BOG plače nad Prizrenom. – Neće biti! – uzvikuju Srbi Prizrenci, izbegli u Štrpce gde i žive danas, pa se, kao i svake nedelje, okupili u kafani. – Ne plače već reži i sikće. Video je vinograde u korovu do guše čovečje.
Stotine hektara metohijske loze u brlogu, oko grada, i kraj puta za Prištinu. čini se, k’o pola Evrope. – Greh je – kažu Srbi – i nji’ov i naš.
Stubovi popadali, loza istrulila, a između sela i vinograda i srpska su groblja u korovu. Pojela ih travuljina.
– Pa, vino je božje piće – nastavljaju Srbi u kafani da se sećaju svojih vinograda i najboljeg na svetu, metohijskog vina.
KASABA BEZ DUŠE
PRIZREN. Od carskog grada Dušanovog ostala je arhitektura kasabe, jedinstvene u Evropi. – Jeste – kažu učeniji meštani – veliki je to muzej na otvorenom.
Mnogo je još kuća od kreča, blata i kamena starih i po dvesta godina. I prozori se još u Prizrenu otvaraju „na spolja“.
A kasabom se još oseća miris nagorelih srpskih kuća. I Bogorodica Ljeviška garava je i spaljena, ruglo je u centru. čuvaju je Nemci, opasana je žicom i mržnjom od sedamnaestog marta. I na brdu iznad grada spaljen je Sveti đorđe, i dole kraj Bistrice razvaljen je Sveti Nikola.
Duše grada više nema, ili ima je, kažu, ali ista nije.
Nije Prizren više „mali Carigrad na zapadu“ koji ljubi i jedne i druge, pa se oni sreću u dućanima i zanatskim radnjama da ispiju kafu od pečenog šećera.
I da trgnu po rakiju, prepečenicu, čisto sprsku.
Rade dućani, doduše, desetina zanata najstarijih, al’ umiru polako.
Pomešali se došljaci iz Albanije i stari Prizrenci, pravi Šiptari kako još sebe zovu. Oni prećutno mrze došljake, kažu, ovi su im grad uprljali. I dušu naružili. Hoće oni i na srpskom da prozbore koju.
– Vratite se da nastavimo – kaže Avziju Ševćet, dozivajući izbegle komšije. – Evo, pre nekoliko dana, sretnem komšiju Milorada Marjanovića. Došao da vidi srušenu kuću. Šetao je gradom celog dana, i nikom ništa.
Bilo je tako, kleo se Marjanović, al’ ostali ne pričaju srpski. Nije danas u gradu za Srbe. Nije još, i kažu Albanci, neće ni biti.
Spaljena je Marjanovićeva kuća u centru, došao je on do nje, a komšije neće da se jave. Poznao ga samo Turčin, malo niže niz ulicu, pozvao ga na kafu.
Bio je Milorad tog dana, pa se vratio u Rušanj kraj Beograda, nije dole bezbedno.
UVEZANE ZASTAVE
JOŠ je dosta katolika Šiptara, koji Srbe vole. Rečju, ne vole ih po navici, ali iskreno poštuju srpsko.
Nema Srba u Prizrenu, samo njih devetnaestoro. I od te šačice, pola je samo na spisku, u gradu ih nema. Ostali venu u kasarni, čekaju da nestanu, a neće iz grada. Neće, i nikako, tu će da se ukopaju, tvrde.
Žicom su opkoljeni. I „NATO manekenima“, tako su imenovali uniformisane. Ne kreću nikuda, ne idu u crkve kojih više i nema. Ni u kafanu nisu kročili, šestu godinu.
A bilo ih je nekad deset hiljada. Pravili su najbolje vino, metohijsko. Hoće Šiptari da priznaju da im je toga ponajviše žao, i da su voleli da popiju iz srpske boce, pa taman i da je ramazan.
Evo, ima nedelju dana, umro i Miloš Ristić. Nema popa nigde, muka božja. Opevao ga pred svevišnjim katolički otac, doveli ga „natovci“ iz vojne baze.
Nisu stigli naši iz Svetih arhangela spaljenih, nisu hteli Nemci da ih prate. Nijednog od šestorice srpskih monaha. A i oni čekaju obnovu. Ne smeju sami, to, kažu, treba da im obnovi neka privremena institucija iz Prištine. Šiptari grade Arhangele, a rušili su ih zdušno, dolazili su organizovano autobusima da pale manastir.
Nije Prizren nikad ličio na Prištinu i ostala kosmetska mesta. Svoj je bio.
Danas, baš, i nije.
Ulice krcate, stotine uvezenih automobila, mnoštvo Unmik-policije, NATO oklopnjaka. Pregršt novih vila, nimalo one ne liče na prizrenske, ima ih i na pet spratova. Kuda god kreneš auto-perionica ili balon-hala za fudbal.
Gde god kročiš – kockarnica ili kladionica.
Ima i „ono sa ženskama“, za evre po satu.
Hodže glasovima paraju grad sa minareta, nije ni Sinanpašina džamija ono što je bila. I ona je zapuštena, i most bistrički i kameni počeo da se kruni. A bio je, kažu, lepši od Andrićevih ćuprija.
Prljave su ulice, do članaka sve je u prašini, a svi gradom voze u jednom smeru. Kao u Americi.
Ni lokala nema, a ni kuće gde ne „stanuje“ crvena zastava s orlom. I ona američka do nje.
Umro je turizam, zamrla je i trgovina. Nema drugih naroda. Da trguju.
Sparušila se industrija, fabrike zamandaljene, samo kafići rade i puni su, i šverc preko Šare cveta. Delovi grada bogatiji su i od prištinskih.
Stigla je u dućane i kineska roba!
I na svim tablama kraj puta imena ulica su na dva jezika. Jure se standardi, evo, ima mesec dana postavljene su oznake.
I na svim, doslovce, srpski naviz ulice već je uništen.
Caruju ulice Klintona, Rugove i Olbrajtove.
Veliki je Prizren bio. Bio je mali Carigrad, zapadni.
NIJE BEZBEDAN
BILO je Srba u Prizrenu pre bombardovanja više od deset hiljada, u gradu od 120.000 duša. Danas ih je samo devetnaest, zbijeni u desetak porodica. Žive opkoljeni u staroj kasarni. Jedan, ipak, radi u Opštini. Bez straha, kaže, junak Spasa Andrejević da ima u okolnim selima 320 Srba. U Bogoševcu ih je 12, u Drajčićima 34, u Mušnikovu 86, Planjanima 10, Sredskoj 58, Novakama 36, Smaču 6 i u Lokvici jedan Srbin.
– Ma, ne plašim se, opštinski sam službenik za povratak raseljenih, po nalogu međunarodnih institucija – kaže nam Andrijević. – Ipak, ograničeno nam je kretanje. Nije bezbedno u gradu, nimalo!
Za šest godina, Srbima je vraćeno tek 35 stanova, od četiri hiljade uzurpiranih. I svi se slažu, lako je vratiti se u sela, gde može da se živi od zemlje, i nekoliko grla stoke. Najteže je u gradu, gde za povratnike nema posla ni života.
