Свој допринос успешности раду ове Конференције дали су стручњаци из свих бивших југословенских република, али и из Русије, Кине, Немачке и Казастана.
Учесници конференције, у својим радовима, пошли су од оцене садржане у извештају Савета Европе, да је правосуђе у Србији добро, али да је под великим утицајем узвршне власти. Међународни стандарди су одлични, али још нису створене друштвене претпоставке да судска функција постане независна.
Наиме, због неизграђености правног система, иако имамо усаглашене законе са међународном заједницом, судски спорови у Србији трају предуго (просечно 10 до 12 година), упркос чињеници о неопходности суђења у разумном року, што је предвиђено и у члану 6. Европске конвенције о људским правима.
Многи Срби су дали значајан допринос у креирању међународног правног поретка.
Судије не осећају сигурност зато што њихова примања и друге принадлежности зависе искључиво од извршне власти, која на врло луцидан начин, преко Високог савета судства утиче на то ко може бити судија. Они су свој утицај обезбедили и преко обавезног учешћа министра правде у овом судском телу. Апсурдно је говорити о независности судске власти, у ситуацији када ни Високи савет судства није независтан и као такав не може ни бити гаранција независности било коме.
Упркос оваком стању, многе судије су доследне етичким кодексима професије, посвећени струци, праву и правди.
Захваљујући околности да постоје судије које своје деловање баштине на овим вредностима Уставни суд Републике Србије је готово све судије које су биле неоправдано разрешене што наводно нису били „достојни судијске функције“ вратио на радна места и на најбољи начин показао да постоје и независне судије које се директно супростављају извршној власти.
Иако су темељне вредности судске независности и самосталности тужилаштва садржани у свим европским и међународним документима, оцењено је да у Републици Србији судије и тужиоци нису спремни да своја убеђења бране пред стручном и међународном јавношћу. Тешко је замислити независног судију или самосталног тужиоца који искључиво седи у својој канцеларији и који није спреман да се, на научним конференцијама, суочи са различитим мишљењима.
Посебан акценат је био стављен на професионалну етику и одговорност судија и тужилаца. Оне се не огледају само у правичном начину размишљања већ и у анализи етичких питања. У страној литератури се указује и на етичку дилему судије, да ли да у појединим случајевима пресуди по праву или правичности. Сваки појединац, учесник у неком судском поступку, не мора знати право и правду, али по правилу осећа и зна шта је правичност.
О овим проблемима Веће европских судија Савета Европе усвојило је велику Повељу о судијама која прокламује ове вредности, као обавезне, за све судије и примењују се на судије свих европских и међународних судија.
Општа је оцена била да тужилачка истрага није дала жељене резултате и да многи тужиоци нису способни да самостално обављају поверене им задатке. За такво стање најодговорније је Државно веће тужилаштва које није успело да се наметне као стручно тело које води рачуна о томе.
Академик Владо Камбовски из Македоније истакао је да савремени човек, „суочен са агресијом свих врста, жуди за правном сигурношћу, за правдом, за независним и стабилним институцијама које ће штитити његове слободе и права, да изнад такве конфузне друштвене ситуације лебди опасност поновног оживљавања аутократског система… (савремене тортуре, широких полицијских овлашћења, кажњавања као основних циљева казненог права)
Проф. др Јури Дјук из Русије истакао је да се број кривичних дела, из године у годину, повећава што ставља и судске и тужилачке органе пред нове изазове, док је академик Александар Коробејев из Владивостока указао да је реформа судске и тужилачке власти у Русији у великом замаху и да очекује да ће ови органи постати ефикаснији и доследнији у примени права.
Проф. др Срето Ного, генерални секретар Удружења за међународно кривично право, истакао је, да је „утопија говорити о независности судске власти све док судска власт не буде имала свој самостални буџет, за шта се залажу Уједињене нације и Савет Европе. Управо је то претпоставка и гаранција судске независности, која ће бити тако ослобођена од страха да ће извршна власт, незадовољна њиховом одлуком, ускратити им финансирање.“
Такође се заложио, да би под хитно, требало донети одговарајући правни акт којим би се регулисало, да део средстава прикупљених од судске таксе остане судовима за техничка и друга усавршавања, а не да иду сва у Републички буџет.
Посебно је истакао да је неприхватљиво да извршна власт и средства информисања коментаришу истражни поступак пре него што је покренут судски поступак или донета правноснажна судска пресуда.
