Behu to zaista srecna vremena: nekako posle novih godina, novine su redovno objavljivale spiskove srpskih bogataša. Nepogrešiv izvor informacija bile su poreske uprave. Mnogi je klinac u Srbiji tada poželeo da kad poraste, bude Lepa Lukic ili bar Toma Fila, koji su ubedljivo vodili na listama poreskih obveznika. U meduvremenu, objavljivanje poreskih lista izgubilo je svaku draž: na njima je Fila još uvek neprikosnoven, ali klincima ne pada na pamet da prava upišu osim da odlože vojsku. I oni su shvatili da su pare negde drugde. U meduvremenu, i videni srpski advokati postali su obveznici holandskog poreskog sistema, pevaci nemackog i austrijskog ukoliko ne uspeju da novac izmame na ruke i dokažu da su u bliskim rodbinskim vezama s vlasnicima gastarbajterskih diskoteka i da kod rodaka nastupaju „onako“.
Dve decenije kasnije, ne samo medu prvih deset vec verovatno ni medu prvih sto bogataša u Srbiji, nema nijednog koji je imetak nasledio od predaka, što je kriterijum broj jedan za sticanje bogatstva na Zapadu. Cak ih nema mnogo ni iz onog sistema kada su se obveznici i poreznici medusobno titulisali drugovima. Kriterijumi bogatstva u meduvremenu postali su sasvim drugi.
U eposi Slobodana Miloševica – a, bar kad je posedovanje para u pitanju, nema nijednog razloga za tvrdnju da je ta epoha definitivno iscurila – prepoznaju se tri grupe bogataša. U prvoj su pripadnici „stare garde“. Rec je o ekipi starih direkora i partijskih funkcionera iz titovske i posttitovske epohe kojima je u društvenim firmama pošlo za rukom da feudalizuju socijalizam i postanu nesmenjivi. Kada se pojavio, Slobodan Miloševic im je bio potreban za održavanje moci, oni njemu, pod uslovom da su preživeli cistilište Osme sednice, kao posednici keša i lokalnog uticaja. Tako su nastale legende o Tomicima (Simpu i NIS-u), o Mirku Marjanovicu, ciji „Progres“ jedino nije ucestvovao u prodaji plasticnih igracaka sa natpisom „made in China“. Karakteristika tog tipa bogataša bilo je ucešce u politickoj nomenklaturi u koju ih je plasirala feudalna privredna moc. Reakcija je bila i povratna, pa su uspevali da, zahvaljujuci ucešcu u politici, obezbede sebi kontingente i razne druge povlastice u poslovanju.
Zanimljivo je, medutim, da je „stara garda“, daleko najbliža glavnom centru moci, imala potrebu da zadrži neki privid legalnosti tako da je klasicni tip njihovog bogacenja bio sledeci: sediš na celu društvene firme, pa u inostranstvu napraviš srodnu ali privatnu u kojoj si sam ili preko familije vecinski vlasnik, a onda u inostranstvu posluješ sa firmom u kojoj si direktor posredstvom firme u kojoj su vlasnik. Na prvi pogled ništa nelegalno osim što si firmu u kojoj si direktor odrao za milione.
„Stara garda“, medutim, imala je i neku vrstu politicke odgovornosti prema glavnom centru: ona nije samo obezbedivala novac za Miloševiceve politicke projekte, vec i politicki uticaj. Iako ni sami, kako to kaže Aleksandar Radovic, šef vladinog tima za oporezivanje ekstraprofitera, „nisu propuštali da se posluže“.
Iako najveci „legalisti“ medu novim bogatašima, „stara garda“ bila je i najneopreznija: tako se danas pronalaze racuni u inostranstvu otvoreni na ime Mirka Marjanovica, na ime kcerke Dragana Tomica ili pasoš države Belize (ma šta to znacilo), gde je Milovan Bojic otvorio racun kupivši državljanstvo za hiljadu dolara. Njihova greška sastojala se prosto u pripadnosti „staroj gardi“ koja se rukovodila nacelom: zašto da se krijemo kad smo vecni (isto su mislili i Titovi komunisti, pa su decu ostavili da se guraju u stanovima u Vlajkovicevoj i da se danas zlopate radom u nevladinim organizacijama). Marjanovic, Tomici, Bojic… prosto nisu osecali da rade nešto nelegalno i nepošteno: verovali su da su neprikosnoveni pripadnici društvene elite, a eliti je dozvoljeno malo više nego drugima, jer da bi elita funkcioinisala kao takva, mora i da se posluži. Zato su pripadnici „stare garde“ za ostale srpske bogataše prava sirotinja: njihova finansijska moc procenjuje se izmedu pet i dvadeset miliona dolara.
