Ono što je juče uradio srpski građanin sluđeni Dragan Marić, ušavši sa dve bombe u zgradu Predsedništva Srbije, nameravajući tako da ishoduje neku svoju pravicu, mogao je da učini i bilo koji drugi među hiljadama sličnih nezadovoljnika čiji nervi ili stomak sve teže podnose naše putovanje u bolju budućnost.
Mariću, koji se pre pet godina očeličio gladujući zbog druge nepravde ispred Skupštine Srbije gotovo tri meseca, opet se prelila čaša, pa je rešio da je razlupa pred Tadićevim nosom, verujući da će tako najpre doći do sudskog poravnanja u Trgovinskom sudu.
Sačekao je da potpredsednik SAD DŽozef Bajden odleti iz Beograda ka Prištini, da prestane opsada, da policija odahne, da se bezbednjaci opuste i da onda on krene u bombaški pohod na predsedničke dvore.
Istini za volju, teško je doneo tu odluku, slao je upozorenja, mejlove, niko se nije obazirao, niko ga nije ozbiljno shvatao, kao – pusti, ludak. E pa, kad sam ludak, ajde da ludujem, pomislio je Marić i prelomio, prethodno se, kao i barem pola miliona Beograđana, probijajući kroz saobraćajni haos, koji je iza sebe ostavio Obamin prvi saradnik. Bajden se, kažu nije naspavao posle obilne večere s Tadićem, osladili mu se srpski specijaliteti, malčice je preterao. Nije mogao da zaspi ni od jeke razgovora koje je imao sa raznim uzvanicama na svečanoj večeri – od tajkuna do zaštitnika ljudskih prava koji su ga uveravali da NATO bombe nisu dovoljno opametile Srbiju…
Bajdena je udavio i potpredsednik Vlade Srbije zadužen za evropske integracije Božidar đelić koji je sedeo tik do njega, čitajući mu odlomke svoje knjige „Kada će nam biti bolje“. Bajden nije mogao da ućutka đelića sve dok mu nije tutnuo pod nos knjigu Keep promising“. (Nastavi obećavati, ili tako nekako).
Tako izmučenom potpredsedniku SAD se pred jutro prispavalo, pa je protokol kasnio, pa smo bogami i mi kasnili na posao, samo se Marić držao satnice…
Nije ga uplašilo što je dan ranije jednom anarhosindikalisti razrezano deset dana zatvora zato što je, gnušajući se nad Bajdenovom posetom Srbiji, javno spalio američku zastavu. Marić nema ništa s Amerikancima, on se drži srpske trobojke. Pod kojom je pre dve godine oglasio da prodaje bubreg kako bi „mogao normalno da plaćam stan i da imam hleb i nešto malo sa njim“.
Pre dve nedelje Marić je na internet forumu B92, razočaran što ga niko nije uzimao ozbiljno, najavio: „Znači, treba nešto znatno življe, nešto što će stvarno uzburkati i javnost i vas. Zato, smislio sam akciju, senzacionalnu jednu. Širom Sveta odjeknuće ona. I čuće se, za mesec-dva. Biće to Breaking Nenjs širom Sveta. Jer, kada vas neko satera u mišju rupu, onda dalje nemate kud. Sledi ili da pucate samom sebi u čelo ili svima njima da pokažete zube“.
DŽaba su ga razni pregovarači uveravali da se ručnim bombama ništa ne može rešiti, džaba je u predsedničke dvore požurio i neustrašivi ministar vojni – neće Marić ni da čuje, on može da pregovara samo sa sebi ravnim. Neka šalju psihologa. I tako stigao Tadić. Kao i s Bajdenom, oči u oči s Marićem..
Kako je završilo, znate…
