Pre nego što je buknuo ratni požar u Bosni, Milivoje Kuljanin iz Konjica imao je 31 godinu života, dvoje dece, dve kuće, 35 duluma zemlje, dobar posao i, rečju, život kakav se samo poželeti može. A onda je njegov i život njegove porodice počeo da ispisuje nesvakidašnju ratnu dramu… Danas, posle 13 godina, Milivoje živi daleko od Konjica, daleko od Bosne, daleko od starih prijatelja i daleko od života kojim je živeo. NJegov današnji dom je u daleko – u Australiji.
– Zarobili su me muslimani i šest meseci mučili kao životinju u zloglasnom logoru čelebići kod Konjica, a danas sam, eto, zarobljen među oblakoderima Sidneja i mučim se bez Bosne – reče Milivoje, koga je pre nekoliko dana „muka“ za Bosnom poterala na dugi put u Višegrad.
– Došao sam i doneo novčani prilog za organizaciju tradicionalnog hercegovačkog posela, koje se onomad održalo u Višegradu. Bilo nas je stotine Hercegovaca iz celog sveta. Bilo je lepo. I tužno. Nekad smo se družili 365 dana u godini, a posle svega što se dogodilo u našoj zemlji, ostao nam je samo taj jedan dan – uzdahnu Milivoje dok sedimo u kući njegove sestre u blizini novog višegradskog mosta na Drini. I slušamo svedočenje o Milivojevom zarobljeništima…
Mučitelji – stari poznanici
– … Ni sam ne znam kako i zbog čega, obreo sam se u logoru čelebić sredinom maja 1992. godine, dok su u mojoj kući u Konjicu, u ratnom okruženju, ostala moja deca, tada osmogodišnja kćerka Neda, dvogodišnji sin Miladin, supruga LJubica, majka đurđija… U logoru je bio pakao.. Na čelu pakla zapovednik Hazim Delić, a najozloglašeniji čuvar Esad Landžo… Mučenje je počelo od prvog dana i prve noći. Nisu birali sredstva. Počinjali su ujutru, sa strujnim udarima, a završavali iza ponoći sa bezbol palicama. I tako skoro svaki dan.
– Tih dana, negde s kraja leta 1992. godine, istovremeno sam želeo i da umrem i da pobegnem iz logora, pa da se potom osvetim za sve. Ne… Teško je prepričati taj pakao. U svemu tome mučili su nas ljudi sa kojima smo do juče zajedno išli u školu, išli na posao, na svadbe, na utakmice…
Leš koji hoda
– Sekli su mi prste na rukama i nogama, pravili rezove nožem po glavi… Bio sam krvavi leš koji hoda. Ni svoje dželate ni Boga nisam molio za svoj život, ali sam se molio za živote moje dece i moje porodice. Onda mi je neko javio da su i moja supruga i majka u zarobljeništvu… – priča Milivoje
Pokušao sam da ih pitam šta se događa, šta sam im kriv, šta im je kriva moja porodica… Okretali su glavu… jednom je jedan čuvar zamahnuo da me udari, a ja sam ga presekao pitanjem: „Sećaš li se kad smo zajedno sedeli u kafani svako veče?“ „Sećam se“, rekao je i udario me. Ne znam zašto… Mnogi ljudi su umirali u najvećim mukama i sahranjivali su ih kao pse. Verujete, zaista mi je muka kad se setim svega toga.
Nakon šeset meseci provedenih u logoru, nakon šest meseci gledanja smrti u oči, Milivoje i grupa od 56 srpskih zarobljenika u logoru čelebić zamenjeni su za 57 muslimanskih zarobljenika u srpskim logorima.
„Puklo grlo“ od pesme
– Pre rata u Konjicu i okolini živelo je više od 6.000 Srba, a danas ih nema ni nekoliko stotina. Svi drugi su negde otišli i teško da će se ikad vratiti. I meni i većini tih ljudi, bez obzira na ratne događaje, nedostaje Konjic, Hercegovina… Zbog toga sam prevalio toliki put da ponovo sretnem moje Hercegovce, da sednemo zajedno, da se napijemo i zapevamo naše pesme… Zbog toga sam i promukao – žali se Milivoje.
