Пре свега да сажмемо ове аргументе у једну једину мисао:
НЕ МОГУ ДА СЕ ПОРЕДЕ АРГУМЕНТИ ПОТОМАКА СРПСКИХ ЖРТАВА СА ПРИЧОМ БРАНИЛАЦА ЊИХОВИХ УСТАШКИХ ЏЕЛАТА.
И то је најважније за разумети у овој, често мучној, а увек језиво тешкој (за слушати) причи о броју и начинима убијања српских и других жртава систематског убијања од стране нацистичких и скоро па људождерских џелата у црним униформама са знаком Павелићеве вампиролике државе.
То је суштина свега!
Када ми, можда, и претерамо у ма чему – наш темељ је увек истина.
А шта год бранитељи усташких џелата причали, докле год су непокајани и апсолутно незаинтересовани за то шта се стварно догодило у “сусрету” њихових пулена са оноликим српским логорашима у Јасеновцу (и другде) – то је лаж и бесрамно промовисање некажњених злочина.
И зато, запамтите, не може и не сме да се пореде изјаве бораца за откривање затрпаних и заборављених логорашких лешева и оне које у јавност шаљу ревизионистички исмевачи тог великог страдања, све дрвени адвокати незапамћених крволока што су се пуне четири године нељудски иживљавали над Србима, Јеврејима и Ромима.
То кад схватимо и ставимо у први план нашег односа према “рату бројкама” између оних који то раде да би се схватило кроз шта је све морао да прође српски народ у НДХ и оних који то раде из ма ког другог разлога, биће то стварно почетак наше победе над лажима, заблудама и непрестаним самопорицањем.
Не може опис страдања неког логораша од стране оних што то искрено оплакују да се пореди са правним триковима, очигледним “правдањем” и “извлачењем” на суду историје из позиције његових мучитеља.
Па се тако исто, не може ставити у исту раван она бестидно умањивачка прича данашњих хроничара Јасеновца са друге стране суднице (који једва признају чак и минималне процене броја жртава у том, како кажу, “радном логору”), са оним што пишу потомци и сународници на страшне начине и масовно побијених мученика.
Не могу оптужени, неспорни кривци да се изједначују са оштећенима у процесу, а камоли да се још и претварају у тужиоце и судије!
Те две позиције (на супротним странама суднице) немају исту вредност, ни тежину, никако и ни по чему.
А некако се стално изнова и изнова прескаче методолошка и контекстуална раван читаве ове замршене приче. И полако се допушта право гласа напросто несхватљивог ревизионизма, какав нигде другде није дозвољен, нигде у свету.
Има га, неизбежно и у другим земљама, али се свугде – сем у овдашњем случају – строго кажњава и јавно осуђује.
Зато је важно увек изнова подсећати све који то могу и желе да схвате – како се не могу поравнавати међусобно неупоредиве ствари.
Не смеју се већ ликвидиране жртве поново препуштати својим егзекуторима и њиховим нескривеним симпатизерима и присталицама. Не могу да воде “плодни дијалог” истина и лаж, страдање и злочинство.
Још увек нас призивају све оне непризнате и неопојане гробнице и страшна стратишта невиних жртава Павелићевог режима.
Траже од нас да не допустимо да ИЈЕДАН ЈЕДИНИ УБИЈЕНИ НЕВИНИ ЦИВИЛ ОСТАНЕ НЕЗАБЕЛЕЖЕН И ОДБАЧЕН У ВЕЧНУ ТАМУ НЕЗАСЛУЖЕНОГ ЗАБОРАВА.
Толико им, свим тим мученицима, дугујемо!
P. S.
А боље је да формално погрешимо у коришћеном броју жртава који је, можда, понекад и изнад оног стварног, него да изоставимо и једну жртву са списка убијених.
То је правило свих правила и наш императивни водич кроз крваве магле овог случаја из реалне, до скоро скривене зоне сумрака.
P. P. S.
На овој фотографији коју прилажем су одмах након рата ухваћени министри Павелићеве владе, пред суђење и заслужену казну (међу њима је и злогласни промотер геноцида над Србима, Миле Будак.
