Priča naših sunarodnika Meri Šerković i njenog prijatelja Konstantina Selakovića, koji su preživeli pakao uragana „Katrina“ u NJu Orleansu i koji su evakuisani u Dalas (Teksas), govori da i posle najtežih trenutaka u životu ne treba gubiti nadu.
Konstantin-Koko Selaković se sa starim roditeljima evakuisao iz grada neposredno pred dolazak uragana, a medicinska sestra Meri Šerković ostala je da radi u bolnici „Baptist memorijal“, ne znajući da će se četiri dana njenog života pretvoriti u pakao.
– Radila sam sa najtežim bolesnicima koji su priključeni na aparate za održavanje života. Bila sam zadužena za pet pacijenata. Kako generatori za struju mogu da rade samo 24 sata, što je njihov maksimalan kapacitet, nedugo posle nevremena ostali smo bez struje. Tada su nastupili strašni trenuci za naše pacijente, koji su mogli da žive jedino uz pomoć aparata. Zalihe vode za piće su bile dovoljne, ali ona je postajala sve toplija – priča Meri za „Vesti“, dok se oporavlja od trauma u Dalasu gde je evakuisana.
Strah od bolesti
Koko Selaković nije proteklog vikenda otišao u NJu Orleans da pogleda šta je sa njegovom imovinom, iako su vlasti to dopustile.
– Iskreno rečeno, još se plašimo od svega što se tamo dešava, naročito od mogućnosti zaraze i teških bolesti koje sigurno prete.
Bez klima uređaja u ovo doba godine u NJu Orleansu skoro da ne može da se živi. I zdravi ljudi dišu otežano, a kamoli najteži bolesnici o kojima je brinula Meri.
– Bilo je nepodnošljivo. Bili smo okruženi užasnim smradom, znojem, ne mogu to ni da opišem. Inače sam nepušač, ali sam počela da pušim, jer je miris duvanskog dima bio prijatniji od svega što je bilo u vazduhu. Bio je mrkli mrak, a poslednja 24 sata nismo ni spavali. Kako aparati nisu mogli da rade morali smo da kod najtežih pacijenata pristupimo ručnom omogućavanju disanja, takozvanom ručnom ventilisanju. Radili smo i proces oživljavanja, u mrklom mraku, po užasnoj vrućini. NJu Orelans sam napustila sa jednom torbicom u koju sam stavila samo pasoš, diplomu, licencu za rad i vozačku dozvolu, jer sam znala da će mi to biti najvažnije ako preživim – govori nam Meri, ni sama ne verujući da se već sve okončalo. Ona je svesna da je imala ogromnu sreću jer je među prvima evakuisana iz bolnice.
– Moj pacijent i ja smo među prvimaevakuisani helikopterom, u užasno napornom letu, u kojem sam ja skoro 30 minuta na kolenima davala veštačko disanje i ventilaciju obolelom. Odvezli su nas u Lafajet, a onda odatle malim avionom u Dalas. Koliko znam, nijedan moj pacijent nije preminuo. Jaka sam žena, nije me život mnogo mazio ali je ovo velika trauma. Ipak, verujem u onu tvrdnju da sve što nas ne ubije to nas osnaži, pa sam sigurna da ću i ja iz ovoga izaći jača – optimista je Meri.
„Jugo“ i Šumaherov „fereri“
Kako je Koko saznao i ovaj „jugo“ kabriolet, sa fotografije koju je nedavno snimio, uspeo je da ostane čitav posle uragana.
– Slikao sam ga tokom „Fereri šoua“. Zamolio sam organizatore da „jugo“ parkiram pored Šumaherovog „ferarija“, pa su i najveći
auto-časopisi objavili tu sliku džepnog „juga“, pod naslovom – „Kragujevačka džepna raketa pored Šumaherovog ‘ferarija’.“
Kada je stigla u Dalas njen prijatelj Koko Selaković nije je prepoznao. Za četiri dana smršala je skoro 10 kilograma, izgledala izmučeno. Pronašli su se preko zajedničkog prijatelja u Kanadi, ona se javila i ostavila broj telefona bolnice u koju su je dopremili.
Konstantin-Koko Selaković je Beograđanin koji već dugo živi u NJu Orleansu, gde se bavio distribucijom ribe i morskih plodova. On je i poznati kolekcionar automobila, zaljubljenik je u „jugo“, kojih u kolekciji ima sedam. Sve njih je sa svojim Ferarijem, Lambordžinijem i drugim automobilima iz bogate kolekcije uspeo da smesti na sigurno, u garažu koja se nalazi na 6. spratu jednog hotela u NJu Orleansu.
– Sa majkom i ocem, koji imaju 78 godina, napustio sam NJu Orleans neposredno pre dolaska uragana. Poveli smo i kuče Pako i macu Minu. Moja kuća, koja se nalazi u DŽeferson Parišu, i koja je na samo kilometar i po od nasipa koji je odmah probijen, netaknuta je. I kuća mojih roditelja je sačuvana, iako su okolne oštećene. Posle svih upozorenja o jačini uragana mislio sam da će sve biti poplavljeno. Kada sam čuo za nerede na ulicama NJu Orleansa, za pljačke, silovanja, opšti haos, bio sam siguran da će svi moji automobili biti uništeni. Na sreću, svi su ostali netaknuti, a to mi je javio jedan prijatelj policajac koji je i dalje na zadatku i koji ih je obišao – priča Selaković za „Vesti“ i dodaje da o Dalasu, gde su prebačeni, ima samo reči hvale.
Pljačka
Meri priča kako posle udara uragana okolina bolnice još nije bila potopljena, tako da je jedna od njenih koleginica krenula iz bolnice u prodavnicu preko puta da nešto kupi.
„Na žalost, odmah se vratila i ispričala nam da je opljačkana. Već tada smo znali da počinje haos, ali nismo znali koliko će to biti dramatično“, priča Meri.
– Dočekani smo sa neverovatnom ljubaznošću, Crveni krst je savršeno obavio svoj posao i to je za svaku pohvalu. Dobili smo smeštaj u hotelu, novac za hranu i ponudu da se uselimo u kuću, koju narednih 18 meseci ne moramo da plaćamo – kaže Koko i dodaje da ozbiljno razmišlja o mogućnosti da se trajno nastani u ovom teksaškom gradu.
I Meri je zadovoljna gostoprimstvom.
– Već sam dobila licencu za rad u Teksasu, verujem da ću ubrzo početi i da radim. U odnosu na poslednje dane u NJu Orleansu ovo kao da je drugi svet. Za nas je najvažnije da smo svi zajedno, a da se ono strašno iskustvo nikada nikome ne ponovi – kaže za kraj razgovora Meri.
