Малопре се вратих са пројекције филма ,,Дневник Диане Будисављевић“… искрено, много више сам очекивао од филма. Искрено, и не чуди, када знамо да је овај хрватски филм рађен у сарадња са продукцијом Словеније, Србије и европских фондова, па је тако и изостала суштина.
Надао сам се потпунијој садржини која погађа у суштину старадања српског народа, није приказана патња српске деце у логорима смрти. Недостаје приказ патње, бола… који је овај филм по мом мишљењу морао да има. Филм је фокусиран на Диану Будисављевић и њеном великом подухвату у спашавању српске деце, али у филму то све иде благо без напетости са драмсим паузама са минималним бројем чињеница које требају да буду носилац овог филма, који описује страдалаштво српске деце (без сцена одвођења, отимања деце и мајки, њиховој патњи у логорима и убијања на свирепе начине…). Филм (више документарни) је површан, благ, без суштине и са много беспотребних драмских пауза.
Део са Алојзијем Степинцем у филму је доста дискутабилан и површан (гледајући тај део помислих стварно ,,блажен“ човек без мрље…), Јасеновац само споменут и Макс Лубурић… о геноциду ни речи и страдалачкој патњи. О страдалој поубијаној деци на Козари није било ни речи (што свакако треба да буде посебна тема за играни филм)… Цео филм мора је бити много потреснији, филм сам погледао са својом ћерком која има 10. год, пошто сам имао информацију да га препоручују ђацима у Хрватској а и познато је било у какавим околностима је стваран, и да је морала да се избегне и не буде приказана та страшна судбина српске деце и српског народа у хрватском паклу.
Срећом, добро је да и овакву причу имамо, да се упознамо са племенитим делом хуманитарке, католкиње Диане Будисављевић, која је била аустријског пореклато, удате за српског лекара (хирург) из Загреба која је спасила више од 10000 деце. Ова прича је деценијама потискивана чак и оспоравана, о којој наш народ не зна скоро ништа.
Страшно и трагично је да ми и даље немамо филм о страдалаштву српске деце у Хрватској од усташа. Мислио сам да ће се тај суштински део преточити у овај филм о поубијаној српској деци која су на разне начине, и цијанкалијем, и ножем (пред очима својих мајки…), и бацањем у јаме убијана. Могао је бити и приказан део док су децу пребацивали у Загреб или у остале градове где су их претварали у буквално јањичаре, где су та деца мало старија служили као лична гарда Анте Павелића. А ни Павелића сем у једном наврату није било у филму… све то чуди помало.
Ево шта је по мом мишљењу избегнуто да се каже, јер се ове чињенице односе баш на ту децу која је племенита Диана Будисављевић спашавала од усташког ножа:
По мом мишљењу требало се нагласити да током Другог светског рата, Независна Држава Хрватска је била једино место у свету где су постојали специјални логори за уништавање и зверско убијање деце.
Све оно негативно, патолошко и злочиначко што је карактерисало нацифашизам и његове слуге достигло је врхунац у геноциду над српском децом. Морало је бити приказно или нараторски речено да су убијајући нејач, крвници показивали најмрачнију страну свога бића. На најсуровији начин уништавали су животе дечака и девојчица, од којих су многи били још у пеленама.
Чињенице су и да су усташе српску децу бебе набијали на бајонете, коље и шиљате летве од плотова, клали ножевима, секирама, спаљивали у кућама и крематоријуму, на Градини код Јасеновца кували у котловима за справљање сапуна, завезану у строже и џакове бацали у реке и бунаре, гушили цијанкалијем и тровали каустичном содом, сатирали глађу, жеђу и хладноћом, све су ово чињенице које су требале употпунити ту драмску паузу (празан ход) који постоји у филму.
Једино шта се постигло филмом је да се публика у одређеним цртама и сегментима упозна са племенитим радом Диане Будисављевић и са причом људи који су преживели пакао, али и то кроз одређене биране сегменте у ублаженој форми.
И поред свих поменутих пропуста које филм има, моја препорука је да се филм погледа, да се бар на тај начин упознамо са племенитим делом једне жене и њеним племенитим радом и делом у том грозном геноцидном периоду у Хрватској по наш народ српски.
Свака част и на великом труду, залагању и жељи редитеља филма Дани Будисављевић, која је приказала лик и дело Диане Будисављевић, и са њом нас упознала.
Можда се овај осврт и свакако позитивна критика, ове теме, која не би требало бити увијена у обланду, неће свидети некоме. Али, то је моје виђење и став, после одгледаног филма пред празном биоскопском салом у нишком биоскопу. Што исто доста чуди, та незаинтересованост за овквом темом.
Пошто нам овакав филм, ове садржине стиже из Хрватске, и ово је задовољавајуће, и зато све похвале!.
Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја
