Za „SVEDOK“ piše: Marina Raguš, politikolog i narodni poslanik Srpske radikalne stranke: Vojislav ŠeŠelj 10 godina pritvora
Dvadeset četvrtog februara 2003. godine Vojislav Šešelj, po podizanju optužnice tužilaštva Haškog tribunala, dobrovoljno odlazi u Hag.
Nezvanično: Optužnica je (na)pisana u Srbiji!
Tadašnjem DOS-ovom režimu lider srpskih radikala bio je najveća smetnja na srpskoj političkoj sceni, iako se tih zimskih dana već uveliko šuškalo po Beogradu da Voju pakuju za Hag…Istina, teško da je bilo ko mogao da poveruje da će novouspostavljeni režim ići toliko daleko da lidera jedne opozicione stranke strpa iza rešetaka.
Tih dana bilo je vrelo u redovima radikala…
Sumorna atmosfera slutila je da su priče ipak tačne.
Prvu pravu potvrdu, dr Šešelj dobio je od holandskog konzulata kada mu je rečeno da se obrati Tribunalu u Hagu jer nisu u mogućnosti da mu izdaju vizu za posetu Slobodanu Miloševiću. Bilo je više nego jasno, da optužnica postoji i da je samo pitanje dana kada će je obelodaniti.
Bio je to prelomni momenat kako za Srpsku radikalnu stranku tako i za nacionalnu političku scenu.
Lider radikala, koji je uspeo za manje od dve godine posle petooktobarskih dešavanja, da oživi i ojača stranku za koju su mnogi verovali da će nestati posle revolucije, postao je suvišan.
Zašto?
Evo jednog od razloga: na septembarskim izborima 2000. godine radikali su osvojili 322.333 glasova ili 23 mandata. Tri godine kasnije, 2003. Srpska radikalna stranka osvaja 1 153.453 glasova ili 81 mandat! Dakle, projekat razbijanja Srpske radikalne stranke tada nije uspeo. Nekoliko godina kasnije, vreme je pokazalo, pokušaj razbijanja nije uspeo – ali desio se raskol!
Ikonografija Srpske radikalne stranke nije bila više ista!
Sa stranačkih plakata nestala su lica Maje Gojković, Tomislava Nikolića, Aleksandra Vučića…
Vojislav Šešelj se za sve to vreme nalazi u pritvorskoj jedinici Haškog tribunala. Zgodna prilika da se završi sa onima koji su prepreka EUimperijalizmu-srpskim radikalima!
Uostalom, sve su prilike da je to bio kriterijum odstranjivanja lidera radikala.
Nije?!
Kada je završila svoj mandat u Hagu, Karla del Ponte, glavni tužilac napisala je knjigu Lov…na srpskom jeziku mogla bi da se prevede i kao Hajka!
Zvuči primerenije okolnostima istrabljivanja nekadašnjeg srpskog političkog, vojnog i policijskog vrha. Između ostalog, kada je reč o Vojislavu Šešelju, otkrila je (do tada samo se spekulisalo o tome) šta joj je Zoran đinđić, preporučio za Šešelja:
Vodite ga i ne vraćajte ga više!
čak i oni koji su vešti u baratanju poluistinama, izgubili su i poslednji argument kada je Šešeljova haška epizoda u pitanju. Bez ijednog metka, ubila ih je tek pisana reč nekada glavnog autoriteta Haga-gospođe del Ponte!
Sve što je usledilo posle pritvaranja Vojislava Šešelja predstavlja, zapravo, vrlo jasnu do te mere, da postaje bahata, sliku savremenog imperijalizma. Bilo je za očekivanje, s obzirom da je optužnica podignuta da postoje dovoljni dokazi koji pokreću postupak. U Šešeljovom slučaju to nije bilo tako!
Prolazili su meseci pre nego je postupak tek počeo da se krčka…a krčkao se dugo!
Politički zatvorenik, uklonjen zbog viših interesa sa političke scene…trebalo je dosta muke dok se nije skrojila optužnica koja može da pokrene suđenje. Beogradska verzija bila je ipak proizvoljna mašta političkih neistomišljenika koji nisu znali šta će s Šešeljom.
Da li je Hag prošao bolje?
Samo suđenje, pokazalo je da će postupak protiv Šešelja, biti presedan-primer obeščašćenja pravde i pravičnosti. Sama činjenica da je osumnjičeni toliko dugo u pritvoru i da mu je uskraćeno pravo na pravično suđenje dovoljno govori u prilog tome da je sam pravosudni sistem zašao u slepu ulicu.
Štrajk glađu
Skoro četiri godine nakon pritvaranja, pod okolnostima koje su pritvorenika Šešelja mogle da koštaju života, počinje suđenje lideru radikala?!
Pitamo se da li je tužilaštvu u Hagu, u stvari trebalo tri pune godine da formira optužnicu-pošto su je podigli?!
Zemljo, otvori se!
Opet, pitamo se, da li bi uopšte bilo suđenja ili samo izricanja presude, da Šešelj nije započeo štrajk glađu?
Verujemo (a događaji koji su usledili pokazali su ispravnim verovanje) da NE!
Ali isto tako verujemo da je Šešelj nesumnjivo znao kakav su mu plan pripremili i da je posegao jedinim sredstvom koje mu je bilo na raspolaganju-a jeste-štrajk glađu. Znao je da u tom trenutku jedino što je garancija, čak i njegovog sopstvenog života jeste javnost i to međunarodna. Morao je da napravi radikalan potez koji će skandalizovati svet i skrenuti pažnju na ono što se dešava u Tribunalu, jednom pritvoreniku -celokupnoj pravdi!
Krajem novembra 2006, lider radikala započinje dvadesetsedmodnevni štrajk glađu!
Životom brani ne slobodu, već pravo na pravično suđenje! Svi njegovi zahtevi nisu se ticali oslobađanja, puštanja na slobodu.
Ne!
Odnosili su se na jedno od osnovnih ljudskih prava koje pretpostavlja nevinost-dok se ne dokaže suprotno!
Mogućnost da ima branioca po sopstvenom izboru, da mu se svi sudski materijali pripremaju na maternjem jeziku, da ima mogućnost komunikacije i posete članova porodice i prijatelja, kao i da suđenje počne u razumnom roku-to je Šešelj tražio i NIŠTA VIŠE!
To ništa više je upravo momenat koji je oborio demokratski ustrojen svet zapadne civilizacije.
Zamislite, da u svetu koji prepisuje recepte demokratije i koji toliko zastupa garancije mira, pravičnosti, ljudskih prava…toliko da ih najčešće brani ratovima…jedan pritvorenik mora da brani pretpostavku nevinosti, kao i pravo na pravično suđenje tako što štrajkuje glađu?!
Bože, sačuvaj!
Ovde bi možda i trebalo završiti ovaj tekst-jer, šta reći…više?!
Međutim, priča ne bi bila potpuna-a treba je ispričati do kraja…
Dakle, ovo je bila prva Šešeljeva pobeda u Hagu. Sve predpretresne radnje do štrajka glađu su poništene, i počelo je sve nanovo. Pritom, Šešelj je već (u tom trenutku) bio četvrtu godinu u Hagu!
Tribunal je, prihvatajući zahteve lidera radikala, priznao PORAZ! Ali mu to nikada nije zaboravio….
Pogotovo što je Šešelj podigao međunarodnu kvalifikovanu javnost na uzbunu. Podršci prava na pravično suđenje jednom ševeningenskom pritvoreniku, pridružili su se čomski, Herman, Mandel, Samjueli i mnoga uticajna imena na drugom polu demokratskog imperijalizma koja su za sam Tribunal bili gorka pilula…ona mera koja preokrene stvar naglavačke!
Tako je i bilo!
Ono što Hag nije mogao ni da pretpostavi, jeste da je Šešelj uvek spreman da ide do kraja, ma koliko ga to koštalo, a koštalo ga je uvek i svuda!
Da li je uvek bio u pravu?
To je druga tema.
Da li je delikt mišljenja relikt komunističke prošlosti?
Nažalost, ne!
Savremeni imperijalizam proširio je definiciju verbalnog delikta ostavljajući za sobom mnoge pritvorske jedinice prepune političkih zatvorenika.
Tribunal u Hagu, kroz Šešeljov predmet pokazao je svoju osnovnu ulogu u novom poretku stvari u svetu-UDARNA PESNICA GLOBALIZMA!
E, to je ovde tema.
Kada govorimo o Šešelju, govorimo o pravom licu pomahnitalog globalizma. Bez ikakve dileme da je u slučaju lidera radikala to glavna tema, snežni Beograd okupio je u zimu 2006, najistaknutije predstavnike antiglobalističke, populacije. Oni koji su bili sprečeni starošču, poput Edvarda Hermana ili ranije ugovorenim obavezama poput Majkla Mandela ili Džordža Samjuelija, dali su podršku Vojislavu Šešelju putem video-konferencije! Zapadni mediji su tih dana pomno pratili kakav epilog će proizvesti neočekivana situacija koja se odigravala iza zidina Sheveningena…
S druge strane, Šešelj, koji je većim delom svoje radne biografije robijao po raznim zatvorima potpuno smireno i odlučan da ide do kraja, osvajao je sve one koji ćutati više nisu mogli! Većina njih nije znala pojedinosti predmeta, ali u ovom slučaju to je bila periferna stvar. Znali su da se jedan pritvorenik štrajkom glađu, iz dana u dan, bori samo za svoje pravo na pravično suđenje!
Tada su počeli da upoznaju Vojislava Šešelja…
Zatvorom do slobode
Vojislav Šešelj je zahvaljujući svom političkom delovanju od svojih tridesetih godina počeo da skuplja zatvorski staž: od Sarajeva, preko Zenice i Beograda do Shveningena.
Preokret u životu najmlađeg doktora nauka u bivšoj Jugoslaviji (doktorirao sa 24 godine tezom u kojoj se bavio političkom suštinom fašizma i militarizma) i docenta Univerziteta u Sarajevu dogodio se kada je ranih osamdesetih započeo svoju političku karijeru suprotstavivši se bosanskoj komunističkoj vrhuški. Počelo je tako što je dvojicu svojih kolega sa Univerziteta u Sarajevu, Hasana Sušića i Atifa Purivatru optužio za islamski nacionalizam zbog nastupa na skupu u Madridu održanom povodom Gadafijeve zelene knjige.
Sukob je dostigao kulminaciju kada je jednog bosanskog komunističkog funkcionera optužio da je plagijator, a predgovor za njegov magistarski rad napisao je tadašnji član Predsedništva CK SKJ Hamdija Pozderac.
Tada se na Šešelja složno obrušila celokupna bosanska politička elita, posle čega je docent Fakulteta političkih nauka krenuo u dugu političko-disidentsku borbu: prvo je pisao opširne žalbe na partijske kazne, smatrajući ih malim izopačenostima prakse u socijalističkom poretku. Radikalizujući svoj politički rad, posle nekoliko godina završio je u zatvoru.
U aprilu 1984. godine u Beogradu pohapšena je grupa intelektualaca koja se osam godina okupljala po stanovima i održavala tribine takozvanog Slobodnog univerziteta na kojima su vođene debate o pogubnosti komunističkog režima i načinima da se on sruši. Među 28 uhapšenih intelektualca 20. aprila bili su Milan Nikolić, Milovan đilas, Vojislav Šešelj i drugi. Neki od njih kažnjeni su zatvorskim kaznama zbog neprijateljske propagande.
Šešelj je stradao tek po povratku u Sarajevo, kada je po nalogu prvog čoveka bosanskohercegovačke policije Duška Zgonjanina uhapšen i izveden pred sud.
Osuđen je 9. jula 1984. godine, zbog delovanja s anarholiberalističkih i nacionalističkih pozicija čime je počinio, kako u izreci presude stoji, krivično delo kontrarevolucionarnog ugrožavanja društvenog uređenja.
Optužba je bila zasnovana na neobjavljenom rukopisu koji je policija pronašla u njegovom stanu, u kome se bavio traženjem odgovora na pitanje: Šta da se radi. Dobio je osam godina zatvora – što je u ono vreme bila neobično oštra presuda.
Zahvaljujući podršci jugoslovenskih disidenata i pritisku svetske javnosti, Vrhovni sud BiH smanjio mu je kaznu na četiri godine, a Savezni sud na godinu i deset meseci. Posle 22 meseca u ozloglašenom zatvoru u Zenici, od kojih je šest proveo u samici, pušten je na slobodu i ubrzo se preselio u Beograd.
Tada je prvi put štrajkovao glađu 48 dana, odbijajući hranu i lekove. Kada je zbog gladovanja oslabio, zatvorske vlasti su mu, protivno njegovoj volji, u vodu stavljali vitamine, dok na kraju na silu nisu počeli da ga hrane i potom mu priključili infuziju. Posledica štrajka glađu je bila trajno oštećenje bubrega.
U vreme kada su braća Pozderac svoju političku karijeru privodila kraju, 1988. godine, umešanošću u izdavanje velikih iznosa menica bez pokrića preko Agrokomerca iz Velike Kladuše, Šešelj je Hamdiji Pozdercu uputio javno pismo u kome mu je savetovao da ako dopadne zatvora i odluči se na štrajk glađu obavezno pije što više tečnosti, kako bi sačuvao bubrege, kao i da iz predostrožnosti pokuša da dobije gornji krevet u ćeliji.
Svoje novo zatvorsko poglavlje započeo je u Beogradu osuđujućom presudom od 2. oktobra 1990. godine, zbog toga što je na Trgu Republike u Beogradu upisivao dobrovoljce za odlazak u Knin, kao i zbog potpisivanja peticije da se Kuća cveća iseli iz Beograda.
U Padinskoj skeli Šešelj je proveo 15 dana, a već 23. oktobra iste godine uhapšen je i osuđen prekršajno na 45 dana zatvora zbog prodaje knjiga o četničkom pokretu i propagandnog materijala u Knez-Mihailovoj ulici. Pušten je nešto ranije, 15. novembra i tom prilikom odbio je da potpiše rešenje o uslovnom puštanju na slobodu.
U zatvoru je četvrti put boravio dva meseca, od 29. septembra 1994. godine, kada je posle sednice Veća građana na sastanku poslaničkih grupa vređao i pljunuo predsednika Veća Radomana Božovića, koji na sednici nije hteo da u dnevni red uvrsti raspravu o blokadi na Drini, spoljnoj politici i deviznom zakonu koju su tražili radikali.
Trećeg juna 1995. godine uhapšen je u Gnjilanu, pošto je uprkos zabrani vlasti, hteo da održi miting Srpske radikalne stranke. Kada je obavestio građane da je miting zabranjen (tada je pala Republika Srpska Krajina) došlo je do sukoba sa policijom. Šešelj i Tomislav Nikolić osuđeni su na po dva meseca zatvora.
Od 24. februara 2004. godine, kada je dobrovoljno otišao u Hag, Šešelj je proveo 44 meseca čekajući početak suđenja. Haška optužnica ga tereti za učešće u zločinačkom poduhvatu čiji je cilj bio trajno i nasilno uklanjanje hrvatskog, muslimanskog i drugog nesrpskog stanovništva sa oko trećine teritorije Hrvatske, velikog dela Bosne i Hercegovine i delova Vojvodine…
čekajući skoro četiri godine na početak procesa, Šešelj je jedinstven slučaj u pravnoj praksi Tribunala, ali i ostalih nacionalnih sudova. Zbog ovakve situacije Tribunal su kritikovali i mnogi pravni eksperti. Povod za štrajk glađu bili su njegovi zahtevi da sud ukine ograničavajuće mere za posete njegove supruge, da se formalno registruju njegovi pravni savetnici, da dobije dokumenta na papiru i na srpskom jeziku, da bude ukinuta odluka o postavljanju branioca u pripravnosti, kao i da se u celosti promeni sastav pretresnog veća sa Alfonskom Orijem na čelu . (Politika, 1. decembar 2006).
