Istoričarka i profesorka ruskog jezika, Bojana Čoban-Simić, rođena je 1948. godine u Pomazu, gde i danas živi. Po opštem mišljenju, reč je o veoma svestranoj i aktivnoj ličnosti, koja je svojim dugogodišnjim radom dala snažan doprinos očuvanju nacionalnog i kulturnog identiteta ovdašnjih Srba. Njeno životno delo, Samouprava Srba u Mađarskoj je nagradila svojim najvišim priznanjem – Svetosavskom nagradom, koja joj je svečano uručena nedavno, na tradicionalnoj proslavi Savindana, u peštanskom Tekelijanumu.
Kako je izgledalo Vaše odrastanje u srpskoj porodici, u većinski mađarskoj sredini?
„Rođena sam u čisto srpskoj porodici. Sa bakom i dedom sam provodila mnogo vremena. Sa dve godine krenula sam u srpsko zabavište i bila sam vrlo društvena. Volela sam da sprovodim svoje zamisli i bila sam vođa među decom. U Pomazu sam krenula u srpsku školu, koja se nalazila u porti i sećam se da je to bila stara škola, sa dugačkim zelenim skamijama, u kojima nas je sedelo po četvoro.
Voleli smo učiteljicu, voleli smo da se družimo i igramo. Posle prvog razreda, roditelji su moga brata i mene upisali u mađarsku školu. Tada se već planiralo preseljenje Južnoslovenske škole iz Pomaza u Peštu. Od 17 godina školovanja, 16 sam provela u mađarskim školama, ali sam ostala u kontaktu sa srpskim jezikom. Naučila sam da pišem ćirilicu i imala sam veliku sreću što sam od malena obožavala da čitam. Pronalazila sam štiva, srpska i mađarska, koja su me fascinirala i o kojima sam mnogo razmišljala.
Volela sam da se igram škole i da budem učiteljica. Sav svoj novac trošila sam na krede. Pri tom sam, kobajagi, pretila đacima kad sam im predavala jezik i matematiku. Uvek je to bilo na oba jezika, i na srpskom i na mađarskom. Kod mališana dvojezičnost ne predstavlja problem, jezik se uči kroz igru.“
Kako je tada bilo živeti u Pomazu?
„U Pomazu nije bilo problema sve do tranzicije, jer je on uvek bio multikulturalna zajednica. Grb Pomaza je drvo sa pet grana, koje predstavljaju Mađare, Srbe, Slovake, Nemce i Rome. Svi su stanovali u svom delu mesta, a cela glavna ulica bila je srpska. Cigani su radili kao nadničari, Nemci su imali krčmu, a Srbi dve, tri kafane. Kada su počeli problemi u bivšoj Jugoslaviji i ovde se desilo nekoliko ispada, ali pošto su se porodice poznavale i poštovale, to se nije često dešavalo. U svakoj istorijskoj etapi u pomaškoj zajednici se mogao naći neko ko je okupljao ljude oko sebe. Ličnosti iz cenjenih porodica, crkva i narodni učitelj sprečavali su asimilaciju, obnavljali stare, zaboravljene običaje, formirali amaterske folklorne grupe.
Moj otac, izvrstan pevač, bio je horovođa, predsednik crkvene opštine i dugogodišnji pojac. Po prirodi je bio čovek koji je zračio i plenio. Svoje zvanje je nasledio od jednog uticajnog horovođe, koga su, po mađarskom, zvali kantor.
Sećam se da se u mom detinjstvu uvek nešto dešavalo i da se uvek pevalo. Starim kamionima smo išli na slavu do Grabovca, slavili su se srpski praznici, imendani. Na tatin imendan, prvog januara, uvek je bilo veliko veselje. Stojan Vujičić je dovodio važne goste, dolazili su ljudi koji su proučavali velikokarlovačko pojanje. Kad bi se đački hor pripremao za nastup na radiju, Tihomir Vujičić je dolazio da održi nekoliko proba. Bilo je normalno živeti u srpskom duhu u Mađarskoj; doživljavati srpstvo ne samo za praznike, nego i u svakodnevnom životu.
Mnogo sam volela da pevam i da igram folklor. U mađarskim školama smo negovali folklorne igre svih naroda iz okruženja. Na pionirskim turnirima pomaška škola je uvek osvajala prva mesta, igrajući srpske igre. Biti Srbin u Pomazu bilo je nešto sasvim prirodno.“
Da li su se u socijalizmu tolerisali odlazak u crkvu i upražnjavanje verskih običaja?
„Nikoga nismo pitali za dozvolu. U Pomazu nije bilo članova Komunističke partije. Čak se priča da je jedan partijski sekretar, Srbin, javno išao u crkvu i držao sve srpske običaje. Išli smo na veronauku, koju smo zvali katalog, čitali apostole, držali Vertep, išli za litijom. U crkvi nas je sveštenik učio crkvenom pojanju. Nismo osećali nikakav pritisak.
Kao dete sam obožavala da budem pionir. U školi smo imali mnogo proslava, a leti smo išli na Balaton. Imali smo divno detinjstvo!“
Šta je uticalo da se opredelite za rad u prosveti?
„Iako sam još od malena volela da pevam i igram, put me je odveo na drugu stranu. Učila sam ruski jezik i oduvek sam znala da želim da to i studiram. Istoriju, kao drugi obavezni predmet odabrala sam po preporuci mog razrednog starešine. Uz studiranje, počela sam da proučavam i srpsku istoriju.
Posle završenog fakulteta, sa zvanjem srednjoškolskog profesora, deset godina sam predavala u mađarskim školama. Počela sam da radim u osnovnoj školi u Kalazu, koja je bila jedna od najboljih škola u celom srezu, u divnom, mladom kolektivu. Bila sam član dva aktiva i uživala sam u svom poslu.
