Nedavna poseta Istanbulu, pored mnogo čega lepog, donela mi je i jedno posebno otkriće. Turski jezik je rodno neutralan jezik. U njemu ne postoje ženski i muški rod. Iako postoje reči koje označavaju žene ili muškarce kao što su sestra, otac, majka i slično, u svakodnevnom govoru Turci i Turkinje ne moraju da brinu da li će reći psiholog ili psihološkinja.
Blago njima.
Turski je ustvari verzija rodno neutralnog jezika. Rodno neutralno znači da na primer umesto Dobro veče, dame i gospodo kažete Dobro veče svima. To je zapravo način korišćenja jezika u kojem se umesto rodno određenih reči koriste opštiji izrazi. U načelu pozitivna praksa je, kao i sve drugo kada ode u krajnost, i komična i problematična. Tako američki Nacionalni institut za zdravlje, u preporukama za komunikaciju sa pacijentima kaže: „I trudna žena i trudna osoba su prihvatljivi izrazi. Rodno neutralni izrazi za trudnicu su trudni pacijenti, trudne osobe i sl.“
U opštoj halabuci oko toga ko je he, she, they, it… debata o tome ko može da bude trudan u SAD-u ravna je otvaranju Pandorine kutije. Ovoga puta ćemo to preskočiti, neka se Amerikanci muče sa „trudnim osobama“.
Da se vratimo na tursku lakoću života i naše probleme. Jer kod nas je drugačije. Mi smo osetljivi, tj. senzitivni. Prema Zakonu o rodnoj ravnopravnosti koji je usvojen 2021. godine, obavezna je primena rodno osetljivog jezika (član 37, stav 4, tačka 3) u školskim udžbenicima, nastavnom materijalu, svedočanstvima, diplomama, licencama i medijima. Iako Zakon pokriva i niz drugih oblasti važnih za unapređenje stepena ravnopravnosti, u centru pažnje javnosti bio je jezik.
Rodno senzitivan jezik bi bio onaj koji uključuje sve rodove. Na profesora i profesorku nismo posebno osetljivi. Na psihologa i psihološkinju onako. Već kod vatrogasca i vatrogaskinje se stvar komplikuje. U razgovor strastveno ulaze narodnjaci, naprednjaci, levičari, desničari, liberali, patriote, crkvenjaci, izdajnici, strani plaćenici i svi ostali, dobri, loši i zli. I svi su (pre)osetljivi.
Mučenje za njihovo istančano čulo sluha je čuti reč psihološkinja. Kažu to je nasilje nad srpskim jezikom.
Jedni su osetljivi na neinkluzivnost, na nedovoljnu vidljivost žena u jeziku. Podržavam. Imamo i ženski i muški rod, zašto da ga ne koristimo. Još od 2009. postoji preporuka za tako nešto, sad smo joj dodali potencijalne kazne. Da li je to pravi put, ne znam. Ono što znam je da u periodu u kojem se debatovalo o ovom Zakonu ni u jednoj emisiji nisam čula više od 60 sekundi razgovora o bilo kojoj drugoj temi koju pomenuti zakon tretira: diskriminacija na poslu, u javnom životu, u pristupu obrazovanju, prilikama, informacijama, sprečavanju nasilja… U odnosu na to kako ćemo se izražavati, čini mi se možda je malo bitnije kako ćemo živeti?
Sa druge strane su oni osetljivi na lepotu srpskog jezika. Mučenje za njihovo istančano čulo sluha je čuti reč psihološkinja. Kažu to je nasilje nad srpskim jezikom. I zbog naše senzitivnosti, zabrinuti advokat podnosi incijativu za ocenu ustavnosti Zakona o rodnoj ravnopravnosti. Smatra da nije u skladu sa Ustavom Srbije jer on navodno ne poznaje kategoriju roda. I tako je naša osetljivost na nasilje nad jezikom stavljena na pauzu dok se Ustavni sud ne izjasni.
