Приредио – Ђорђе Бојанић
Долазак шиптара на наше вековне територије… тамо где сваки камен одише Српском историјом.
На Косову и Метохији (Старој Србији) било је, пола века после Косовске битке, само 46 новоусељених албанских кућа (Албанци су племе са Кавказа које је населило данашњу Албанију почетком 11. века), како сведочи први турски попис из 1445. године за области Дренице и Подрима.
А српских кућа: 12.844. У жупама: Косово, Сиринићкој, Средачкој, Ибарском Колашину, Биничкој Морави, Призренском Пољу, Лабу Шиптара тада нема.
У Пећи, на пример, тада није било ниједне албанске породице…
Чак, 1838. године скоро 400 година после првог турског пописа – у Пећи (како записује Јозеф Милер): Срби чине 92,09 одсто становништва.
Са Косова и Метохије је током ратoва исељено много Срба, куће су им спаљиване, уништавани су културни и верски објекти, школе су затваране а књиге на српском језику забрањиване.
Чињеница је да данас на Космету има доста шиптара који су српскога рода и порекла, чији преци су се одрекли православља из користи или су морали због претњи!
У току Другог светског рата било је можда и најтеже, од стране шиптара порушене су до темеља све цркве у свим насељеничким селима Метохије, која су већ у априлу 1941. спаљена, а становништво поубијано и протерано. Многе друге цркве су нарушене, демолиране, оскврњене, опљачкане.
Данас, као пример навешћу оскрнављено и потпуно уништено српско гробље у јужном делу Косовскоe Митровицe, где су настањени шиптари, а у северном делу града где живе Срби налази се муслиманско гробље које није ни такнуто, што тако и треба да буде.
Ту можемо видети разлику између културних, цивилизованих људи и оних који скрнаве и гробове.
Данас, после НАТО злочиначке-агресије, под називом „Милосрдни анђео“, у Пећи (седишту српског патријарха) живи само неколико Срба!
Ево и како смо ми сами помогли албанцима да стварају своју колевку на отетој земљи…
Уџбеник Историја за 6 разред основне школе коју је написао Раде Михаљчић у којој тврди да су Албанци Староседеоци на Косову и Метохији, а да су им Срби отели земљу и преузели обичаје и културу. Трагично зар не? Олако смо прихватали све наметнуте лажи из туђе кухиње… а чињенице нисмо сагледавали, зарад ситних интереса, који нас данас коштају много.
Ми данас живимо у времену у коме се наша историја скрнави, лажира и изврће, чак и суве чињенице… а ми ћутимо, ћутимо и за србина Скендербега (Ђурађа Кастриота), отеше нам га албанци, споменика по Албанији и Косову и Метохији свуда, величају га као албанског националног хероја и заснивају историју на њему, лажу да су потомци Илира, отимају и скрнаве нам Немањиће, Милош Обилића, Карађорђа (и њих присвајају)… а ми и даље ћутимо, као да они нама не припадају. ЗАШТО?
ЗАБРАНА ПОВРАТКА НА КОСМЕТ УЗ СРПСКО ВЕЛИЧАЊЕ КУЛТА ТИТА
Почетком Другог светског рата у Србији, одмах по окупацији Космета од стране Италијана створена је Велика Албанија на челу са радикалом Баљи Комбетаром, он је максимално искористио тренутну ситуацију (као што су искористили и османску окупацију Србије) и кренуо у разарање и убијање Срба, убијено је нешто више од 10000 Срба, тада је Космет напустило преко 100.000 Срба, којиима је после рата био забрањен повратак а у исто време је насељено 100.000 албанаца. Иако смо ми Срби били на страни победника, Срби се нису вратили на своје вековне територије, није им било дзвољено од стране Тита и комуниста… трагично да у том лудилу опседнутости и култом личности Јосип Броза ми нисмо разумели ту забрану… као да смо били омађијани ликом и делом једне индивидуе… који нас је духовно, културно и етнички разорио, а да тога ни данас нисмо свесни.
На свечаном дочеку Немаца у Другом светском рату на Космето остало је упамћено, да је премијер Албаније Реџеп Митровица изговорио ове речи… (за које је заслужна бечко-берлинска школа после Берлинског конгреса, када су албанцима усадили да су ,,потомци” Илира), ево шта је реко Реџепи: Срби су на Балкан дошли силом и силом морају отићи, а на нама Шиптарима је да обавимо тај задатак.