Mnogo bogatiji od njih su pripadnici druge grupe: novopridošli. Oni nisu verovali da je vecno išta osim para. Ta grupa, u koju se ubrajaju pripadnici dinastije Karic, 1997. godine ubijeni direktor „Beopetrola“ Zoran Todorovic Kundak, Miroslav Miškovic, Milan Beko, Marko Miloševic, takode ubijeni Vlada Kovacevic Tref… svoje prve velike pare stekli su za Miloševicevog vremena. Njihov metod rada bio je još mutniji od nacina prethodne grupe: bili su politicki udaljeniji od glavnog centra, ali je zato stepen nelegalnosti njihovih poslova bio nešto veci. Zato se nisu puno petljali u politiku osim kada su im na trenutke rasle ambicije (Karic) ili kada su dobijali specijalne zadatke (Beko, privatizacija).
Njihov ugovor s Miloševicem bio je veoma jasan: omogucicu ti da se obogatiš, da muljaš sa privatizacijom i primarnom emisijom, da radiš poslove za državu i da bude dobro i tebi i državi. Miloševica nije zanimao njihov politicki uticaj, ali jeste keš. Zato je njihovo bogatstvo najteže proceniti iz prostog razloga što, kako kaže Mladan Dinkic, nije jasno koliko je zapravo para kojima Karicevi danas manipulišu njihovo, a koliko mu je samo dato da ih koti.
Kao srednja grupa bogataša, novopridošli medu sobom imaju i neke predstavnike koji pokazuju osobine grupa sa kojima se granice. Na primer, Miškovic, predmiloševicevski direktor aleksandrovacke „Župe“, nije izmišljen za Miloševicevog vremena, niti je pokazivao politicke ambicije kao predstavnici „stare garde“, ali je poslednje decenije napravio „Delta sistem“, koji je funkcionisao slicno kao Kariceva kompanija. Istovremeno, Miloševic Mladi ili Tref pokazivali su karakteristike bogataša iz trece tzv. „sive zone“, ciji stepen legalnosti poslova je bio još sumnjiviji od onih kojima su se bavili tipicni predstavnici druge grupe.
Bogatstvo novopridošlih procenjuje se izmedu dvadeset i sto miliona dolara. Kako su bili na samoj granici politike, njihova sudbina nece biti unifikovana kao sudbina tipicnih pripadnika „stare garde“ (odlaze) ili pripadnika „sive zone“ (nastavljaju). Preletanja ce biti: Miškovic i Beko verovatno ce u savezu sa novom vlašcu uspeti da zadrže svoje imperije relativno neokrnjene, Karic ce nastaviti da se koprca shvatajuci da ga nisu ubile pare vec popijene kafe kod prvog komšije, dok je Miloševica Mladeg pomelo isto ono što ga je i obogatilo – rodbinske veze.
Treca grupa bogataša ima najmanje problema sa novom vlašcu: nema ih na spiskovima ekstraprofitera, pojavljuju se kao donatori novih vlasti (Filip Cepter finansira Džima Dentona, lobistu srpske vlade u SAD), nikada se nisu busali u patriotska prsa, dok politiku smatraju zabavom za sirotinju i budale. Istina, nisu bežali, niti beže, od veza s politicarima, ali one su iskljucivo tehnološke: oni su politicarima dobri ukoliko im povremeno uskoce s finansijskom injekcijom, ovi njima ukoliko im ne smetaju. Za razliku od prethodne dve grupe, „siva zona“ nema neposrednu vezu s politicarima, više je oslonjena na policijske i debeovske aparate, ne sede na kongresima, u obizir dolaze, eventualno, zatvorene sedeljke.
Istovremeno, udaljenost od politike pracena je višim stepenom nelegalnosti posla nego u prethodne dve grupe – tu se radi o golom švercu. Taj rizik prate i vece zarade: ovo je najbogatija ekipa – cija se težina procenjuje od sto miliona dolara pa naviše. Zanimljivo je da se pripadnici te grupe najradije drže duboke anonimnosti, zbog caga je njihov identitet ponekad veoma teško otkriti. Ali život je nepredvidiv: zagrebacki „Nacional“ prošlog maja iz te anonimnosti izvukao je Stanka Subotica Caneta proglašavajuci ga za glavnog balkanskog duvanskog bosa i procenjujuci njegovo bogatstvo na pola milijarde dolara. Istovremeno, „Srpska rec“, partijsko glasilo SPO, pokušala je da razbije mit da je moguce obogatiti se na prodaji šerpi tvrdeci da je Filip Cepter (alijas Milan Jankovic) medunarodni liferant oružja, cijim poslovima se bavi francuska policija.
Na kraju, od citanja ovog teksta niko se nece obogatiti iako neka naravoucenija nije moguce izbeci. Dakle, bogatite se kako hocete, radite šta mislite da je za vas najbolje, ne osvrcite se na druge, ali, za ime boga, budite pametni – ne petljajte javno s politikom ukoliko želite da vaš novac zaista ostane vaš.
