čovek koji je u Ženevi uspeo da stekne i sačuva poverenje, u otadžbini posvađanih, Srba, muslimana i Hrvata je Beograđanin, doktor Jovan Jovanović. Kod njega po lek, pomoć ili samo savet, dolaze pripadnici različitih naroda iz bivše SFRJ, ali i brojne diplomate i Švajcarci kojima je poliklinika kojoj je on na čelu – najbliža.
– Pre ratnih sukoba devedesetih godina, ali i u vreme okršaja u zavičaju, u ovim čekaonicama je vladala pozitivna atmosfera bivše zajedničke države – kaže dr Jovanović. – činjenica je da me jedan broj Srba neko vreme bojkotovao, jer lečim sve, bez obzira na nacionalnu pripadnost. Vremenom, međutim, i oni su počeli da se vraćaju u čekaonice ovog „Permanensa“.
Organizaciju rada u ovoj zdravstvenoj ustanovi, koja se nalazi u Rue de Vermont, u neposrednoj blizini zgrade UN, osmislio je sada već davne 1984. godine, zajedno sa kolegom dr Reneom Valkerom, upravo dr Jovan Jovanović. Po njegovim rečima, suštinska razlika između lečenja ovde i onog u otadžbini je u tomešto se bolesnici ove ženevske poliklinike upućuju na lečenje u neku od specijalizovanih bolnica u svega pet odsto slučajeva. Svi ostali kompletno se zbrinjavaju u „Permanensu“.
Ništa od nostalgije
Doktor Jovanović tvrdi da nije preterano nostalgičan čovek i to ilustruje podatkom da je u rodni grad došao prvi put tek 23 godine pošto je iz njega otišao 1973.
– Još u mladosti sam se grozio ideje da ceo život provedem u istom gradu. Da se rodim, živim i umrem u istoj kući – kaže Jovanović. – Mogu reći da sam apolitičan, tako da se slučajno moj dolazak u Beograd poklopio sa promenama 2000. godine.
– Sve bolesti koje neposredno ne ugrožavaju život, leče se ovde – tvrdi dr Jovanović. – Naravno, sarađujemo sa kolegama iz cele Ženeve, a među našim saradnicima je i jedan broj lekara, specijalista, poput psihijatra dr Dejana Vlatkovića, radiologa dr Save Vukanovića, oftamologa dr Dušana Petrovića i još nekolicine, koji potiču iz domovine.
Inače, dr Jovanović je gimnaziju i medicinski fakultet završio u Beogradu, gde je na Drugoj hirurškoj klinici specijalizirao hirurgiju. U Švajcarskoj se obreo gotovo slučajno, jer je planirao da ode u Ameriku, gde ga je već čekao posao. Međutim, nastanio se u kantonu Vu, gde je radio na ortopedskoj klinici. Posle godinu i po dana preselio se u Ženevu. Zanimljivo je da ovaj stručnjak želeo da iskustvo koje je stekao vodeći polikliniku koju je osnovao, na neki način preseli i u svoj rodni grad. Naime, u Beogradu je želeo da organizuje novi vid tzv. brze lekarske pomoći. Takve službe već postoje u <đŽ>enevi i Parizu, gde se zovu „SOS lekari“.
– Nameravao sam da napravim neku vrstu „male hitne pomoći“, u okviru koje bi lekari u specijalno opremljenim automobilima pomagali, a ne samo prevozili ljude od mesta gde im je pozlilo do bolnica – objašnjava dr Jovanović. – Takva služba bi bila osposobljena za manje internističke i hiruške intervencije, pa bi pacijenti već delimično zbrinuti i pripremljeni stizali do bolnice. Nažalost, u to vreme zakonski nije bilo mogućnosti za tu vrstu posla.