Након Другог светског рата, 15.770 избеглих српских породица је остало без права повратка у на Космет, односно југ Србије. Враћање Срба је марта 1945. привремено обустављено Одлуком 153. У Службеном листу 16. марта 1945. објављена је „привремена“ одлука Националног комитета ослобођене Југославије која ЗАБРАЊУЈЕ повратак Срба прогнаних током Другог светског рата на Косово и Метохију. Одлуку је потписао поп Владимир Зечевић, повереник министарства унутрашњих послова ФНР Југославије.
Наравно, међу Србима који се више нису могли вратити, било је и родољуба који су по Косову, Метохији и Македонији куповали имања… дакле, нису били колонисти, ни добровољци, али ни они нису могли да се врате.
Ипак највећи егзодус и погром Срба на Космету виђен је после злочиначке НАТО агресије 1999. године као и у мартовском погрому Срба 2004. године када је изгнано из својих кућа, најмање око 4.200 Срба. Тада је погинуло 28 људи, 35 православна манастира је уништено а око 930 српских домова је спаљено и уништено. О овом погрому и шиптарском геноциду над Србима на окупираном Космету снимљено је неколико документарних филмова, а један од најпознатијих је ЗЛОЧИН БЕЗ КАЗНЕ.
Хвала Богу да је у току снимање филма о крвавим и јуначким борбама на Кошарама и Паштрику… ми те јунаке са Кошара и Паштрика никада не смемо заборавити, исто као и славне јунаке са Косовског боја.
ТРАГИЧНО ЈЕ ДА СУ СРБИ ДЕЦЕНИЈАМА ИГРАЛИ И ОДУШЕВЉАВАЛИ СЕ ПЕСМОМ ,,ШОТА“…
Док су српска деца горела Шота Гаљиница (жена одметника и србомрзца Азема Бејте из села Галице), после мужевљеве смрти предводила је шиптарске зулумћаре. Запамћен је незапамћени злочин када је Шота ухватила шесторо српске деце која су напасала стоку у подножју планине Мокре. Она је је са „качацима“ играла своју злочиначку игру око ватре и певала: „Шоте мори шоте, шоте машала, давно желим шоте, мори, шоте, да те играм ја!“. На месту злочина подигнута је спомен-плоча која је стајала до краја Другог светског рата, када су је комунисти уклонили како би сачували „братство и јединство“, још једном потурајући народу лажне историјске чињенице.
А ви Срби и даље се веселите са овом злочиначком нумером… коју многи срби обожавају.
Долазак Албанаца на њихове данашње територије…
Албанци воде порекло са Кавказа. Албанија на Каквазу налазила се на истоку ове планине, између Каспијског мора и врха Кавказа. Једино по чему је та стара Албанија била позната јесу велики и опасни пси, такозвани кавкаски овчари.
Године 1043. побуњени намесник Сицилије, бивши византијски војсковођа Ђорђе Манијак, покреће војску преко Јадрана, у којој је било и Албанаца са женама и децом, да би у бици код Дојрана Манијак трагично изгубио живот.
Пораженим Албанцима, без бродова који су пали у руке Византинаца, Срби су омогућили да се населе у српском Поморју, околина Скадра (некадашња престоница Србије). Убрзо су се одомаћила два назива за ову етничку заједницу, турски назив Арнаути – “они коју немају где да се врате” и назив Шћиптар, којим су се Арбанаси најрадије називали.
Населили су се на данашњој територији Албаније, углавном су се бавили сточарством, пошто су живели у планинским пределима све до 17. века.
Искористили су најезду Турака и тако се одомаћили.
Ти досељеници добили су државност тек 1912. год.
Након оснивања Призренске (Албанске) лиге, 1878. год, они су изразили жељу за стварањем независне државе, Велике Албаније.
По њима ова ткозвана држава требала је да обухвата територије данашње Албаније, Косова и Метохије, западне Македоније и северне Грчке.
За време Првог Балканског рата 1912. год, на иницијативу Аустроугарске и Италије створена је независна Албанија, али на много мањем простору него што је то била жеља Албанаца.