FILIP CEPTER: Brži od Gejtsa
Zbog tvrdnje da Cepter trguje oružjem, ovaj biznismen tužio je SPO zahtevajuci deset miliona maraka
Šetajuci jednom prilikom Atinom, u pauzi razgovora sa grckim zvanicnicima, Slobodan Miloševic se zaustavio ispred „Cepterove“ palate u grckoj prestonici.
– To je sve naše – rekao je Miloševic. Domacini su nastojali da ga uvere da je „Cepter“ multinacionalna kompanija, koja je, izmedu ostalog, i grcka. – Ne, jedan Srbin stoji iza svega toga – bio je kategorican Miloševic.
Filip Cepter roden je 1951. godine u Bosanskoj Dubici kao Milan Jankovic. Završio je Ekonomski fakultet i poslovnu karijeru zapoceo u predstavništvu makedonske firme „Transkop“ u Beogradu koja se bavila špedicijom. Karijeru biznismena zapoceo je u Austriji sredinom 80-ih. Za samo šest meseci naucio je nemacki i zaposlio se u austrijskoj firmi za spoljnu trgovinu sa platom od 1.500 maraka mesecno. U Lincu, gde je živeo sa suprugom Madlenom, Milan je posle pet godina akviziterstva shvatio da posudu koje prodaje nedostaje dobar poklopac. Sam ga je konstruisao i prijavio kao svoj izum „cepter posude“.
Prvu fabriku šerpi i lonaca Jankovici su otvorili u Italiji 1990. godine. Ovaj proizvod je kao ekološki i industrijski novitet osvojio potrošace citave Evrope, a Milan je još tada proglašen za evropskog „kralja lonaca i šerpi“. Mada je to više puta negirao, više od decenije bio je jedan od najvecih finansijera srpske opozicije a sadašnje vlasti, a pre svega Demokratske stranke Zorana đindica.
Kompanija „Cepter Internacional“ osnovana je 1986. godine i trenutno ima godišnji obrt od dve milijarde dolara (vrednost Cepterove imperije u oko 50 zemalja procenjuje se na pet-šest milijardi maraka). Sebe voli da uporeduje s Bilom Gejtsom i da istice kako je brže od Gejtsa zaradio prvu milijardu maraka. Danas ima 11 fabrika (Italija, Francuska, Švajcarska, a pored posuda, bavi se kozmetikom, medicinom, proizvodnjom satova i sistema za prešišcavanje vode, a sve više ulaže u sport) i jednu u Južnoj Koreji gde je manjinski vlasnik.
Bracni par Cepter vraca se u Jugoslaviju 1990. godine i ulaže 30 miliona maraka u prvu fabriku koju su podigli u Bosanskoj Dubici. Tu je Jankovic u jesen 1998. godine otvorio novu fabriku za završnu obradu posuda „cepter“ u koju je uložio deset miliona dolara. U meduvremenu, uložio je u SRJ više od 70 miliona maraka. Danas u otadžbinskim zemljama ima desetak firmi, poslovnu zgradu u Ulici kralja Petra u Beogradu, koja je nagradena kao arhitektonsko delo.
„Cepter banka“ je dobila i ekskluzivno pravo da administrira kredite za mala i srednja preduzeca koje odobrava vladina agencija u Leskovcu, a koja je osnovana kapitalom cetiri srpska anonimna biznismena koje je, kako je sam priznao, premijer đindic obezbedio licnim vezama (zbog toga su ostali bankari u Leskovcu protestovali optužujuci „Cepter banku“ da je privilegovana). Objašnjavajuci zašto je promenio ime, kaže:
– Moje ime Milan Jankovic nije baš neka preporuka i prakticno ništa ne obecava u svetu velikog biznisa, vec samo sumnjicavo sugeriše egzotiku odakle dolazi. Toliko sam se krio iza „Ceptera“, da su ljudi sami poceli da me oslovljavaju kao gospodina Ceptera. Morao sam da im nekako izadem u susret i pristao sam da postanem Filip Cepter.
Cepter na latinskom jeziku znaci žezlo. Ceptera je Srpski pokret obnove optužio da se bavi trgovinom oružjem.
On je to demantovao i tužio SPO tražeci odštetu od 10 miliona maraka.
Cepter je dobio ekskluzivno pravo da administrira kredite za mala i srednja preduzeca koje odobrava vladina agencija u Leskovcu
STANKO SUBOTIC: Kralj dima
Srpskom premijeru je savetovao kako da spreci šverc cigareta
Stanko Subotic zvani Cane ima, kažu, nekih 500 miliona dolara i dve biografije. Jednu prica on sam, a drugu njegovi brojni protivnici. Optužuju ga da je „najveci mafijaški bos na Blakanu“, koji kontroliše šverc cigareta. On ne porice da trguje cigaretama, ali kaže da su svi njegovi poslovi legalni. Iako je, pored jugoslovenskog, od 1999. do ove godine imao i hrvatsko državljanstvo, uglavnom živi u Ženevi i u španskom letovalištu Marbelji.
