Promocija knjige Stopama predaka, koju je priredio Borivoje Bora Dragašević, izazvala je veliko interesovanje srpske kulturne javnosti, pa je osim što je predstavljena u Domu vojske Srbije, promocija održana i dan kasnije, u Udruženju književnika Srbije.
Bora Dragašević je doajen srpske političke emigracije na severnoameričkom kontinentu, gde je proveo veći deo svog života. Punih 40 godina, bio je direktor srpskog radio programa Radio Šumadija u Torontu. Na čelu Srpske narodne odbrane u Kanadi, Dragašević je proveo 23 godine, a na funkciji glavnog urednika Glasa kanadskih Srba, skoro 30 godina. U devetoj deceniji života, pun pozitivne energije i planova, u Beograd je doputovao radi promocije svoje knjige Stopama predaka, koju je objavio Institut za savremenu istoriju Srbije. Sav prihod od prodaje knjige Stopama predaka namenjen je siromašnoj deci u Srbiji i na Kosovu I Metohiji.
Na samom početku razgovora, pitali smo Boru Dragaševića, o kakvoj je knjizi reč?
Moja knjiga nije samo autobiografska, ona je najviše od svega svedočanstvo o važnim istorijskim i nacionalnim događajima srpskog naroda na Balkanu, a naravno, i o srpskom rasejanju na severnoameričkom kontinentu. Knjigu sam pisao punih osam godina, ima 52 poglavlja, a pisana je na 750 strana, jer sam želeo svega da se setim i da to verno zabeležim na hartiju. Knjiga je interesantna posebno za narod u Srbiji, jer se u njoj nalazi istorijat srpske zajednice u poslednjih 65 godina, razne faze kroz koje je prolazila u svom razvoju, naravno viđeno iz mog ugla, ali potkrepljeno mnoštvom činjenica i argumenata.
U knjizi Stopama predaka, pišete o članovima vaše porodice i istorijskim okolnostima u kojima su živeli. Jesu li ovo memoari?
Istina je da jesu, u knjizi se vrlo rado sećam svog pradede, koji je bio poznati general Jovan Dragašević, autor svima dobro znane kovanice Samo Sloga Srbina Spasava u pesmi Jeka od gusala. Moj pradeda Jovan je je bio i učesnik u stvaranju slobodne Srbije na Berlinskom kongresu 1878. godine. Takođe, bilo mi je zadovoljstvo pisati i o mom dedi Borivoju, komandantu Drinske divizije, a posebno su mi drage uspomene na oca Dragora, koji je bio učesnik Prvog svetskog rata, pravnik sa Sorbone i sudski oficir Jugoslovenske kraljevske garde pre Prvog svetskog rata.
Svojim radom u srpskoj dijaspori, uspeli ste da srpsku kulturu približite Kanađanima i Amerikancima, ali i mnogim drugim kulturama…
Svoj život sam posvetio nacionalnom, religioznom, kulturnom, ali i humanitarnom radu, i mnogo sam se trudio, pa me sada svi zovu čika Boro, svugde me poznaju. Ponosan sam što sam bio prvi srpski predstavnik pri ministarstvu za multikulturu. Provincija Ontario mi je dodelila Zlatnu plaketu za volontersku aktivnost na afirmisanju srpske etničke zajednice i multikulturalizma. Bio sam prvi Srbin, koji je postao potpredsednik Srpskog pevačkog saveza Amerike i Kanade, koji broji ukupno 50 horova. član sam hora Sveti Sava 54 godine, a osnovao sam pevačko društvo Sveti đorđe u Nijagari 1953. godine. Takođe sam jako srećan, jer sam u ovim godinama dobio Orden krune velikog krsta prvog stepena za zasluge za kraljevski dom, za narodno i opšte dobro, jer je i to priznanje za kulturni, i nacionalni rad za srpstvo u dijaspori. Najviše se ponosim time što sam otac četvoro dece i jer imam divne, već velike unuke.
Kako biste ocenili srpsku dijasporu u Kanadi?
Srpska dijaspora u Kanadi, okupljena je uglavnom oko crkve i političkih organizacija, a srbujemo verovatno više i češće nego što to čine srbi u domovini. Pošto u Kanadi žive već treće generacije Srba, oni ne znaju dobro maternji jezik i ralno je da se ta nit vremenom sve više gubi, međutim, mišljenja sam da poznavanje jezika naših predaka, nije toliko bitno koliko poznavanje tradicije i kulture svog naroda. Zbog toga sam veoma počastvovan što sam bio u mogućnosti da za Međunarodni radio Srbije dam ovaj intervju, u nadi da će i ostali Srbi u raseljanju, možda poželeti da se još više približe zemlji svojih predaka, koja će ih uvek dočekati raširenih ruku.
Autor Tihana Pavićević