Kada su mi deca porasla i krenula u školu, na poziv Milenka Miloševića, tadašnjeg zamenika direktora, počela je moja karijera profesora ruskog jezika i istorije u Srpsko-hrvatskoj školi na Trgu ruža. Posle deset godina rada u mađarskoj školi, odmah su mi poverili da predajem u osmom razredu, na srpskom jeziku, koristeći mađarske udžbenike prevedene na hrvatski jezik. Zbog tako velikog ukazanog poverenja, to je za mene bio pravi izazov i velika obaveza.
Sa Stipanom Vujićem, tadašnjim direktorom, imala sam veoma dobar odnos, pun poštovanja. Uz njegovu podršku, počela sam samostalno da obrađujem teme vezane za Srbiju i Jugoslaviju. Mnogo su mi pomogli gostujući profesori, kao i poseta školama u Srbiji. Polako je moj predmet počeo da dobija srpski profil.“
U vreme najtežih trenutaka u istoriji ove škole i rata u bivšoj Jugoslaviji, postali ste prva direktorka samostalne Srpske osnovne škole i gimnazije, postavili njene temelje i izborili se da ova ustanova opstane. Kako je izgledalo razdvajanje dve škole, ali i razdvajanje đaka i profesora?
„Počelo je od Demokratskog saveza, Kalendara, govorilo se uglavnom o hrvatskim temema. Umesto Svetog Save slavio se Marindan, latinica je postala glavno pismo. Polako smo počeli da se delimo. Podela u školi je bila politički dirigovana; da je nas neko pitao, mi se ne bismo delili. Mi smo oduvek bili „naši“ i govorili smo „našim jezikom“. Znalo se ko je ko, svoje niko nije nametao. Kolevka ove škole su bile sve veroispovedne škole i ovo je bila južnoslovenska škola.
Kada je počeo rat u Jugoslaviji, sve se promenilo. Došla je direktiva da se škole odvoje. Zgrada ove škole bila u veoma lošem stanju, a mi Srbi, kao pravni naslednici, nismo hteli da je napustimo. Bili smo u veoma teškoj situaciji, jer nismo imali ni kadrove, ni infrastrukturu. Preselili smo se u jedno krilo, gde smo stalno strepeli od rušenja krova. Nismo imali klupe, stolove, telefone.
U to vreme je bilo 198 upisanih učenika i samo nekoliko profesora koji su predavali na srpskom jeziku. Međutim, toga leta, mnogo je ljudi došlo u Mađarsku zbog rata. Prosvetari iz Srbije kucali su na školska vrata i nudili se da rade. Polako su svi predmeti bili pokriveni. Desilo se čudo!
Obe škole su bile iseljene u obližnju zgradu u Feštetić ulici i podeljene staklenim vratima, koja su bila zaključana. To je bilo strašno! Za Hrvate su potom izgradili novu školu, a posle obnavljanja zgrade, u januaru 1997. godine, Srpska škola se vratila na Trg ruža. Restauracija keramike i boja urađena je po po starim crtežima, uveden je kabinetski sistem, u potkrovlju je dograđen muzički i likovni kabinet, a kupljena je i dodatna zgrada, gde se sada nalaze biblioteka, aula i sala za fizičko vaspitanje.“
Otišli ste u penziju, ali se vraćate u školu da deci predajete narodopis – predmet koji ste vi osmislili i za koji ste napisali udžbenik i radne sveske. Otkuda ideja za jedan takav predmet?
„Idealna kombinacija je kada je čovek istoričar, jer je to rečno korito, u koje se slivaju manje reke i potoci. To su običaji, baština, razne grane kulture. Moramo biti potkovani znanjem iz istorije, da bismo predavali književnost, jezik i predmete iz umetnosti.
Pokušala sam da dokažem da mi i naša kultura ne zaostajemo za mađarskom. Mnoge srpske kulturne ustanove su osnovane ovde u Budimpešti; scenska umetnost je ovde počela, prva srpska pozorišna predstava je održana, takođe, u Budimpešti. Ovaj grad je u jednom periodu okupljao najveće umove koji su stvarali modernu mađarsku državu.
Mi smo imali bogate zanatlije i trgovce, koji su svoj novac ulagali da bi se osnovala izdavačka kuća ili ustanova, da bi se izdavao Letopis srpski. Tako je stvorena Matica Srpska 1826. godine, samo godinu dana po osnivanju Mađarske akademije nauka i umetnosti. Još na fakultetu sam počela da se bavim srpskom istorijom, a kada sam počela da predajem videla sam koliko se hrišćanska vera i običaji prepliću. Oni se jedino mogu shvatiti ako se zajedno proučavaju. Meni je prirodno stanje da sam Srpkinja, jer pesma, božićni običaji, Vertep, Sveti Sava, predstavljaju moj život, moje bitisanje, moju porodicu i suštinu života.“
Kako đaci prihvataju ovaj predmet? Da li je današnja omladina, koja pripada generaciji računara i mobilnih telefona, zainteresovana za za proučavanje istorije i običaja?
„Mislim da je svaka generacija, samo po sebi, zanimljiva. Ima generacija koje masovno igraju u KUD-u Taban ili su masovno članovi dramske sekcije, na primer. U svakom odeljenju uvek ima dvoje, troje dece koje od kuće donose srpstvo, običaje, identitet. Oni su dosta uticajni, jer su potkovani znanjem i na njih mogu da se oslonim, razgovaram i razmenjujem iskustva. To pozitivno utiče na drugu decu. Trenutno u našoj školi ima dosta đaka različitih narodnosti i veroispovesti. Izazov je da ih učim o srpskim običajima, tako da to kod njih ne izaziva otpor.“
