Blažo Janković (40), kvalifikovani keramičar iz sela Svojdruga kod Bajine Bašte zasigurno će do kraja života pamtiti 25. mart 1989. godine. Tada je sasvim slučajno u dalekom ruskom gradu Timoševsku upoznao svoju životnu saputnicu Margaritu Sverčkovu koja je kao i on rođena 1968. godine.
Nekoliko godina ranije Blažo je završio keramičarski zanat u Građevinskoj školi u Beogradu. Po završetku zanata posao je odmah našao u beogradskom preduzeću „Delo „. Sa nepunih 20 godina ukazala mu se prilika da uz pomoć „Energoprojekta“ iz Beograda ode u Rusiju na gradilište u Timoševsk. Tako se neočekivano momak iz Podrinja našao u Krasnodarskoj oblasti i njenoj pokrajini Kuban.
– Iako sam bio stranac u toj velikoj zemlji, nijednog trenutka se nisam tako osećao – kaže Blažo. – Sve mi je bilo nekako blisko i prilično poznato. Tek tada sam shvatio koliko mnogo sličnosti ima između srpskog i ruskog naroda. Dosta mi je vredelo što sam u osnovnoj školi i na zanatu kao strani jezik učio baš ruski. Za mesec-dva mogao sam sasvim dobro da se sporazumevam sa Rusima.
Retki odlasci
Za 18 godina, koliko su Blažo i Margarita u srećnom braku, Timovšesk, grad gde su se upoznali i njenu rodbinu, obišli su svega tri puta. Margaritina majka dva puta je dolazila u Srbiju da vidi kćerku, zeta i unuke.
– Ni u buduće nećemo moći češće ići u Rusiju. Ipak, nadoknadićemo to kad nam deca okončaju školovanje, a do tada telefoni će biti naša svakodnevna spona – ističe Margarita.
Sudbina je htela da svršena učenica ekonomske škole Margarita Sverčkova jednog dana pođe sa svojom drugarcom do „Energoprojektovog“ gradilišta. Drugarica je trebala da uzme pismo koje joj je poslao njen prijatelj iz Beograda. Tu su se prvi put sreli njeni i Blažovi pogledi. I kako to često biva, iz simpatije na prvi pogled rodiće strasna ljubav koja će njihov dalji životni put sjediniti.
– Brzo smo postali nerazdvojni, ali i suviše mladi da bismo nešto ozbiljnije planirali. Znali smo samo da ne možemo jedno bez drugog – priča Blažo.- Kako se bližio dan mog povratka u Srbiju, naša ljubav se sve više rasplamsavala. Kad je trebalo doneti konačnu odluku, znao sam da Margaritu ne mogu ostaviti i otići. Predložio sam joj da i ona krene sa mnom. Ni njoj nije bilo lako u tom momentu jer trebalo je napustiti porodicu, domovinu i krenuti u nepoznatu zemlju sa puno neizvesnosti. Ipak, ljubav je to sve nadjačala i povela mladu Ruskinju u Blažin zavičaj. Posle nepune dve godine od prvog susreta oni su se našli u Beogradu. Odmah su se venčali u opštini Zvezdara uz prisustvo kumova, ali i pred prevodiocem jer mlada tada nije znala srpski jezik.
– Sve je bilo mnogo lepše od očekivanja – priseća tih dana Margarita. – Svi su me lepo prihvatili mada je mnogima u Blažinom selu bilo neobično što sam strankinja. Obožavam celo Podrinje – veli Margarita.
U Rusiji sam ostavila majku, očuha, brata i snahu. U početku smo povremeno kontaktirali telefonom, a nekoliko puta godišnje razmenjivali smo i pisma. Sada je sve mnogo lakše jer se često čujemo pomoću mobilnih telefona. Nedostaje mi familija iz Rusije, ali šta se tu može. Moja je porodica ovde, u Srbiji.
Godinu dana posle venčanja dobili su kćerku Marinu. Dve godine kasnije svet je ugledala druga kćerka Zorica. Želja malih devojčica da imaju brata ispunila im se 1997. godine kada se rodio Žarko.
Jankovići su odgajili decu a sad ih školuju. Marina je učenica treće godine Filološke gimnazije u Beogradu a najbolju ocenu ima iz ruskog jezika. Zorica je jesenas pošla u prvi razred Gimnazije „Josif Pančić“ u Bajinoj Bašti. U osnovnoj školi bila je odlična pokazujući poseban talenat za likovnu umetnost. Žarko je petak u OŠ „Stevan Joksimović“ iz Rogačice. Marina od srca voli ruski jezik i Rusiju. Namerava da ovaj jezik usavrši na Filološkom fakultetu. Neće biti iznenađenje ako se odluči da posao potraži u nekom ruskom gradu. Ko zna, možda tamo i zasnuje porodicu. Da se meni nije nešto tako desilo, rekla bih da je to nemoguće. Sad verujem da i bajka može postati stvarnost – veli Margarita na srpskom jeziku kojim već godinama odlično govori.
