Приредио, Ђорђе Бојанић
Хришћанство је настало у времену када се у целом, тада познатом свету, време рачунало према Јулијанском календару (по римском Јулију Цезару, из 1. века пре Христа). По том календару су установљени и сви хришћански празници.
Рим и Цариград биле су две царске престонице, и постају главна седишта хришћанства. У Риму је столовао ПАПА а у Цариграду ПАТРИЈАРХ. Цариградска патријаршија названа је Васељенска. Цариградски патријарх је добио назив васељенски (светски) патријарх. Између та два хришћанска седишта често су избијали сукоби који су 1054. год довели до коначног раскола хришћанске цркве, познат и као Велика шизма. Од тада хришћанска црква се поделила на православну (источну) и римокатоличку (западну) цркву.
У 16 веку после Христа папа Григорије 13 извршио је реформу до тада важећег Јулијанског календара. Тај нови календар се по папи Григорију назвао Григоријански календар. А како је он настао под утицајем римскога папе, и углавном одмах био прихваћен од стране римокатоличког Запада, православни Исток је остао према њему резервисан и неповерљив (не без разлога).
Србија је добила аутономију у оквиру Отоманске империје тридесетих година 19. века и тада је кнез Милош почео да честита Нову годину владарима других европских држава. То су, према историјским списима, убрзо прихватиле остале народне старешине, које су Нову годину почеле да честитају својим поданицима.
У мањини у то време, у Крагујевцу, по угледу на западне земље, имућни људи почињу да организују дочек и прославу Нове године.
Али то прави српски домаћини нису прихватили…
Дуго после Првог светског рата новогодишња славља су била ретка и неуобичајена. Срби су до тада навикли да пре Божића посте и да тек од седмог јануара почну да славе и празнују…
КРАЉЕВИНА СХС ЗВАНИЧНО ПРЕЛАЗИ НА РАЧУНАЊЕ ВРЕМЕНА ПО ГРГУРИЈАНСКОМ КАЛЕНДАРУ
У Краљевини СХС, грегоријански календар почео се званично користити тако што је прескочено неколико последњих дана 1919. године. Законом о изједначавању старог и новог календара од 10. јануара 1919. године. Овим законом одређено је да у целој држави на дан 15. јануара 1919. године по „старом“ – јулијанском календару престаје да важи стари календар и да се даном 28. јануара 1919. године, уводи рачунање времена по „новом“ календару. Ту измену СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА није прихватила па је тако СПЦ остала на старом (јулијанском) календару.
Јавно прослављање Божића 25. децембра траје све до тада, када је укинуто и од тада постало само породична светковина. Па тако ми данас празнујемо Божић 7. јануара (по јулијанском календару)… онако како су га и наши стари одувек прослављали.
Али, по измењеном календару га народ у весељу није прославњао.
Тек касније у вишедеценијском периоду владавине комуниста, који су заправо на почетку своје владавине, након преузимања власти 1945. године, наметнули српском народу празновање Нове године по новом гргуријанском календару 1. јануара, заправо „дочекивање“ Нове године уз славље, песму, весеље, „лудовање“… а за то су делимично били криви и власници ресторана и кафана, тог времена широм Србије, зарад профита… новокомпоноване газде.
Нове власти (комунистичке) су покушале и да забране слављење Српске (православне) Нове године и свих верских обреда, тако да се и божићно дрво украшавало кришом. У архивима је и данас могуће наћи наредбе да кафане 13. јануара морају бити затворене до 22 часа, а чак се и на рођене тог дана гледало сумњичаво јер се није са сигурношћу знало шта славе.
За оне који имају сумњу, у Архиву Југославије постоје документи који потврђују и наређују да се сви поклони новогодишњи повлаче из радњи и из продаје у време верских празника. То није важило за католички Божић, јер је претходио интернационалној прослави Нове године, већ само за православни Божић и православну Нову годину.
До тада у српском народу тај обичај „дочекивања“ Нове године 1. јануара није био распрострањен. Православни Срби су заправо у том периоду се налазили у посту (и данас се налазе, наравно), и припремали се за Божић – Рођење Христово, који се прослављао 7. јануара .
Православни се заправо у том периоду налазе још увек у периоду 40-дневног божићног поста, када их од Божића дели само још неколико дана.
Уосталом, шта имају Православни са празновањем римокатоличке Нове године, то није њихов празник. О томе није било ни размишљања, то је било страно Православном вернику. Као што и римокатолици нису никада тежили да празнују са Православнима Нову годину 14. јануара . Нити то данас теже. То су границе које су биле јасно повучене и које се нису прелазиле.
