ne govore srpski, kad bih i ja propovedao na švedskom, onda nam crkva nije ni potrebna – kategoričan je prota Perić, koji ima zavidno misionarsko iskustvo među našim ljudima na Islandu i u Norveškoj. On podseća vlasti u otadžbini da će najavljene promene u finansiranju verskih organizacija i crkava u Švedskoj otvoriti novi prostor i za srpske škole, pa se vreme ne sme gubiti uzalud.
Naime, jedan odsto bruto godišnje zarade naših ljudi će ići na finansiranje crkve, to će bitno promeniti i materijalnu poziciju CŠO i proširiti mogućnosti da se organizuje kvalitetna nastava srpskog jezika, istorije, kulture… Sada se sve završava na veronauci.
– Iskustva srpske škole iz Stokholma, koja se ugasila 1998. godine, jer roditelji nisu hteli da upisuju svoju decu, potvrdila su upravo suprotno od onog što je navođeno kao razlog – deca koja su pohađala našu školu su uspešno i s visokim ocenama završavala srednju školu, redovno su upisivala fakultet i po pravilu ga završavala. Ako dete dobro zna maternji jezik onda će dobro savladati i svaki drugi strani jezik, pravilo je zbog koga i švedske vlasti pomažu ovakve programe – veli prota Gardović, podsećajući da zbog neznanja jezika deca ne dolaze ni na veronauku, a kad jednog dana žele da govore i pišu o svojoj veri, poreklu i dođu u crkvu, pa pitanja počnu da postavljaju na švedskom, onda se roditelji hvataju za glavu.