Roden, to nije sporno, u selu Kalinovac kod Uba 1959. godine. Stanko je bio najmladi od šestoro dece. U crkvu Svetih Arhangela koja se upravo gradi u Ubu Subotic je do sada uložio oko milion maraka. U Francusku je, kaže, otišao 1979. godine, kod druga koji se bavio proizvodnjom konfekcije.
U Jugoslaviji je 1988. osnovao firmu za proizvodnju konfekcije, a 1990/’91. godine poceo je da se bavi i maloprodajom. Subotic se potom dao na trgovinu. Uvozio je perjane jakne za Robne kuce Beograd, aluminijumski prah za proizvodnju gradevinskih blokova, herbicide, hemikalije, metražu, izvozio tešku konfekciju. Njegova firma, koja se zvala MIA, 1993. godine je zaradila oko milion maraka. Tvrdi da je u posao s cigaretama ušao 1992.
– Ohis iz Skoplja mi je dugovao i umesto novca, dali su mi cigarete Makedonija tabaka. Uvezao sam ih legalno, prema važecim propisima. Kasnije sam imao najveci lanac menjacnica u gradu. Posle sam otvorio dva djuti fri-šopa, jedan na prelazu đeneral Jankovic, drugi u luci Bar (koji još uvek imam). Imao sam i dva bescarinska magacina, jedan u Ubu, drugi u luci Bar.
U Suboticev fri-šop na prelazu đeneral Jankovic je, kako kažu Suboticevi nameštenici, jula 1997. godine upala policija.
– Sve su nas priveli, ispitivali nas s kim nam gazda saraduje… Tada je pocela prava hajka bivše vlasti na Subotica. Secam se da su me privodili u valjevski SUP i ispitivali o ljudima za koje nikada nisam ni cuo. Optužili su nas da smo utajili porez na dobit, ali to nije prošlo na sudu jer nisu imali dokaza. Stanko je tada otišao iz zemlje – prica jedna Suboticeva radnica.
MIA je potom prestala da radi. Posao je obnovljen u aprilu ove godine, a firma je promenila ime u D-trade. Subotic je postao poznat javnosti u maju, kada ga je zagrebacki „Nacional“ optužio da je u saradnji sa crnogorskim predsednikom Milom đukanovicem i bivšim šefom srpskog DB Jovicom Stanišicem godinama preko Crne Gore švercovao cigarete. O navodima ovog lista
u Crnoj Gori se sada vodi parlamentarna istraga, ali bez rezultata. Pravi razlog pokretanja afere su Suboticeve poslovne veze, s jedne strane s kompanijom „Britiš ameriken tobako“, drugim svetskim proizvodacem cigareta, a s druge s premijerom Srbije Zoranom đindicem. Iako obe strane to poricu, izgleda da je Subotic igrao znacajnu ulogu u pregovorima oko gradnje fabrike duvana u Srbiji, poslu u kojem je BAT želeo da za sebe obezbedi monopolski položaj.
– đindica sam upoznao 1997. godine u vreme protesta Koalicije Zajedno.Posle oktobarskih dogadaja 2000. godine, u novembru smo se sreli u Beogradu.
Rekao sam mu da može da racuna na mene i moje veze po svetu za svaki projekat koji se tice preporoda Srbije. Cim je formirao vladu, đindic se sudario s praznim budžetom. Najveci udarac na državnu kasu predstavljao je šverc duvana.
Srpskom premijeru naveo sam primer Rumunije i kako se ona izborila sa tim.
Tu je glavnu ulogu odigrala svetska kompanija BAT, sa kojom sam ja, inace, u odlicnim poslovnim odnosima.
Saznalo se da je đindic u više navrata Suboticevim avionima leteo državnim poslom u inostranstvo. đindic je tvrdio da se ta putovanja placaju, a Subotic ga je demantovao tvrdnjom da nije tražio da se letovi plate jer je znao za lošu finansijsku situaciju države. Posle je đindic obecao da više nece koristiti Suboticeve avione.
Zbog Subotica se u Crnoj Gori vodi parlamentarna istraga
MARKO MILOŠEVIC: Profesija sin
U Srbiji se moglo obogatiti nošenjem gajbi i švercom cigareta
Kada se govori o bogatstvu porodice Miloševic, najcešce se misli na lik bivšeg predsednika Jugoslavije Slobodana. Pravo bogatstvo, medutim, po svemu sudeci, nalazilo se u posedu njegovog sina Marka. Ovaj 27-godišnjak koji je posle silaska svog oca s vlasti u žurbi napustio zemlju (još niko nije izneo dovoljno uverljive dokaze za tvrdnje da se nalazi u Litvaniji, Rusiji, Azerbejdžanu, Kazahstanu ili Jermeniji) uspeo je kao vrlo mlad da ostvari americki san usred Srbije i to sve, ako je verovati njegovom ocu, bez icije pomoci. Naravno, sve je pocelo nošenjem gajbi u kafani.
