БОКАН: ШТА МИСЛИТЕ ДА СМО МИ УРАДИЛИ МА ШТА ОД ОВОГА?
Замислите само да смо ми, Срби, са цвећем дочекали нацистичке војнике по уласку у наш главни град (као што су то учинили Хрвати). Замислите да смо ми, Срби, донели расне законе, забранили латиницу и практично дозволили убиства без икакве казне свих оних који нису наше вере и нације. А све су то учинили Хрвати.
Замислите да смо направили један, а камоли девет логора за дечицу. И да смо у тим логорима системски убијали те малишане пуне четири године (као што су радили Хрвати у НДХ).
Замислите да смо ми, не дај Боже, пекли ма чију дечицу, правили од њих сапун, набијали их на бајонете, силовали их пред њиховим мајкама, копали им очи и терали их да стоје гледајући у сунце док не ослепе… и то све по ”легалним” законским одредбама своје државе (онакве какве су имали Хрвати у Другом светском рату).
Замислите да смо побили, ничим изазвано, на самом почетку рата: и свештенике, и трговце, и мирне цивиле, и трудољубиве сељаке, и уметнике (попут Саве ШУмановића), па и рођаке оног истог Николе Тесле (кога Хрвати својатају, иако су, два пута у прошлом веку, спаљивали цркву у којој је крштен и убијали његове рођаке) – само зато јер нису исте вере и нације као ми. А Хрвати (којима је српски владар опростио, у наше име, сва непочинства из Првог светског рата, и примио их као браћу у нову и заједничку српско-хрватско-словеначку државу) су све то чинили, чак се и фотографишући, без срама и кајања!
Замислите да смо ми, Срби, имали своје оружане трупе на Источном фронту, заједно са другим европским есесовцима и тамо покушавали да омогућимо Хитлерову победу, са све ”коначним решењем” за све ”ниже расе” (урачунавајући ту и Србе, уз Русе, Јевреје, Роме…).
Замислите да су наше оружане снаге у Другом светском рату (ма које од постојеће три, међусобно сукобљене групације) поздрављале нацистичким поздравом, ма кад, у ма којој прилици (а нису, никад). За разлику од нас, Хрвати су то, ето, радили са великим одушевљењем, усана развучених у исту ону фанатичну гримасу као хитлеријански Немци из те исте епохе. И остаде на стотине снимака који ов документују…
Замислите само да смо ми, Срби, не дао Бог, држали неког хрватског католичког архијереја код наших монахиња и тамо га годинама мучили, чупали му браду наживо, понижавали га тако да то нормални ум не може ни да замисли. Без иједног јединог ”разлога”, осим демонске, инквизиторке мржње против ”православних Влаха, шизматика и јеретика”.
А Хрвати су то радили са нашим Светим Владиком Доситејем, у просторијама својих ”часних сестара”, а на само стотињак метара од одаја у којима је спокојно, у то исто време, живео и столовао хрватски надбискуп Степинац (све описујући НДХ као ”најкатоличкију државу у Европи”). После страшних злостављања у усташком затвору у Петрињској улици (у ћелији број 8), он је, мученик, пребачен у ”Болницу милосрдних сестара”, где је тортура настављен, на још горе и садистичкије начине…
Да не спомињемо друге српске православне епископе, којима је (у хрватској држави коју је Туђман отворено назвао несумњивим зачетком њихове новодобијене државности) дерана кожа наживо, копане им очи и сечени нос и уши.
А српске цркве и вековима стари манастири пљачкани, паљени, скрнављени и рушени небратском, хрватско-усташком руком.
Замислите само да смо ми, Срби, отели хрватску дечицу из руку њихових родитеља, мајке и очеве им побили, а онда ове малишане обукли у наше униформе, правећи од њих модерне јањичаре и будуће убице својих сународника. А Хрвати су то радили, све док им и та дечица у логору Јастребарско нису досадила, па су их делом побили, делом их (онако безимене) поклонили загребачким хрватским породицама без деце (да их васпитају као ”праве Хрвате”), а делом препустили сигурној смрти од глади и болести.
Замислите само, какве би реакције читавог света биле, и после толико година, а на наш рачун (да смо тако нешто, не дао Бог, урадили).
Замислите само да смо ми, Срби, направили тридесетак конц-логора, међу којима и Јасеновац, за који су и бездушни Немци писали да је гори од пакла и нешто најсрамније за шта су сами они одговорни. И да је тамо убијено на СТОТИНЕ ХИЉАДА (еј, стотине хиљада!) људи, жена и деце, на најбестијалније начине, који се не могу речима описати, а камоли замислити (а догодили су се).
А Хрвати су то урадили! И не само урадили, већ су избегли да се покају ЗА МА ШТА ОД ТОГА ШТО ЈЕ РАЂЕНО У ВРЕМЕ НДХ (коју велики број њих и данас слави, као нешто изванредно и заслужно поштовања).