U međuvremenu, sve druge vrsta nasilja neometano se razvijaju, na ulicama, u školama, u medijima, u porodilištima, u porodicama, u partnerskim odnosima. Za razliku od jezika, ženski rod je ovde vrlo vidljiv, uglavnom na strani žrtve. Prema podacima koje prikuplja Republičko javno tužilaštvo, a obrađuje Ministarstvo pravde, u slučajevima u kojima su hitne mere vezane za nasilje u porodici produžene za 30 dana u aprilu 2024.godine, skoro 3 puta je više žena žrtava u porodičnom nasilju od muškaraca. Oko 91% prijavljenih nasilnih činova nad ženama su učinili muškarci, i to supruzi (49%), vanbračni supruzi (17%), partneri (11,5%), bivši partneri (11,5%), bivši supruzi (11%). Na ove podatke čini se nismo toliko senzitivni kao na vatrogaskinje.
I dok čitaju ove i slične vesti, osetljivi branioci lepote srpskog jezika, istovremeno krindžuju, bindžuju, kenseluju, hendluju… Osetljivost na lepotu reči je izgleda selektivna. Ove strane reči nisu u upotrebu ubacili neki zaverenici protiv srpskog jezika, pravoslavlja, ćirilice i svega svetog. To je uradio svakodnevni život. Jezik nije pusto ostrvo, on je ili bi trebalo da je slika realnosti. Život ga oblikuje, svidelo se to nama ili ne.
U međuvremenu, sve druge vrsta nasilja neometano se razvijaju, na ulicama, u školama, u medijima, u porodilištima, u porodicama, u partnerskim odnosima. Za razliku od jezika, ženski rod je ovde vrlo vidljiv, uglavnom na strani žrtve.
Na nedavno održanom konkursu za najlepšu reč, najviše glasova dobila je reč praskozorje. Prasak zore, odmah vidite lep prizor, intenzivne boje, novi početak… Stvarno lepa reč. I rodno neutralna. Znači opuštajuća. Kada kažem praskozorje ne moram da razmišljam o tome da li sam dobra, loša ili dovoljno feministkinja. Ne brinem da li ću uvrediti osetljive na reči, a nedovoljno osetljive na dela. Ne moram da se pitam da li sa mnom nešto nije u redu što mi je svejedno.
A stvarno mi je svejedno… da li ćete me zvati Marija ili Marko, dokle god su žene na selu skoro nevidljive, dok samohrane majke ne dobijaju alimentaciju, dok se trudnice i porodilje hlade „rashladnim uređajima“ tj. ventilatorima u trećoj deceniji 21.veka. Ili dok i muškarci i žene u mnogim opštinama nemaju čistu pijaću vodu ili kanalizaciju.
U Članu 16. Zakon o rodnoj ravnopravnosti pred poslodavce koji imaju više od 50 zaposlenih stavlja obavezu da imaju godišnji plan vezan za aktivnosti koje pomažu ostvarivanje i unapređenje rodne ravnopravnosti kao i da izveštavaju o sprovedenim aktivnostima. Planovi treba da budu dostupni javnosti.
Prema podacima koje prikuplja Republičko javno tužilaštvo, a obrađuje Ministarstvo pravde, u slučajevima u kojima su hitne mere vezane za nasilje u porodici produžene za 30 dana u aprilu 2024.godine, skoro 3 puta je više žena žrtava u porodičnom nasilju od muškaraca. Oko 91% prijavljenih nasilnih činova nad ženama su učinili muškarci, i to supruzi (49%), vanbračni supruzi (17%), partneri (11,5%), bivši partneri (11,5%), bivši supruzi (11%). Na ove podatke čini se nismo toliko senzitivni kao na vatrogaskinje.
Pa pre nego što skočimo na institucije koje izdaju diplome na kojima (ne)piše filološkinja, ili nekog novinara koji se ogrešio o rodnu senzitivnost, zašto ne pitamo kompanije da li imaju ovakve planove? Da li se i kako bore za ravnopravnost, osim što prebrojavaju koliko koga zapošljavaju? Član 29. ozloglašenog zakona kaže da poslodavac treba da „obezbedi jednake mogućnosti u vezi sa ostvarivanjem prava iz radnog odnosa i po osnovu rada“. Koliko slučajeva znate za izuzetno velike, „moderne“ uspešne kompanije u kojima se žene sa porodiljskog odsustva vraćaju na pozicije niže od onih sa kojih su otišle. Ili uopšte ne znaju gde će se vratiti. Da li je u tom slučaju naročito važno da li je ona menadžer ili menadžerka?
Još jednom – blago „neosetljivim“ Turcima. I Turkinjama.
Post Views: 12