Први ко покреће лашну причу о Албанцима као Илирима био је ко други него немачки историчар Ханс Туман 1744. год. Свакако не без разлога, још тада се зачела идеја и тежња Немачке и Аустроугарске да створе такозвану „албанску нацију“.
Циљ Немачке и Аустроугарске био је спречавање ширења утицаја конкурентске Србије, а индиректно, преко спречавања Срба, то је било и спречавање ширења Руса ка Медитерану.
Данас је јасно да Илири и Албанци немају никакве међусобне везе.
Ти досељеници се сада користе лажима, историјом без чињеница, историја која се заснива на извртању чињеница, присвајању, отимању и крађи идентитета оног коме ни сами не припадају… за себе причају да су потомци Илира, да су староседеоци…
Већина Срба и не зна ко је био Скендербег, не знамо ни да је Скадар био српски град и престоница… тим незнањем заборавили смо корен да заливамо… Зато данас и бауљамо, лако нам је преотети истирију… Заборавили смо на корене и претке. А Скендербег је био СРБИН и то и јесте, друго не може бити… који је данас национални херој албанаца.
Шиптари агресивно медијски пропагирају лажну покрадену српску историју… а ми морамо то исто агресивно да пропагирамо али са аутохтоном, чињеничном историјом, која је део и нас самих, истином да се боримо против лажирања, извртања и крађе. Не смемо је препустити агресору и освајачу. Отеше нам Скендербега (Ђурађа Кастриота), Леку Дукађиниja он је србин из Рашке. Албанци Скендербега величају као албанског националног хероја и заснивају историју на њему, отимају и скрнаве нам Немањиће, Милош Обилића, Карађорђа… а ми то не помињемо, и забрињавајуће се на те сурове лажи не оглашавамо, као да они не припадају нама.
Космет је јединствен у историји по својој непрекинутој трагичној историји… али и пред свих трагедија, геноцида, агресије, окупације… оно и даље одолева тој трагедији.
А та велика Европа, данас подржава окупатора, џелата и крвника. Питам се чиме смо ми то заслужили… држава која никада никога није окупирала, држава и народ који су само бранили свој праг, ђедовину и отаџбину од разних џелата, освајача, крвника и агресора?
А ми смо народ над којим је извршен велики геноцид… над тим сузама та лицемерна Европа ћути!
Једно је сигурно, да нам нико није крив, до нас самих, нисмо били сложни, нисмо сагледали опасност, ми смо га својом ћутњом одавно изгубили (али и враћали).
Ми смо и у уџбеницима свашта писали и тако делимично помогли да албанци данас остваре свој циљ.
Тако да је наш положај сада потпуно инфериоран, јер Србија и ми Срби треба да доказујемо да је део наше Свете земље наша вековна територија, а Албанци, који немају свој камен на Космету, не морају ништа да доказују, то је трагедија која је смишљено темељена на наше очи, где смо и ми учествовали својом ћутњом без реаговања у моментима када је то било неопходно и кључно, тако да смо сада у врло тешкој ситуацији, чаробног штапића нема. Трагично би било у овом моменту и у оваквим околностима размишљати да Космет вратимо силом, можда у неким бољим околностима и временима.
Тренутно стање је такво какво јесте, окружени смо Нато земљама, ЕУ размишља како размишља, они имају своју стратегију, ту много да утичемо не можемо, да обришемо све око себе не можемо, решење морамо да тражимо али никако кроз признање, а било их је безброј, све се то мења… али наду имамо, помоћ само од Руса може да стигне. Србија се увек враћала на свој праг. То не знају само понављачи из историје.
Косово и Метохија је символ нашег народа, његовог идентитета и континуитета… нећемо га се лако одрећи, у то сам сигуран. Могу да нам га отму, али отето се кад тад врати… само да не заборавимо да је то наша СВЕТА ЗЕМЉА!
Политика је друго, њу понекад морамо и разумети у датим околностима… ту је дозвољен ход по танкој жици и црвеној линији, ради опстанка.
На крају, ево речи једне од најмудријих Српкиња, Исидоре Секулић, „Српство, то није хлеб и школа и држава, него је Косово; а Косово је гроб, гроб у који је све закопано; а васкрс иде опет преко гроба: „Васкрсење не бива без смрти“.
*фотографије преузете са интернета
Приредио – Ђорђе Бојанић, уредник сајта СРПСКА ИСТОРИЈА