Kako je od toga uspeo da razvije biznis koji je, ako je verovati svim pricama, obuhvatao lance fri-šopova, poslove sa cigaretama, tehnickom robom, gorivom, kafom, parfemima, a da sve to, naravno, nije ni carinjeno ni oporezivano, niko nije uverljivo objasnio. Uz sve to, u Požarevcu je imao najvecu balkansku diskoteku na otvorenom „Madonu“, opremljenu najsavremenijim tehnickim uredajima, a u istom gradu je podigao i zabavni park „Bambilend“, otvorio pekaru i piceriju, prodavnicu tehnicke robe „Sajbernet“, radio-stanicu i Internet centar.
– Meni nisu ni mama ni tata napunili diskoteku, niti je neko terao ljude da kod mene kupuju pecivo. Sve što imam registrovano je na moje ime. Nisam kao neki koji imaju sekretarice, telefone, „eksport-import“ firme i kombinacije koje niko nije video. Nemam nikakve mafijaške varijante – pricao je Miloševic Mladi.
U centru Beograda otvorio je luksuznu parfimeriju „Skandal“, koja je 5. oktobra potpuno uništena. Miris parfema iz razbijenih bocica dugo se posle toga osecao na Terazijama. Glavni oslonci u poslu navodno su mu bili pre nekoliko godina ubijeni policijski general Radovan Stojicic Badža i Mihalj Kertes, direktor Savezne uprave carina.
Prema tvrdnjama srpskih biznismena, sklopio je savez sa Mihaljom Kertesom koji mu je omogucio kontrolu nad cigaretama firme „Filip Moris“ koje su se prodavale u Srbiji. Profit od jednog prošvercovanog kamiona cigareta u Srbiju iznosio je oko 250.000 maraka. Jedna od bitnih odlika jeste da se nijedan fri-šop nije vodio na njegovo ime, odnosno u vecini poslova se nigde ne pojavljuje. Jedini konkretan podatak do koga je došla nemacka policija za suzbijanje ekonomskog kriminala tice se, sada vec pokojnog, Vladimira Bokana – grckog biznismena jugoslovenskog porekla, ciji je ortak jedno vreme bio Vladan Kovacevic Tref, ubijen u februaru 1997. godine. Marko je, naime, bio clan Kovacevicevog trkackog automobilskog tima.
Bio je i veoma blizak sa nekadašnjim šefom srpske tajne policije Radomirom Markovicem, koji ga je i ispratio kada je s beogradskog ćrodroma s lažnim pasošem, na ime Marko Jovanovic, otišao put Moskve. Iako nije služio vojsku, Marko se za vreme agresije NATO slikao u uniformi SAJ, a na jednoj od slika,na kojoj on u narucju drži sina Marka, vidi se i službena policijska znacka MUP Srbije, broj 014119.
Kada je svojevremeno po Beogradu kružla prica o ranjavanju Marka Miloševica, on je to prokomentarisao ovim recima:
– Kada sam to cuo, malo sam se uvredio. To je potpuno nemoguce da se desi. Da me neko ubije, to je moguce, ali da me rani i ostane živ, to je iskljuceno. Šta bih ja tada uradio? Kao, pao bih na zemlju, izvadio mobilni i zvao mamu? Tu bi bilo krvi do kolena!
„Da me neko ubije, to je moguce, ali da me rani i ostane Živ, to je iskljuceno“
BRACA KARIC: Kosovo univerzum
Dok se Karici strateški radaju u Americi, u Srbiji strateški ostaju bez para
Karica ima mnogo, pa im mnogo i treba. Iako se trude da dokažu poreklo od davnina, svuda guraju novokomponovani porodicni grb i druže se s politickom i kulturnom elitom. Osnovali su 70-ih „Kosovouniverzum“, jednu od prvih, a svakako najuspešniju „ugovornu organizaciju udruženog rada“. Vec tada su braca imala „mercedese“ i po kucu u Peci i Tivtu.
Kasnije je Karice kao preuzeo Miloševic. Preselili su iz Peci u Beograd, prvo u sedam novobeogradskih stanova za koje je kupljeno sedam klavira, da bi ubrzo poceli da se šire Dedinjem. Dok je zemlja ubrzano propadala, a klima za preduzetništvo bila gora nego ikad, njima je sve polazilo od ruke i u svemu su bili prvi. Vlast je uvek rado saradivala s njima i niko nije smeo da pita da li bi neko dao više za koncesije koje su Karici dobijali. Bogoljub je postao prvi komšija Slobodana Miloševica i s njim cesto rucao i igrao karte.
