Pre izvesnog vremena pisali smo o nezavidnoj situaciji u kojoj se nalazi petočlana porodica Bogunović iz Karina Donjeg. Samohrani otac Đuro, sa svoje četvoro maloletne dece, živi u porodičnoj kući bez krova, među zidovima punim vlage i buđi, sa skromnim pokućstvom i spoljašnjim kupatilom bez izolacije u kojem se, u hladnim zimskim danima, ni najhrabriji ne bi usudili okupati. Tri dečaka i devojčica, uzrasta od deset do petnaest godina, navikli su na skromne uslove koje im je obezbedio otac Đuro, znajući da bez sigurnog posla i narušenog zdravlja, i pored svih napora, nije mogao i ne može više od toga.
Krajem septembra meseca, predsednik Zajedničkog veća opština iz Vukovara Srđan Jeremić, u prisustvu gradske većnice i predsednice SDSS-a u Benkovcu Katarine Vrcelj, obišao je porodicu Bogunović iz Karina Donjeg. Prilikom posete deci su, uz skromne poklone, uručene školske torbe i kompletan školski pribor, ali je dogovoreno i ono što je ovoj porodici najpotrebnije – početak humanitarne akcije za izgradnju novog krova i adaptaciju kuće, kako bi im se obezbedili uslovi za normalan život i zdravo odrastanje. Srpsko narodno veće iz Zagreba, u saradnji sa Zajedničkim većem opština iz Vukovara, pokrenulo je humanitarnu akciju pod nazivom: „Čitav krov-siguran dom“ radi prikupljanja novčanih sredstava namenjenih za izgradnju krova i visokog potkrovlja, uz druge neophodne radove na kući. Priča o Bogunovićima, kao i sam početak humanitarne akcije, naišli su na veliku podršku i odobravanje, ali, na žalost, velikog pomaka u prikupljanju sredstava nije bilo. Kako je račun za pomoć Bogunovićima otvoren do sredine januara, jedino što nam je preostalo bilo je da još jednom obiđemo ovu porodicu i pozovemo sve one koji su u mogućnosti, da im pomognu na način na koji smatraju da mogu.
Dolaskom u Karin Donji i dom Bogunovića, zatekli smo gotovo istu situaciju kakava je bila u septembru, samo što su zimski dani, ovaj put,bili neuporedivo suroviji od jesenjih. Na samom ulazu u kuću zatičemo najstarijeg Igora koji, iako je bilo rano prepodne, čisti dvorište i okućnicu. Uz srdačnu i kulturnu dobrodošlicu, koja je za mnoge odavno postala „strani pojam“, ljubazno nas poziva unutra. Otvaranjem ulaznih vrata iz kuće dopire topao zrak naložene vatre i neuobičajeni prizor koji, ujedno, tu toplu sliku dobrodošlice čini još lepšom. Trinestogodišnji Nikola uveliko je prao suđe od doručka, njegova godinu mlađa sestra Lidija nameštala krevete, dok je najmlađi Matej bio zadužen za brigu oko šporeta i održavanja vatre. Iako su, baš poput svojih vršnjaka, i oni u danima školskog raspusta, svakodnevne obaveze koje imaju za njih nema ko obavljati izuzev njih samih.
– Tata je jutros otišao raditi u Popoviće. Sad je vreme svinjokolje pa pomaže ljudima oko tih poslova sa mesom, radi sve što treba. On je otišao u šest sati pa sam i ja tada ustao. Trebalo je nahraniti ovce, pustiti koke vani, naložiti vatru da se kuća ugreje – objašnjava nam početak svog dana Igor.
Poslednjih par dana dobili su par jagnjića, pa je obaveza oko ovaca dodatno zahtevna i posla je više. Odmah nakon njega, ustali su i ostali. Radne navike i rano buđenje, nešto su što im je svima zajedničko. Zajedno su učestvovali oko pripremanja doručka, a onda nakon istog, svako je imao svoju obavezu u kući ili oko životinja. Njihovi školski drugari uživaju u slobodnim danima, raspustu, raduju se dolazećim praznicima smišljajući želje i poklone koje će im roditelji ili Deda Mraz ostvariti u novogodišnjoj noći. Za tu priliku, i kuće su ukrašene borovima, svetlucavim lampicama i ukrasima, dok kod Bogunovića sve to izgleda drugačije.
– Igor i ja smo skupljali pare od letos, kad smo išli pomagati komšijama sređivati dvorište, kositi maslinike ili druge poslove koji su im trebali. Skupili smo dvesta kuna pa ćemo, ako tata bude mogao, kupiti neke ukrase da sredimo kuću do Božića. Tata ove godine neće kupovati ćurku, imamo mesa kući pa će spremiti ručak. Uveče, uoči Božića, ići ćemo zajedno u crkvu, da zapalimo Badnjake i donesemo badnjakove grančice u kuću – skromno će Nikola.