Presuđene činjenice sudije Antonetija
Posle prve dobijene bitke u Sheveningenu, usledio je proces koji su u Srbiji najčešće pratili šešeljevi neistomišljenici.
Naravno, javno oni to nikada neće reći. Ali nije bilo čoveka koji je pratio prenos suđenja a da nije stekao pravu sliku međunarodne pravde-bila je to potpuna farsa. Pravi debakl kreatora nove pravde.
Ređali su se veštaci, svedoci…jedina reakcija ukoliko se može svesti u par reči bila je: Parodija pravde! čak i oni koji su bili uvereni da tu ima nečega, postali su svesni da se Šešelju sudi zbog ideologije koja je isuviše suprotna imperijalističkoj mantri. Polako ali sigurno Hag je postajao česta tema viceva, u Srbiji, regionu, na mnogim zapadnim fakultetima!
Konačno, maja ove godine sve ovo je između redova, pokatkad vrlo jasno potvrdio čak i predsednik Šešeljovog pretresnog veća, sudija Antoneti:
četvrtog i petog maja javnost u Srbiji pratila je direktan prenos čitanja odluke na 120 strana (!) prema pravilu 98 bis, u predmetu Tužilaštvo protiv dr Vojislava Šešelja. Presedan, bez sumnje, učiniće, verujemo, ozbiljne rasprave iza zatvorenih vrata mnogih kabineta. Zvanično, svako će tumačiti odluku prema sopstvenim interesima kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Međutim, svi su potpuno uvereni da posle odluke u kojoj je, na 73 strane, predsedavajući sudija, Žan Klod Antoneti, na vrlo zanimljiv način izdvojio svoje mišljenje, ništa neće biti isto!
Žan Klod je oborio dosadašnju praksu Tribunala u nekoliko stavki, ali i 6 tačaka optužnice!
Ono što je od izuzetnog značaja u Antoanetijevom izdvojenom mišljenju, (i čini se da govori o celokupnoj kvazipravnoj postavci rada Tribunala u Hagu) jeste analiza udruženog zločinačkog poduhvata.
Prvo, pozivajući se na praksu Evropskog suda za ljudska prava, pritvor u kome se nalazi Vojislav Šešelj duže od osam godina ocenio je kao neprimereno dug!
Zatim je naglasio Antoneti da je tekst pravila 98 bis u odnosu na prvu verziju iz 1999. on lično menjao upravo u korist ekspeditivnog suđenja i zaključio:
U takvoj situaciji, ja smatram, za razliku od većine sudaca vijeća, da vijeće može donijeti oslobađajuću presudu bilo djelomično, bilo u potpunosti za optuženoga.
Tako je predsedavajući sudija, inače impresivne radne biografije (od javnog tužioca, preko potpredsednika Višeg suda u Parizu, do pravnog savetnika francuskog premijera i francuskog predsednika, kao i predsedavajućeg Apelacionog suda u Parizu), obrazložio zašto je izdvojio mišljenje (iako se složio s većinom kolega da se suđenje nastavi).
Tačnije, obrazlažući tačku po tačku optužnice i dokaznih predmeta tužilaštva, Antoneti je zaključio:
Imajući u vidu ukupne elemente i sve dokaze koje su predočeni do sada, bili biste oslobođeni po tačkama optužnice 1, 4, 8, 9, 10, 11, 12, 13 i 14… U pogledu počinjenja ja bih vas proglasio krivim za tačke 1, 10 i 11 to su progoni i deportacije i prisilno premeštanje… to, naravno, ne uzima u obzir sve ono što bi ste vi mogli da predočite tokom vašeg postupka odbrane.
Dakle, od optužnice koja ima ukupno devet tačaka Antoneti smatra da treba da ostanu samo tri tačke.