Bogoljub je tokom 1998/’99. postao prvo ministar u Vladi Srbije zadužen za kapitalne projekte, a potom ministar bez portfelja. Inicijator je osnivanja Socijaldemokratije i njen finansijer, te nesudeni kandidat za predsednika Srbije na izborima 1997. godine. Pomogao da 1999. godine u Beograd dode misija Džesija Džeksona koja je ubedila Miloševica da oslobodi zarobljene americke vojnike. Bio je jedini gost iz Srbije na rodendanu Bila Klintona 1996. godine.
Karici u zemlji poseduju prvu srpsku mrežu mobilne telefonije „Mobtel“.
Nedavno je utvrdeno da zapravo poseduju samo deo akcija (pominje se izmedu osam i 17 odsto), jer nikada nisu uplatili ceo iznos osnivackog kapitala, to jest 51 odsto ili oko 65 miliona dolara. U inostranstvu imaju 41 preduzece. Bave se uglavnom trgovinom i gradevinarstvom. Karici stalno gase postojece i osnivaju nove firme, tako da originalna „BK kompanija“ vec godinama ne postoji. Danas je kapital Karica koncentrisan u „Astra grupi“, posebno u kompaniji „Astra Simit“. Ova firma je u 2000. godini ostvarila najvecu dobit u Srbiji, pre svega zato što je na njene racune prebacen najveci deo zarade „Mobtela“.
Porez na ekstraimovinu po osnovu bespravne gradnje trebalo bi da plati pet clanova porodice Karic, i to: Bogoljub – za vilu od 650 kvadrata (imao dozvolu na 450 kvadrata), njegova cerka Danica na 1.100 kvadrata, Zoran na 2.000 kvadrata podignutih bez dozvole i Sreten za vilu od 1.200 kvadrata (od cega je 658 kvadrata podigao bez dozvole). Bogoljub je više puta rekao da su unuci brace Karic „strateški“ radani u Americi, Kanadi, Engleskoj i Kini da bi zauzeli politicke položaje u tim zemljama kada odrastu.
Porez na ekstraimovinu Karici ce da plate i za svoje vile
MILAN BEKO: Nosac vreca
Cak 683 miliona maraka od prodaje „Telekoma“ Beko je u vrecama prebacio iz Atine u Beograd
Milan Beko igra na sigurno. Ovaj nekadašnji Miloševicev vanstranacki ministar istovremeno je dobar prijatelj mnogih današnjih vlastodržaca i kum premijera Zorana đindica. Roden je 1961. godine u Herceg-Novom. Završio je Saobracajni fakultet, smer vazdušni saobracaj u Beogradu, ali nikada nije radio u struci. Oženjen je i ima dva sina.
Radni vek je poceo u privatnoj marketinškoj agenciji „Spektra“, na mestu direktora marketinga. Kada je agencija zapala u finansijske teškoce, Beko je otkupio „Spektru“ i otvorio vrata jednoj od najpoznatijih svetskih agencija za tržišne komunikacije „Ogilvi end Mejdžer“. Kada mu je „Spektra“ postala tesna, kako je izjavio, osnovao je trgovinsku firmu „DiBek“, koja trguje proizvodima od drveta, hranom i distributer je mnogih poznatih farmaceutskih firmi. Kao suvlasnik „DiBeka“, 1997. godine odlazi u republicku vladu i to predstavlja kao patriotski cin.
Nikada, kako je više puta rekao, nije bio clan neke stranke. Pocetkom devedesetih su ga povezivali sa Demokratskom strankom. Socijalisti i julovaci su ga 1993. optuživali da vodi predizbornu kampanju DS. Imao je širok i raznolik krug prijatelja. U tom krugu su (barem doskora) bili: Mirjana Markovic, Milorad Vucelic, Jovica Stanišic, Slobodan Radulovic, Zlatan Perucic, Srdan Nikolic, bivši ministar trgovine koji je navodno zatvorio novobeogradski buvljak da „DiBek“ ne bi imao konkurenciju… Jedan od najboljih prijatelja mu je Danko đunic, nekada uticajni potpredsednik savezne vlade.
Beko je bio republicki ministar za svojinsku transformaciju i Miloševicev covek za najosetljivije ekonomske transakcije. U tekstovima koje je sredinom februara objavljivao italijanski dnevnik „Republika“ oznacen je kao glavni Miloševicev bankar u operaciji prodaje „Telekoma“. Beko je tada, prema pisanju „Republike“, 683 miliona maraka u vrecama prebacio iz Atine u Beograd.
