Skoro da ne postoji osoba koja pri pomenu na cuvene predratne beogradske porodice Teokarevice, Veljkovice, Lešice ne pomisli na citave imperije koje su one posedovale, a koje su samo jednim potezom komunistickih vlasti, nestale bukvalno preko noci. Mnogi su se nakon propasti i gubitka svega što su imali, trbuhom za kruhom, otisnuli u beli svet i tamo izrodili svoje naslednike. Sada, sa velikom gorcinom, ti isti potomci secaju se prica svojih predaka na dane kada su proterani iz svoje domovine, ali su i dan danas, ipak, svesni pripadnosti cuvenim porodicama bogatih industrijalaca s pocetka 19. veka.
Bogdan Veljkovic, potomak ove cuvene porodice, posle nekoliko decenija provedenih u svetu vratio se u svoju domovinu, kako kaže, u želji da se poveže sa svojim korenima.
Sin nece iz Pariza
Petnćstodišnji sin Bogdana Veljkovica roden je i živi u Parizu i za sada ne želi da dode u domovinu svojih predaka.
– On je još mlad, ali ni moja želja nije da dode u Jugoslaviju, jer ovde nema nikakvu buducnost. Uostalom, voleo bih kada bih došao u Jugoslaviju da mu pokažem šta je sve bilo naše – kaže Veljkovic.
Svestan da ne može živeti samo od prica o bogatstvu koje su nekada Veljkovici imali, u Beogradu krece opet iz pocetka.
– Moja porodica je daleke 1850. godine u Beograd došla iz Paracina. Još u to vreme imali su neprocenjivo bogatstvo, od banaka do razlicitih industrija. Sve što su moji preci imali ostalo je u domovini, opljackano i porušeno. Moji preci su bili osnivaci i akcinari BIP, a banka koju smo posedovali se zvala „Vracarska banka“ i sa njom smo bili akcionari „ćroputa“. Ona se nalazila na mestu sadašnje turske ambasade u Beogradu – sa setom se seca Bogdan svojih predaka.
Kao dete sa 10 godina, nakon komunisticke nepravde, Bogdan sa svojim roditeljima odlazi u Francusku, odakle krecu njegova putešestvija po svetu. U Parizu je živeo do svoje 18. godine, a potom se seli u Ameriku.
Poruka zemljacima
– LJudima u dijaspori savetovao bih da dobro razmisle kako i gde ce uložiti svoj kapital. Mnogo toga se kaže u predizbornim obecanjima, ali se malo toga i u stvarnosti ispuni – kaže Vladimir Lešic, predsednik Odbora industrijalaca Lige za zaštitu privatne svojine i ljudskih prava.
NJegova porodica koja je 1800. godine iz Svilajnca došla u Beograd, u to vreme je imala tri banke, šest rudnika i nekoliko industrijskih postrojenja i sve to je takode izgubila u komunistickom periodu.
Tu se iškolovao i za kratko vreme došao je na mesto direktora Internacionalne banke u NJujorku. Kratko vreme živeo je i u Švajcarskoj, i potom se vraca u Pariz. Nakon tridest godina bankarskog života poželeo je da se vrati u zemlju svojih predaka. Ali, od svega što su nekada posedovali Veljkovici ostala su samo secanja.
– Male su šanse da bilo šta dobijemo od sadašnje države, jer je ona samo nastavak Titove i Miloševiceve politike. Mi smo prvi i jedini vlasnici svega što smo imali i pre rata, ali teško da ce se nepravda iz 1945. godine ispraviti – kaže Bogdan Veljkovic.