Antoneti se u rušenju UZP poziva i na rad Nirnberškog suda:
Ne može postojati kolektivna odgovornost kako se u svoje vrijeme izjasnio i Ninberški sud (Ljudi su ti, a ne apstraktni entiteti, koji čine zločine za čije počinjenje kaznu izriče međunarodno pravo). Osim toga moram kazati s tim u vezi da, kada se poziva na kolektivnu odgovornost, to je nešto što ide sasvim u suprotno, odnosno sasvim protiv misije međunarodnoga suda, a ono je da se postigne mir i da se ide u prilog pomirenju na teritoriju bivše Jugoslavije.
Pozivajući se na Šešeljovo svedočenje u premetu Milošević kao vrlo važan dokazni predmet Antoneti zaključuje:
Uzimajući u obzir sve ove parametre jedan razumni sudija ne bi mogao da zaključi, van svake razumne sumnje, da je optuženi Šešelj imao isti cilj kao i drugi učesnici udruženog zločinačkog poduhvata, zbog toga što su njihovi konačni ciljevi bili dijametralno različiti. Ja ne mogu zbog toga da zaključim da je optuženi učestvovao u udruženom zločinačkom poduhvatu koji je imao za cilj da nasilno i zločinima natera nesrbe da napuste, definitivno, jednu trećinu Hrvatske, velike delove Republike Bosne i Hercegovine i neke delove Vojvodine, da bi se te regije pripojile jednoj novoj srpskoj državi.
I šta sad?!
Odluka, koja je ličila na presudu i to pre izvođenja dokaza odbrane u predmetu u kome se optuženi štrajkom glađu bori za pravo na pravično suđenje, udarila je šamar Haškom tribunalu. Ili jeftinoj teoriji zavere osmišljenoj da presudi glasno izgovorenoj nameri jednog evropskog naroda da očuva međunarodno priznatu državu SFRJ, članicu Ujedinjenih nacija?! Državi i narodu, koji je svoje legitimno pravo na očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta, platio tako što je ostao bez oba.
Da li je imao pravo na to?! Pa, zar još M. Veber nije definisao državu kao:
Ljudsku zajednicu koja prisvaja prava na monopol nad legitimnom upotrebom fizičke sile na određenoj teritoriji
Priznaćete da ga ne možemo baš upisati u Srbe, već u one koji su svojim promišljanjem utemeljili Evropu kakvu poznajemo.
Konačno, da bi bilo potuno i savršeno jasno: svaki zločin ima svoj potpis i kao takav nedvosmisleno i neizostavno se mora kazniti! Samo da podsetimo, zar Srbi i Srbija nisu poznati po tome, da prvo (pokatkad isuviše strogo, pomalo i euforično) pročiste svoje redove, često zanemarujući podstrekače spolja…
Ali to u prebijanju političkih interesa, počesto po srpskoj kičmi, nema skoro nikakav uticaj. Međutim, upravo ta kičma kako to okolnosti nameste postane oslonac celoj Evropi u svakom novom oslobodilačkom pokretu.
Tako će (uskoro) biti i ovaj put! Očigledno da je to, nekako, naša uloga kroz istoriju…
Na samom kraju, ne morate da cenite Vojislava Šešelja; možete i da prezirete njegov politički stil; moguće da Vam je njegova ideologija, u vremenu kada je svaka ideja relikt, daleka i iracionalna; ali jedno je sigurno: kada pokušate da se setite koliko je ljudi spremno da krene njegovim putem-da se zbog izgovorene reči odrekne slobode… života..i kada shvatite da ih u ovom vremenu ne znate, kroz istoriju tek po neki primer, e, to je prava Šešeljeva mera!
Nju ne meri ni sada, ni ovde-nju može da odmeri jedino vreme. Kad ono da završnu reč, možda vam i bude krivo, što ste u nekom momentu robovali predrasudama a niste primetili-da je među vama onaj koji je, ipak, sve vreme bio u pravu. I koji zbog te istine robija u svom vremenu…ali u nekom drugom, biće svakako početak oslobođenja.