Posle prodaje „Telekoma“ Beko odlazi na mesto republickog ministra bez portfelja. Na tom mestu se ne zadržava dugo, jer opet dobija važan zadatak da pokrene kragujevacku „Zastavu“. Poslednja Bekova funkcija u Miloševicevoj vlasti je mesto saveznog ministra za privredu.
Koliko je „Blic News“ uspeo da sazna, Milan Beko poseduje akcije u firmama „Medtrejd Internešenel“ sa Bahama i „Medtrejd Internešenel“ iz Liberije, u cijem su vlasništvu „DiBek“, „Rapid“ i „Dimont“, firme koje posluju u Jugoslaviji. Komisija za ispitivanje zloupotreba u privredi najavljuje da ce pleniti imovinu u njegovoj firmi „DiBek“, jer nije platio 1,1 milion maraka poreza na ekstraprofit.
– Komisiji Beko nije bio narocito interesantan. Nismo ga pominjali poslednja dva-tri meseca. Secam se da se pricalo da je on bio jedan od bitnih ucesnika operacije „Telekom“, ali taj slucaj, koliko ja znam, obraduje ekipa iz MUP Srbije – kaže za „Blic News“ Slobodan Lalovic, sekretar Komisije za ispitivanje zloupotreba u oblasti privrede i finansijskog poslovanja. Komisija se bavila Bekom i u slucaju privatizacije (dokapitalizacije) firme „Rapid“. Komisija je utvrdila da firme „Medtrejd Internešenl“ sa Bahama i „Dibek“ prakticno nisu dokapitalizovale „Rapid“, jer nisu unele obecani novac. Vecinsko vlasništvo je verovatno priznato tim firmama zato što je Beko stajao iza celog posla, smatra Lalovic, i kaže:
– Pronašli smo da je vlasništvo tih firmi 37 odsto, a ne više od 50, odnosno da nisu vlasnici „Rapida“.
Milan Beko se poslednji put oglasio u javnosti 18. oktobra prošle godine. Tada je izjavio da vraca poslanicki mandat SPS i JUL u Vecu gradana Savezne skupštine, da se definitivno povlaci iz politike i odlazi na duži odmor. Izvori „Blic Newsa“ kažu da je u Egiptu. „Danas“ je objavio da seli stvari iz Beograda u Milano.
Ekstraprofiterskoj komisiji Beko nije bio narocito interesantan
Mirko Marjanovic: Balalajka i gas
Za svoje bogatstvo Marjanovic ima da zahvali svom položaju u Srbiji i vezama sa Rusijom
Neposredno posle ubistva Radovana Stojicica Badže, aprila 1997. godine, novinari su u Skupštini Srbije okružili tadašnjeg srpskog premijera Mirka Marjanovica i poceli kanonadu pitanja – pocevši od toga da li je upoznat s istragom pa sve do toga da li bi mogao da pretpostavi zašto je tadašnji zamenik ministra policije završio sa nekoliko desetina grama olova više u sebi.
Jedno od pitanja bilo je i da li se on plaši za svoju bezbednost.
– Ne. Zašto bih se plašio? Ja radim pošteno! – smireno je odgovorio Marjanovic, potom zamolio novinare da mu sklone mikrofone i kasetofone ispred nosa.
Mirko Marjanovic, bivši srpski premijer, roden je 27. jula 1937. godine u Kninu, u porodici sa petoro brace i dve sestre. U rodnom gradu se prvi put i zaposlio u tvornici vijaka „Tvik“. Posao ga je kasnije odveo u RMK „Zenica“, a 1979. godine postaje generalni direktor spoljnotrgovinske kuce „Progres“, na cijem se celu i danas nalazi. Sa suprugom Bojanom ima cerku Larisu i sina Aleksandra. Ima i dva kuceta, irskog setera i koker španijela.
Pre dolaska na celo „Progresa“, jedno vreme je proveo u Moskvi, gde se upoznao sa Viktorom Cernomirdinom. To se kasnije pokazalo kao više nego korisno u sklapanju poslova oko uvoza ruskog gasa i izvoza srpske pšenice, narocito kada je Marjanovic marta 1994. godine došao na celo srpske vlade. „Progres“, naime, tada dobija monopol na uvoz ruskog gasa, a ceo posao zapravo ide preko mešovite rusko-jugoslovenske firme „Progres gas trejding“, osnovane još u januaru 1993. godine. Za bogacenje na ovim poslovima optužio ga je i novi srpski ministar poljoprivrede Dragan Veselinov. Marjanovica je iz Moskve prozivao i Dragomir Karic, jedan od vlasnika BK grupe, da je položaj koristio „ne samo za licnu korist vec i za borbu sa konkurencijom“. Karic je tvrdio da su on i Slobodan Tomovic prouzrokovali i proletošnju obustavu isporuka ruskog gasa SRJ.
