Penzioneri Ratko i Tereza Vuković žive ostatak života u Švajcarskom Lenzburgu. Rezigniran, 63-godišnji Ratko, rodom iz Tinje kod Tuzle, kaže da nemaju gde da se vrate:
– Tamo više nemam ništa i nikoga. Roditelji pomrli, kuća u vreme rata spaljena, a braća i sestre rasejani po svetu.
U Švajcarsku je stigao „na neki mesec“, ali je u njoj proživeo više od pola života, dobio državljanstvo i stekao invalidsku penziju. Zadovoljan je, ali tuguje jer mu, kaže, „ne daju srpsko državljanstvo“. A mnogo ga želi.
– Bez njega sam kao tikva bez korena. Jeste, ovde se dobro živi, ali praznog srca. Ne znamo čiji smo. Švajcarci nismo, a Srbija nas neće, pa to boli.
Ratkove muke su počele s ratom u Bosni, a dokusurio ga je aber da mu je kuća u Tinji izgorela do temelja. Invalidsku je „zaradio“ posle infarkta 1994.
– Pre dve godine sam imao još jedan malo slabiji udar, valjda od nerviranja. Ni danas nemam mira, krivo mi je što ne radim, ali tu ništa ne mogu da promenim.
I njegova Tereza (58), pet godina mlađa, takođe je u invalidskoj penziji od 1997.
– Bilo bi bolje da radimo, imali smo dobre plate, ali ni invalidnine nisu male. Zajedno imamo oko 4.000 švajcaraca, što je oko 3.300 evra, ali je to upola manje nego što smo zarađivali, a biće još manje kad odemo u starosnu penziju za dve godine – priča Tereza.
Vole ih lopovi
Tereza i Ratko su, kažu, planirali da penzionerske dane provedu u Tinji. Kad je staru kuću progutala vatra, sazidali su novu, 1997, u Brčkom.
– Sredili smo je i uredili „k’o mladu“, da ostatak života u njoj provedemo. Ali nam se nije dalo. Nekoliko puta su je obijali, čak su i strujne utičnice poskidali. Kad god se to desilo, ponovo smo je punili. Poslednji put je nova kuća ispražnjena u decembru prošle godine. Tada smo i odlučili: ostajemo u Linzburgu, a kuću prodajemo.
Kažu da se više ničega ne odriču. Za stan odmah izdvoje 1.360 franaka (oko 1.130 evra), za parking plac još 50 franaka (41 evro) i za život im ostane 2.120 evra.
– Odavno ne štedimo, svakodnevno autom pređem nekoliko desetina kilometara, izlazimo u kafane, dobro se hranimo, ni u čemu ne cicijašimo. Unuci Anastaziji stalno kupujemo skupe poklone. Decu Biljanu i Predraga često darujemo, a i snajku Regulu, Švajcarkinju, ne odvajamo od naše dece.
Kako to da više ne štedite?
– Prosto, što smo mogli – stekli smo, a ovo malo preostalog života brzo će protutnjati.