Dane praznika, vreme za igru i druženje, provešće zajedno kao i do sada. Nikoga u komšiluku od dece nemaju, pa su već navikli slobodno vreme sami osmišljavati. Nakon priče koju smo o njima objavili u septembru dolazili su, kažu, sveštenik i neki ljudi koji su im donosili hranu i igračke. Monopol i pazl koji su dobili brižljivo čuvaju, slažu i igraju tek kada obave sve što imaju, ili kada otac uveče dođe sa posla. Svakog pojedinačno pitali smo šta je to što bi oni voleli dobiti za Novu godinu i svaki odgovor bio je isti- kako najstarijeg Igora, tako i najmlađeg Mateja.
– Mi bi voleli samo da imamo taj krov, da kuća više nije puna buđi i vlage, da ne moramo to stalno krečiti, i da imamo svoju sobu, ili kupatilo sa kadom da se lakše možemo okupati – želju svih rekao je Matej.
Krov na kući koji njihov otac ne može sam finansirati, ili kupatilo u kojem se plafon neće raspadati dok se kupaju, ili sobe u kojima će moći učiti i odrastati kao sva druga deca, jedine su želje ovih četvoro vrednih, odgovornih i zrelih mališana od kojih bi mnogi imali štošta naučiti.
Sa namerom da čujemo da li im se još ko javio i ponudio pomoć, odlučili smo i Đuru potražiti na drugom kraju Karina. Na putu do Popovića, mesta gde je taj dan radio, Igor i Nikola zahtevali su da stanemo, da nam pokažu crkvu i mesto gde će za nekoliko dana sa ocem doći da prisustvuju paljenju Badnjaka. Znajući da ćemo udovoljiti njihovoj želji, iz svoje štedne kasice uzeli su dvadeset kuna kako bi zapalili sveće, iako su time smanjili ušteđevinu za planirane ukrase. Na takav prizor teško mogu ostati ravnodušni i oni „najtvrđeg srca“.
Đuru smo prekinuli u pola posla. Dan je kratak, a valjalo je zaraditi dnevnicu, zato ga nismo dugo zadržali. Zahvalnost što nismo digli ruke od njih, što ih nismo zaboravili, izvirala je iz pogleda za koji reči nisu potrebne.
– Zvali su neki ljudi nakon objavljivanja vašeg teksta, pitali da li je sve to napisano istina, šta nam treba i obećavali pomoć. Za sada je, još uvek, sve ostalo na obećanjima. Kažem ljudi su obećali, a da li će se ta sredstva za krov moći skupiti ili ne, ne znam. Ja nemam pravo ni od koga ništa da tražim, znam da se danas teško dolazi do novca. Znam kako je to zaraditi za sebe i svoju porodicu, tako da sam zahvalan i svima onima koji su makar izrazili želju da pomognu – skromno i zahvalno će Đuro.
Đuru smo ostavili da svoju dnevnicu pošteno odradi, dok su Nikola i Igor požurili kući kako Lidija i Matej ne bi bili predugo sami. A i noć će brzo, kažu, pa valja nahraniti, napojiti i zatvoriti životinje dok se otac ne vrati.
Iako, na žalost, porodica Bogunović nije jedina kojoj treba pomoć, ono što je njima neophodno nije nemoguće niti neizvodljivo, dok bi njima značajno promenilo život. Oni su zahvalni za svaku mrvicu pažnje koja im se posveti, za svaki dinar, kunu koju je, ili će, neko izdvojiti za njih. I dok se, u ovo vreme, planiraju skupoceni dočeci, novac troši na materijalne stvari, želje vezuju za uspehe i visoke položaje u društvu, sve češće eksponiraju one vrednosti koje su nas odavno udaljile od suštinski važnih, tamo negde u Karinu Donjem žive deca čija kuća nema krov, deca koja imaju dušu i koja bi nam, svima, mogla poslužiti za primer. Mala deca i veliki ljudi istovremeno.
Svi koji žele mogu da pomognu direktnom uplatom novčanih sredstava na žiro račun koji je otvoren samo za ovu akciju kod Zagrebačke banke.
Broj računa (IBAN): HR14 2360 0001 5001 05700.
Svift adresa Zagrebačke banke za uplate iz inostranstva je: ZABAHR2X
Dobrovoljni prilog može se takođe donirati i na sledećim adresama: Srpsko narodno vijeće, Gajeva 7, Zagreb, 01/4886-365, 01/4886-361, Veće srpske nacionalne manjine Zadarske županije, Liburinska 6, Zadar, 023/214-109 i Zajedničko veće opština, Eugena Kvaternika 1, Vukovar, 032/422-750.
The post Bogunovićima krov i dalje jedina želja appeared first on srbi hr.