Карактеристично је да у свести Православних Срба преовлађује схватање како Божић долази на почетку године, док се Божић заправо прославља на крају године! И затим логично иза њега следи Нова година.
Отуда је и неприхватљиво да се у честиткама пише срећни НОВОГОДИШЊИ И БОЖИЋНИ ПРАЗНИЦИ!
Једном римокатолику то се никада неће десити; али Православном Србину се и те како често дешава…
Православни Срби знају да Божићу претходи ПОСТ од шест недеља, да увек долази Божић, па Нова Година. И онај који то зна неће у весељу прослављати римокатоличку Нову Годину , него ће то за њега бити обичан дан као и сви остали, пре свега дан поста и припреме за велики празник Божића када славимо рођење на земљи Сина Божијега.
Кад је папа Григорије XIII 1582 г. наметнуо свој календар, тад се није користио термин „СТАРИ“ и „НОВИ“ календар. Православци свој календар, који је до тад био заједнички, од тад називају – ПРАВОСЛАВНИ КАЛЕНДАР, а тај папски „нови“ називају – РИМОКАТОЛИЧКИ КАЛЕНДАР.
МИЛАНКОВИЋЕВ КАЛЕНДАР
Ревидирани јулијански календар, познат као Мелетијин календар и Новојулијански календар, уопштени је назив за усвојену редакцију новог календара на свеправославном Сабор на челу са васељенским патријархом Мелетијом IV одржаним у Цариграду 1923. године, а која је предложена од Милутина Миланковића, тада професора небеске механике на Београдском Универзитету.
Верификацију ове одлуке су извршили поједини Синоди православних цркава, док су је друге одложиле због сложених верско-политичких околности у њиховим земљама. Календар се као грађански календар не налази у званичној употреби ни у једној држави у свету. Нов календар су прихватиле Васељенска патријаршија, Александријска, Антиохијска, Грчка, Кипарска, Румунска и Бугарска православна црква.
Овај календар праведније би било да се назива Миланковић-Трпковићев календар.
Аутор прорачуна предлога био је средњошколски професор математике Максим Трпковић, а Миланковић је то стручно проучио, тај Трпковићев предлог и додатно га дорадио. Овај календар можемо назвати и СРПСКИ КАЛЕНДАР, што то и јесте, а ми га нисмо признали.
Зашто? То је већ дискутабилно питање.
КИЋЕЊЕ ЈЕЛКЕ — КАТОЛИЧКИ ИЛИ ПРАВОСЛАВНИ ОБИЧАЈ? ХРИШЋАНСКИ ОБИЧАЈ!
Свештеник о. Василије Тарасјев, старешина Руске цркве у Београду, изјавио је:
«Бадњак је стари српски обичај, јединствен као и српска слава, и зато га треба поштовати и никако не дозволити да се извитопери и промени неким “новокомпонованим” обичајима. Међутим, није јелка католички обичај, јер ево, и ми је китимо».
Постоји и руска бајка о јелки и њеном кићењу.
РУСКА БАЈКА
Када се родио Христос, звезда са неба је водила мудраце са Истока, показујући им пут све до пећине у којој се налазила Богородица са Христом.
Изнад пећине у којој је Христос рођен, расла су три дрвета – бор, кедар и јела. Њих је обасјала светлост Христовог рођења, па су пожелели да и они нешто поклоне.
Кедар је затресао своје гране и пред пећину су пале иглице препуне дивног мириса.
Бор је спустио најлепше шишарке.
Сирота јела је горко плакала, јер она није имала мирисног уља у иглицама, нити шишарке. Јелине сузе је видела звезда, па се сажалила. Због њене велике жеље да дарује Христа, није дозволила да остане тужна у тој ноћи. Послала је једну малену звездицу да се спусти на врх јеле. Тада је она засјала звезданом светлошћу и, дубоко се клањајући, спустила звездицу пред пећину где је у јаслама на слами лежао Христос.
И за крај…
Србине, славиш ли свог Свеца? Радујеш ли се полазнику у свете дане Рождества, чуваш ли Икону и у срцу свету Веру наших дедова и прадедова?
Зато слави БОЖИЋ И ПРАВОСЛАВНУ Н. ГОДИНУ!!!
А ОВУ НОВУ ГОДИНУ КОЈА ДОЛАЗИ КАЛЕНДАРСКИ 1. јануара, СЛАВИ КАО КАЛЕНДАРСКИ ПРЕСЕК.
Приредио Ђорђе Бојанић
