Na jubilarnim desetim Danima slovenačkog filma u Beogradu, održanim od 10. do 14. maja u Jugoslovenskoj kinoteci, jedan od posebnih gostiju bio je reditelj Bojan Labović, iskusni filmski stvaralac i filmski radnik veoma kompetentan da govori o slovenačkoj kinematografiji u njenoj sveobuhvatnosti. Naime, Labović je godinama direktor Festivala slovenačkog filma u Portorožu, jedne od malobrojnih manifestacija u ovom delu Evrope u potpunosti posvećenih nacionalnom filmu u sveobuhvatnosti njegovih formi. Kao autor, na ovogodišnjem izdanju retrospektivno je bio zastupljen kratkometražnim filmom „Bik“, koji je pre nekoliko godina bio prikazan na Danima slovenačkog filma, ali i na nizu drugih filmskih manifestacija u Srbiji.
Bili ste nekoliko puta do sada na Danima slovenačkog filma u Beogradu – kakav utisak ste stekli o ovoj manifestaciji?
Nosim veoma dobre utiske. To je jedan srčan projekat koji je nastao iz pozitivnog entuzijazma Društva Slovenaca „Sava“ i osobito Dragomira Zupanca Zuleta, beogradskog Slovenca i poznatog reditelja. Najviše mi se sviđa što selektorski izbor nije baš uobičajen, odnosno nije po agendi izbora sličnih manifestacija gde se prikazuju jedni te isti filmovi. Dragomir je sa svojom ekipom, Ivanom Kronjom, Vladimirom Šojatom i ostalima, odabrao i neke slovenačke filmove koji nisu mejnstrim, u prvom planu. Oni ih prikazuju na osnovu njihovog kvaliteta i nekih priča koje su zanimljive za naše zajedničke prostore, pa čak i šire.
Ovogodišnji Dani slovenačkog filma evociraju deset godina manifestacije, pa samim tim i slovenačke kinematografije u ovom periodu. U jednom intervjuu iz 2021. pominjete da je te godine snimljeno preko 100 filmova u Sloveniji, od koji su tek desetak dugometražni igrani. Kako biste ocenili tu zaista veliku celokupnu produkciju u Sloveniji u ovom periodu, posmatrajući i ostale, manje komercijalne filmske forme?
Sa digitalnom revolucijom je porastao broj filmskih stvaralaca i filmova, pogotovo onih formi za koje nisu potrebni veliki produkcijski resursi, kao što su eksperimentalne i hibridne forme. Ali i druge igrane i dokumentarne forme svakako su u velikom porastu. Mogao bih se usuditi reći da po tom pitanju, po broju i kvalitetu filmova, kao i sigurnom plasmanu na neke inostrane festivale, slovenački film doživljava neku vrstu renesanse. Ali već u istom momentu kad sam to izgovorio, moram da postanem pažljiv – jer slovenački film je već imao renesansu na prelomu devedesetih i dvehiljaditih godina, kada je film „Kruh in mleko“ dobio Zlatnog lava za debitanski film u Veneciji. U to vreme je i film „Outsider“ napravio veliku priču u bivšoj Jugoslaviji. Posle te renesanse je došao jedan pad.
Sada imamo jako puno kvalitetnih filmova i neke velike međunarodne nagrade, između ostalog i nagradu za najbolji kratki film za ostvarenje „Sestre“ na festivalu u Klermon Feranu, jednom od najjačih festivala ovih formi. Slovenački film je u usponu, jedino što mora da razreši dilemu između ugađanja publici radi gledanosti i filmskog artizma. U poslednje vreme najgledaniji su omladinski filmovi i mnogi autori sada prave takve filmove, jer smatraju da će tako biti imati veću publiku. A to u stvari nije dobro, jer ja mislim da je u svaki film potrebno ući srcem, žarom, bez kalkulacija. Te kalkulacije su za neke druge kinematografije, a ne za one male poput slovenačke, koje to ne mogu da prate. Ako mi njih kopiramo i hoćemo da smo isti, nećemo ih zanimati jer oni to već prave levom rukom.
Nadam se da će ova renesansa potrajati, jer kvantitet, na kraju krajeva, može da dovede do kvaliteta. Francuzi na primer urade godišnje 250 filmova, od čega je deset vrhunskih a za ostale ni ne znamo. Kvantitet rađa neki kvalitet.
U okviru renesanse koju pominjete, da li se može govoriti o nekim stilskim odlikama slovenačkog filma, ili se pak radi o heterogenoj skupini autora i autorki?
Mislim da slovenački film nema te neke opšte tendencije. Najveća je bavljenje sopstvenom generacijom. A šta je veliki problem – sada dolaze filmovi urbane generacije, dok je slovenački film pomalo zaboravio svoje ruralne sredine, odnosno provinciju. Suviše je ljubljano-centraliziran, kako tematski tako i u pogledu iz centra ka periferiji. Po mom mišljenju to su gledaoci sada već uočili i ne odlaze toliko u bioskop kao pre. Čak i neki filmovi koji su nastali izvan profesionalnih okvira pune bioskopske sale, verovatno baš zbog svoje srčanosti i prisnosti okoline u kojoj su nastali. Slovenački film se mora okrenuti i izvan centra, pronaći neke svoje egzotične teme u pozitivnom smislu, koje su lokalne i u isto vreme globalne.
Takođe slovenački film još nije raščistio sa svojom istorijom. Imamo veoma malo istorijskih filmova, uglavnom iz bliže istorije s kraja socijalizma. Možda će zvučati malo konzervativno, ali kinematografija bez nekih svojih obrađenih fundamentalnih tema nije kompletna.
S vremena na vreme, u Srbiji se pokrene tema nacionalnog filmskog festivala, ali nikako da dođe do konkretne realizacije. Slovenija je u tom smislu pozitivan primer, a poslednjih nekoliko godina vi ste direktor Festivala slovenačkog filma u Portorožu. Koja su to dobra iskustva koja možete da prenesete o misiji i učincima tako orijentisanog festivala?
Prvo ću da se pohvalim – Festival slovenačkog filma je jedan od retkih nacionalnih festivala u regiji. Jedino je još festival u Puli nacionalni, a ako uračunamo i Austriju, onda i Diagonale u Gracu. Mi smo specifični po tome što nismo samo festival igranog dugometražnog filma. Mi smo nacionalni festival svih filmskih formi i žanrova, čak imamo i takmičarsku selekciju studentskih filmova. Mogu se videti neke forme koje veoma teško dolaze do bioskopa, tako da imamo puno gledalaca na projekcijama kratkih, eksperimentalnih i animiranih filmova. Dobro je kad se na festivalu ovakvog tipa vidi šta je sve filmsko stvaralaštvo, da je to dosta širi pojam od igranog filma ili serije.
Takođe, mi besplatno gostimo i studente filmskih, odnosno umetničkih akademija, njih oko 80. Oni imaju samo jedan zadatak: da su tamo i da odlaze na projekcije, da prave vajb. Oni prave divnu atmosferu i već u svojim ranim stvaralačkim godinama upoznaju se sa miljeom u kojem će pokušati da stvaraju.
Koliko je nekima nacionalni festival nebitan jer nije međunarodni, baš po tome je i bitan jer je fokus samo na domaćoj kinematografiji. Na festivalima koji su kombinovani, međunarodna uvek preuzme primat nad domaćom kinematografijom.
Da se vratimo na Dane slovenačkog filma – ovde ste retrospektivno sa svojim kratkim igranim filmom „Bik“, koji je svojevremeno prikazivan i na nekolicini drugih festivala u Srbiji. Šta vam je, kao iskusnom i prekaljenom reditelju, zanimljivo u ovakvoj kratkoj formi koju često vezujemo za stvaraoce na početku karijere?
Kratku formu nikad nisam shvatao samo kao pripremu ili trejler za igrani film. Za mene je to specifična forma koja je po nekim kriterijumima i zahtevnija, jer ti moraš u kratkoj minutaži da mentalno iskažeš isto onoliko kao što neki urade za dva i po sata. Veoma cenim tu formu kao deo filmskog stvaralaštva.
U nekoj svojoj osnovi sam dokumentarista, ali ne baš tipičan. Uvek pričam neke priče koje su između dokumentarnog i igranog formata, koncipirane između drame i reportaže.
Koje su to priče, teme koje vas intrigiraju i nadahnjuju?
Teško je reći u par rečenica, ali intrigira me čovek koji se nađe u nekoj situaciji na koju on ne može da utiče, ali ta situacija utiče na njega. Manje-više svi ljudi se nađu u takvim situacijama. U filmu „Bik“ to nije čovek već bik, ali preko njega i čovek koji je video šta se dešava s tim bikom koji je pobegao iz klanice. Zanima me ljudska drama.
Posle dođe na red intuicija, a neke filmove sam i uradio tako što mi je neko predložio. Zašto ne bih priznao (smeh).
Na primer, baš sad radim film sa glumcem Jureom Ivanušičem po njegovom scenariju. Razvijamo projekat koji je jedan ruralni triler, film raspoloženja. Onda imam jednu ljubavnu priču koja se dešava pre Drugog svetskog rata – adaptirao sam jedan roman, priču o zabranjenoj ljubavi između katoličkog sveštenika i ćerke jevrejskog trgovca. Radnja se dešava u Prekmurju, na tromeđi Slovenije, Hrvatske i Mađarske, u multietničkoj sredini sličnoj vašoj Vojvodini.
Radim i jedan dugometražni dokumentarac. Ideja potiče od toga što me je zaintrigiralo da što više saznam o pesmi Bella Ciao. Saznao sam da to nije izvorno partizanska pesma, već ženska pesma koju su pevale radnice na pirinčanim poljima u Pijemontu u severnoj Italiji. Tako da je to ženska radnička pesma. To će biti jedan melanholični dokumentarni socijalni esej, gde će se preispitati imamo li mi još energije da ovu pesmu osećamo na pravi način, ili nam je postala samo neki hit za rijaliti šou, što je jedna velika uvreda za ovu pesmu. Konceptualno me ne zanima pesma muzikološki, već emotivni učinak te pesme koju svi slušaju i pevaju, a da ne znaju nijednu jedinu reč niti o čemu ona peva.
Post Views: 10