– Smem li reći da sam imao sreće! Od nas nekoliko stotina zarobljenika izabran sam među 57 onih koji su razmenjeni na ćrodromu Butmir u Sarajevu. U tom trenutku nisam ništa znao o sudbini svoje porodice. Uz dosta muke i opasnosti uspeo sam da se vratim u okolinu Konjica, kod Boračkog jezera i saznam da su majka i supruga puštene iz zarobljeništva i da se zajedno sa decom nalaze gotovo zarobljeni u kući u Konjicu. Ipak, uspeo sam da ih uzvučem žive i zdrave, ali uz pomoć nekih Hrvata i preko hrvatske teritorije – priseća se Milivoje.
Na tuđem ognjištu
Zajedno sa porodicom, Milivoje se preselio u Višegrad, gde je nekoliko meseci boravio u izbegličkom naselju Okolište iznad grada, a potom se nastanio u jednoj muslimanskoj kući u blizini Okolišta.
– Naš život u Višegradu je na sve ličio osim na život. Znate, kad ostavite dve svoje kuće, ostanete bez svega i uselite se u tuđu kuću, kad su vam i duša i telo puni rana, onda tu nema mnogo prostora za život, za radost, za bilo šta. U jednom trenutku ipak smo shvatili da nazad, u Konjic, ne možemo, ali da više ne možemo ni u Višegradu. I, odlučili smo da pokušamo da odemo daleko od Bosne. Sredinom juna 1999. godine, porodica Kuljanin dobila je australijske vize i Milivoje, njegova majka, supruga i deca Neda, Miladin i u međuvremnu novorođena Nevena krenuli su put Sidneja.
DŽelati kažnjeni u Hagu
Sudski procesi započeti 1997. godine u Haškom tribunalu protiv Milivojevih dželata u logoru čelebići, Hazima Delića i Esada Landže završeni su krajem novembra 1998. Oni su pravosnažnom odlukom Tribunala osuđeni na 20, odnosno 15 godina zatvora za počinjene zločine nad zarobljenim srpskim civilima 1992. godine u logoru čelebići.
Nakon uložene žalbe Deliću je 2001. godine kazna smanjena na 18 godina, a Landži je sudsko veće dva puta odbilo žalbu i konačno 2001. godine potvrdilo presudu na 15 godina zatvora. Obojica se trenutno nalaze u Finskoj, gde izdržavaju kaznu.
– Blaga je to kazna za zločine koje su počinili – prokomentarisao je Milivoje.
– Zaputili smo se, a nismo znali gde idemo i šta nas čeka. Međutim, Vlada Australije izašla nam je u susret u svakom pogledu. Praktično, na osnovu mog i zarobljeničkog staža supruge i majke dobili smo na korišćenje trosoban stan i pristojne penzije od kojih danas možemo da živimo i školujemo decu. Sa te strane ja mogu do neba da se zahvalim Australiji – kaže Milivoje i otkriva drugu stranu života u daljini.
– Bolujem zbog Bosne, ali one stare Bosne. Tamo u Australiji imamo neki socijalni i materijalni mir, ali nemamo ništa više. Tamo je život programiran, tamo se sve unapred zna. Tamo nema Bosne. Ima tu naših ljudi, sastajemo se u nekim klubovima, pričamo, ali svi se nekako osećamo zarobljeni, svi živimo po nekom pravilniku… Živimo po zakonu koji kaže – ne smeš nikoga dirati, ne sme te niko dirati. I ne diramo se! Niti mi odlazimo u hrvatske i muslimanske klubove, niti oni zalaze u naše.
Živimo i sanjamo Bosnu, Srbiju… I zato sam jedva čekao da dođem, da ponovo vidim svoju Bosnu, svoje Hercegovce – priznaje Milivoje i prepričava kako je bilo veselo na hercegovačkom poselu u višegradom hotelu „Panos“.
Pa onda, opet, pominje čelebiće.
– Imam sedam rana na glavi. Imam po celom telu tragove od njihovih noževa. Sekli su mi tetive na rukama i posledice su, evo, da ne mogu ništa teže da uzmem u ruke. A zbog čega sve to? Zbog čega i čelebići i Omarska i rat i ova patnja? Šta ću ja u Australiji? Znate li vi gde je to? … Znate li vi kako se nekad u Bosni lepo živelo? – pitao je i još se pita Milivoje Kuljanin i dodaje kako će još nekoliko meseci ostati pored Drine. U svojoj Bosni!