– Marjanovic je godinama bio i premijer i direktor „Progresa“, firme koja je imala monopol na uvoz ruskog gasa, što govori samo za sebe. Upravo se u vreme Marjanovica pojavio jugoslovenski dug za gas. Moskva nije obustavila isporuke iz politickih razloga – gas je u Srbiju stizao, a jugoslovenska roba, po barter aranžmanima,
u Rusiju nije. Gde je roba završila, treba da razjasne nove jugoslovenske vlasti – porucio je iz Moskve Karic.
Da se ne bi otkrile mahinacije, iz „Progresa“ je, posle 5. oktobra, na volšeban nacin nestao citav kompjuter, najpouzdaniji svedok Marjanovicevog poslovanja.
Na kasnije optužbe Bogoljuba Karica da su ga Marjanovic i Vlajko Stojiljkovic reketirali, Marjanovic je jednom ovako odgovorio:
– Istina je da smo bili u hodniku i kaže mu Vlajko: „Bogoljube, ti si bogat covek. Uplati Mrkonjicu na racun 10 miliona. Vidiš koliko su rušili ovi Amerikanci.“ Niko ga nije reketirao.
Osim poslova sa gasom, Marjanovic se petljao i sa žitom, a prema jednoj od prica, uz posredovanje Makedonaca i Turaka, tadašnji srpski premijer prodavao je pšenicu kosovskim Albancima, pri cemu je, kako neki procenjuju, bio „dobar“ najmanje cetiri miliona dolara. Bivši srpski premijer optuživan je i da je u Bulevaru mira kupio stan od 166 kvadrata, pri cemu je oštetio „Progres“ za 234.000 maraka. On je, prema recima Aleksandra Nikolica iz G17 plus, 23. juna 1996. godine potpisao ugovor o otkupu stana, u vrednosti od 328.000 maraka, na rok od 40 godina. U naredne cetiri godine, medutim, Marjanovic nije uplatio nijednu ratu, da bi 26. oktobra 2000. godine u potpunosti otplatio dug dinarskom protivvrednošcu od 94.000 maraka.
Za otkup stana Marjanovic je iskoristio staru deviznu štednju. Ni tu za njega, medutim, nisu važila pravila koja, inace, važe za ostale smrtnike. On je 21. jula 2000. godine, iz „Vojvodanske banke“ podigao 35.000 švajcarskih franaka i 31.000 maraka, bez problema, dok su se ostali ljudi gurali u redovima kako bi uzeli svoju mesecnu ratu od 150 maraka.
Poznat je i po tome što voli lepo da se oblaci, a prema pricama iz „Progresa“, sa službenih putovanja iz Italije vracao se sa punim koferima nove garderobe, koja je potom, navodno, placana iz sredstava reprezentacije. Javnost je dobro upamtila i veliki zlatni prsten na malom prstu Marjanoviceve desne ruke, kao i zlatni sat koji izviruje ispod rukava skupog italijanskog sakoa. Otkako više nije na celu vlade, Marjanovic je, kažu, poceo da piše i knjigu o tome kako se našao u raljama DOS.
Karici su optuŽili Marjanovica da je proletos prouzrokovao obustavu isporuka ruskog gasa SRJ
MIROSLAV MIŠKOVIC: Meko i diskretno
Da li je Miloševic spasio Miškovica kada ga 1990. godine nije imenovao za premijera Srbije
Miroslavu Miškovicu je još 1990. izmaklo mesto premijera Srbije. Pokazalo se da je to po njega srecna okolnost. Potom se okanio politike i bacio se na zaradivanje novca. Politicke veze su mu, ipak, bile od velike pomoci.
Roden je 1945. godine u selu Bošnjanu kod Varvarina. Posle završenog Ekonomskog fakulteta, zapošljava se u kruševackoj „Jugobanci“, a od 1987. godine obavlja funkciju generalnog direktora „Župe“. Od 1990. godine je u politici i postaje jedan od potpredsednika u vladi Stanka Radmilovica. A ocekivalo se da ce predsednik vlade biti Miškovic, ne Radmilovic. Po napuštanju vlade osniva privatno preduzece „Delta M“ sa sedištem u Hotelu „Slavija luks“. Bavio se uvozom, izvozom i bankarskim poslovima. Da stane na noge, pomogao je pomalo i Zajam za privredni preporod Srbije. „Delta M“ vrlo brzo postaje jedna o najuspešnijih firmi. Bije je glas da obavlja neke stvari za državu. Ovaj holding je u 1997. godini bio vodeci jugoslovenski izvoznik – u svet je plasirao robu vrednu oko 70 miliona maraka. Ima razgranate poslove u zemljama EU, državama bivšeg SSSR, pa i u Albaniji. „Delta M grupa“ danas ima 7.600 zaposlenih. Glavne poslovne aktivnosti Grupe su proizvodnja, maloprodaja,
