Srpska dijaspora u Austriji, koliko je poznato, prvi put je nešto organizovano preduzela u zaštiti svojih interesa. Ukljucujuci se u javnu raspravu povodom zakona o strancima i integracionog sporazuma, austrijskom parlamentu je upuceno strucno sroceno mišljenje o ovim aktima važnim za život vecine naših ljudi u ovoj zemlji.
Ogromna zasluga za takav pozitivan presedan pripada Olgi Danilovic, pravnici po struci, a potpredsednici Kongresa srpskog ujedinjenja za Evropu po funkciji, ženi koja je organizacijama srpske dijaspore iz Austrije ponudila „virus inicijative“ karakteristican za naše rasejanje preko Atlantika. Nije ni cudo, buduci da je bivša savetnica srpskog ministra za upravu i lokalnu samoupravu pocetkom devedesetih prvi deo svojevoljnog decenijskog izgnanstva iz otadžbine provela u Kanadi.
Koliko je bio težak rastanak sa otadžbinom svedoce njene reci i danas, kada je, iako mnogo bliže kuci, jednako nostalgicno raspoložena.
Surovost emigracije
– Emigracija je uvek surova. To je katarza kroz koju covek prolazi, jedna vrsta bolnog procišcenja koje vas tera da se osvrnete iza sebe, da mnogo realnijim pogledom posmatrate zemlju u kojoj ste rodeni, narod kome pripadate, svoje greške, zablude, pa i deo svoje odgovornosti. Pored nostalgije, bolnog budenja u tudini, saznanja da ce vaši najbliži odrastati i stariti bez vas, ovaj novi pogled na zemlju, naciju i dogadaje, ciji ste bili savremenik, možda je najbolniji deo sazrevanja u emigraciji. Upravo tu pocinje moje aktivnije ucešce u „srpskoj prici“ – veli Olga Danilovic i istice da ju je iskustvo života u Kanadi naucilo da „osnovu coveka cini njegovo nacionalno poreklo, tradicija i kultura naroda kome pripada“.
Rukovodena ovakvim razmišljanjem, postala je jedan od kljucnih ljudi u Becu koji ucestvuju u pružanju besplatne pravne pomoci našim ljudima kad je rec o penzijama, zdravstvenoj zaštiti, nezaposlenosti, povredama na radu, profesionalnim oboljenjima i svemu drugom što je obuhvaceno Konvencijom o socijalnoj zaštiti. Sredinom lanjske godine Austrija i Jugoslavija su ratifikovale ovaj dokument koji je znacajan za regulisanje najvažnijih životnih pitanja, pa tu cinjenicu valja što efikasnije iskoristiti.
Boravak u dijaspori s obe strane Atlantika kvalifikovao ju je da danas, kada se sve otvorenije govori o potrebi ujedinjavanja Srba rasutih po Evropi u svetlu zbližavanja srpskih organizacija u SAD, bude redak kompetentan sagovornik koji poznaje specificnosti i jednih i drugih.
– Severnoamericka dijaspora je u potpunosti integrisana u kanadsko, odnosno americko društvo. U svemu prihvaceni kao ravnopravni partneri, cenjeni strucnjaci i poslovni ljudi, americki Srbi doživljavaju Kanadu i Ameriku kao svoje zemlje i takav odnos imaju prema njima. Srbi na tom kontinentu su dobri i lojalni podanici svojih novih država, ali pri tome ljudi koji neguju svoj jezik, tradiciju, kulturu, a pre svega ljubav prema Srbiji. Tako vaspitavaju i svoju decu i unuke, pa danas u ovim zemljama postoji druga i treca generacija Srba rodenih tamo, ali vaspitanih da budu srpski patrioti – kaže naša sagovornica.
Dva lica dijaspore
Najveci problem Srba u Austriji je upravo ono što se smatra kvalitetom u prekookeanskoj dijaspori – integrisanost. I po tome je srpska dijaspora po Evropi manje-više jednaka.
– Kao ni vecina pridošlica, ni Srbi nisu uspeli da se integrišu. Od zvanicnih organa su tretirani kao stranci, stavljeni su u neravnopravan položaj u odnosu na Austrijance. Ono što je mene najviše iznenadilo to je da se oni i osecaju kao stranci, a ne kao gradani Austrije. Jer, ako Srbin placa porez i sve doprinose kao i Austrijanac, ne vidim razloga da bude drugacije tretiran. Takav odnos države prema njima primorava ih da menjaju državljanstvo. Odluka da se uzme austrijsko državljanstvo za vecinu naših ljudi je bolna, jer moraju da se ispisuju iz jugoslovenskog, buduci da dvojno državljanstvo nije dozvoljeno. Medutim, postavši državljani Austrije naši ljudi rešavaju samo tehnicke probleme, o tome da budu prihvaceni kao ravnopravan clan društva možda mogu da sanjaju njihova deca, a pre mi se cini tek njihovi unuci – analizira naša sagovornica.
Uprkos tolikoj razlicitosti, mnogo je više razloga za okupljanje i ujedinjavanje Srba. Ostvarivanje tog procesa ona vidi kroz nekoliko faza.
– Srbi u rasejanju imaju dvostruki problem: da budu prihvaceni u zemljama gde žive i u matici. Srpska emigracija je možda poslednja emigrantska grupa koja se još bori da bude prihvacena od svoje matice. Iako su se Srbi u rasejanju uvek osecali kao deo srpskog nacionalnog bica, citave generacije u matici su vaspitavane da je emigracija neprijatelj naroda i mracni deo srpske nacije kojeg se treba kloniti. Potrebno je veliko strpljenje da bi se ta dva dela srpskog bica približila i postala celina. Otuda i potreba da se Srbi u svetu ujedine. Možda se i moglo ocekivati da upravo americki Srbi, kao najstarija emigrantska grupa, pokrenu tu ideju i objedine najrazlicitije generacije americkih Srba. Nama u Evropi tek predstoji da pratimo primer severnoamerickih Srba – objašnjava Olga Danilovic.
Prvi korak u ovom poslu je stvaranje skupštine srpske dijaspore. Prema mišljenju naše sagovornice, na taj nacin ce se stvoriti osnova za institucionalizovanje odnosa izmedu matice i dijaspore, a umesto bezlicnog naziva oni su izabrali ime „Savez srpske dijaspore u Austriji“.
– Moramo postati sagovornici koje nije lako zaobici. Otuda potreba da i mi u Evropi pocnemo ozbiljno da razmišljamo o stvaranju evropske alijanse, evropskog saveza, i o povezivanju sa severnoamerickim. Mnogo je zadataka i za to nam je potrebno ne samo jedinstvo svih Srba Austrije i Evrope vec i svih Srba sveta – kaže na kraju Olga Danilovic.