Па су, уместо кајања, увели нешто сасвим супротно томе.
Они праве вицеве, ироничне опаске и хладнокрвно поричу сав тај ужас (за који јеврејски стручњаци за холокауст пишу да је био ”гори и крвавији од Аушвица”).
Пишу, са сладострасним ужитком пакленог преокретања истине, да се тамо тобоже могао ”свирати клавир”, да су се наводно ”правиле позоришне и оперетске представе” и, замислите, ”бирало хоће ли се играти фудбал (ногомет) или, можда, одбојка”.
Они су нам све то радили и урадили, настављајући истим правцем ка свом неодустајном циљу: а то је довршетак започетог геноцида над српским народом, оним који је имао ту несрећу да се задеси (јер је ту живео вековима) на територији Краљевине Југославије, претворену у Бановину Храватску, па затим и монструозну НДХ.
И ми, Срби, све то стављамо под тепих и на страну, придружујући се, својим заборавом, овом језивом, нељудском злочину почињеном над нама: и 1915-те, и од 1941. до 1945-те, и током деведесетих.
Као да смо полудели од стогодишње масовне хипнозе антисрпског југословенства.
Невероватно! Али, стварно невероватно!
Да човек сам себи не поверује, колико је азстрашујуће незамисливо.
Ниједан народ на свету, па чак ни најпримитивнији урођеници, ово себи не би дозволио – осим нас, дезоријентисаних и” изгубљених у преводу” (са српског на југословенски код).
А они који са супротне стране и даље покушавају да наставе Јосип Франков, Анте Старчевићев, Саркотићев, Павелићев, Брозов, Бакарићев, Туђманов… пројекат, доводе сопствени народ на руб нељудског, пакленог амбиса.
Јер ниједан злочин неће остати неоткривен и неосвећен, па макар на оном последњем, Страшном Суду.
Ко се прерано смеје, застаће му тај смех у грлу.
P. S.
За оне незналице, злобнике или југословенске корисне идиоте свих наших непријатеља, само да напоменем суштинску разлику између Павелићеве ”НЕЗАВИСНЕ Државе Хрватске” и ситуације у ОКУПИРАНОЈ Србији. Павелић је, да подсетимо, био добровољни и фанатични савезник ”Сила Осовине” (којима је и званично приступио), са све државним органима који су имали сву могућу независност, добијену уговорима са Италијом и Немачком, док је Србија била у сталној опасности да је Немци до краја препусте Хрватима, Бугарима, Мађарима и Шиптарима да је међусобно поделе и разапну (као што је Павелић урадио у НДХ), а без икакве самосталности у свом принудном деловању – и без иједног јединог нацисте у редовима приручне ”владе народног спаса” (никада нико није подигао руку у нацистички поздрав међу Србима, нити је ико отишао на Источни фронт, да се бори заједно са Немцима, без обзира на жестоке притиске лично Хитлера на ту тему).
То морамо да знамо када говоримо о монструозној и злочиначкој хрватској НЕЗАВИСНОЈ, добровољно колаборационистичкој држави, за разлику од војно окупиране Србије, под апсолутном немачком контролом (и Бањица и Јајинци су били под надлежностима искључиво немачких официра; док је Старо Сајмиште и територијално припадало НДХ, заједно са Земуном, и било је током рата под њиховом самосталном, злочиначком управом).
А Срби су и пристали да буду у овој привременој, у нужди (због невероватних усташких злочина и мржње свих околних нација према незаштићеном српском народу) створеној Недићевој влади, искључиво да би спасили десетине хиљада избеглица, који би, да није било тога, страдали од хрватских и муслиманских усташа. И нико од тадашњих Недићевих министара (од којих су многи били хапшени и терани у затвор Гестапоа током рата) се није лично окористио, није узимао виле и станове који им нису припадали. И то ваља знати, кад већ говоримо о свему овоме…
Дуга је то и болна прича за све нас, злоупотребљавана од стране Титових комуниста (у функцији његовог доследног антисрпства и истовременог грађења идеолошке лажи ”братства и јединства”). Али, биће прилика да и о томе пишем, прецизније и са више података о томе шта се дешавало од 1941-1944. године.
У сваком случају, срамота пада на све оне који се усуђују да уопште пореде неописивог злочинца, децеубицу Павелића са несрећним српским политичарима и војсковођама у по нас трагичном, Другом светском рату. А посебно оне међу Србима који то и данас раде, лажући у корист наших смртних непријатеља (недопустиво релативизујући њихов злочин).
Извор: Драгослав Бокан – Фејсбук профил
Прегледа:
72
Category: Колумна, Срби ХрватскеOriginal Article
