Skot Tejlor, urednik je i izdavač vojnog časopisa iz Otave „Esprit de Korps“. U novinarskoj karijeri izveštavao je iz Persijskog zaliva još tokom vojne operacije „Pustinjska oluja“ 1991. godine, dok je na prostore bivše Jugoslavije kao ratni izveštač prispeo aprila 1992. Prošao je s beležnicom, perom i fotoaparatom ratne okršaje u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, kao i NATO bombardovanje Srbije i Crne Gore, te napade OVK na srpske snage bezbednosti na Kosovu i Metohiji, ali i makedonsko-albanski sukob u Makedoniji. Potom je, nošen vetrovima rata, odjezdio u Irak, gde je jesenas dospeo u zatočeništvo zloglasne Al Kaide. Tu je, fizički i mentalno teško zlostavljan, proveo pet najtežih dana života. U Beogradu je o tome na srpski jezik upravo prevedena i objavljena Tejlorova knjiga „Od Beograda do Bagdada“, čija se promocija širom sveta očekuje narednih dana i meseci.
Budući da je Tejlor među Srbima na severnoameričkom kontinetu izuzetno poštovan, sa ovim Kanađaninom razgovaramo o njegovom predstojećem svedočenju u korist odbrane u procesu protiv Slobodana Miloševića, nekadašnjeg predsednika Srbije i SRJ, pred Haškim tribunalom za ratne zločine počinjene na tlu bivše SFRJ, kao i o srpskom narodu u celini.
– U Hag idem februara iduće godine, ali ne s ciljem da branim Slobodana Miloševića, već da kažem istinu o svemu što sam video, zabeležio i objavio o događajima na Kosovu i drugim prostorima bivše Jugoslavije koji su bili zahvaćeni građanskim ratom. Jer, novinarstvom se ne bavim da bih dosegao svetsku slavu, već da svedočim, pišem i govorim istinu o događajima koje sam svojim očima video. Ako takvo moje svedočenje dovede do pozitivnih promena i boljitka, onda sam i ja zadovoljan jer sam ipak nešto postigao – kaže Tejlor.
Ratna podmetanja
• S čim ste se suočavali u građanskom ratu u Bosni i Hercegovini?
– Na primer, među mnogim strahotama ostalo mi je u sećanju i jedno od mojih prvih iskustava, u Visokom 1994. godine. Bio sam svedok kad su muslimani ispalili rakete ka srpskim položajima, ali tako da je izgledalo kao da je vatra otvorena sa mesta na kojem su bili kanadski vojnici mirovnih trupa UN i strani novinari. Muslimani su pokušavali, na taj pokvaren način, da isprovociraju sukob s ciljem da Srbi uzvrate vatru, što je i učinjeno, i da izginu Kanađani i inostrani izveštači, pa da za to optuže srpske snage. Srećom, niko nije stradao.
Na pitanje „Vesti“ šta ga motiviše da se bori za srpsku stvar u svetu, Tejlor kaže:
– Realno gledano, nikad nisam bio, nisam ni sada, niti ću biti na srpskoj strani samo zato što su to Srbi. Tokom minulih ratnih godina na prostorima bivše Jugoslavije video sam i čuo serije laži o srpskom narodu, pa sam samo pokušavao da na čistac isteram istinu i pravdu. I ništa više od toga.
• Da li je to možda uzaludna borba?
– Nisam siguran da li ću naći pravdu, ali istinu je lako pronaći. Potrebna je samo hrabrost i doza ludosti da se izveštava istinito o ljudima i događajima, a istina je sama po sebi opasno oružje. Ne prihvatam medijske kontrole, nisam sklon autocenzuri, niti sam vičan manipulacijama. Neki zapadni novinari smatraju me autsajderom zato što verujem da uvek treba reći istinu, ma kakva ona bila.
• Kada ste prvi put došli u bivšu SFRJ i kakva ste predznanja imali o ratnim dešavanjima na tom prostoru?
– Letovao sam u Dubrovniku 1986. godine. Sledeći dolazak je bio, preko Zagreba, na ratno područje zapadne Slavonije, aprila 1992, s ciljem da izveštavam o kanadskim vojnicima mirovnih trupa UN koje su bile stacionirane u Daruvaru. Iz kanadskih enciklopedija saznao sam ponešto o prošlosti jugoslovenskih prostora, da su u vreme Drugog svetskog rata postojali četnici, ustaše i partizani.
Šovinizam zapadnih medija
– Zapadni mediji su već uveliko bili ogrezli u sopstvenom šovinizmu i više nisu ni pokušavali da ponude objektivan izveštaj, tokom NATO bombardovanja Srbije 1999. godine. Zvanični portparoli poput DŽejmsa Rubina iz američkog Stejt departmenta i DŽejmija Šeja iz NATO-a, toliko su uspešno demonizovali Srbe da se došlo do tačke kada su srpske žrtve u izveštajima tek rutinski nazivane kolateralnom štetom. Pošto sam bio u Srbiji, osećao patnje sa Srbima i gledao raznesena tela nevinih civila ubijenih NATO bombama, bilo mi je jako teško da ne dozvolim da me ojade netačnosti koje su iznošene u ime NATO alijanse u kojoj sam nekada ponosno služio kao kanadski vojnik – kaže Tejlor
• Od koga ste dobijali prve informacije o oružanim sukobima u SFRJ?
– Prvi priliv informacija o konfliktu dobio sam od hrvatskih zvaničnika i kancelarije UN u Zagrebu, jer, kao i svi strani novinari, morao sam da se registrujem i dobijem propusnicu pres centra u glavnom gradu Hrvatske. I već ispred tog centra video sam zid na čijoj je svakoj cigli bilo napisano po jedno ime navodno pobijenih Hrvata od strane Srba, a ispred su se smenjivale uplakane žene u crnini, sa upaljenim svećama u rukama. Odmah mi je to bilo sumnjivo i brzo sam shvatio da je sve bila predstava za strane novinare i fotoreportere, pošto niko nije mogao da mi pruži podatak više o ljudima čija su imena bila ispisana na tim ciglama u zidu.
• Posle godina provedenih na ratnim prostorima bivše Jugoslavije, kao i brojnih susreta u dijaspori, kakav je Vaš utisak o Srbima?
– Srbi u dijaspori imaju jači duh od onih kod kuće, pošto nisu imali priliku da lično prožive sadašnju balkansku tragediju. Srbi u rasejanju odbijaju da prihvate realnu situaciju u svojoj matičnoj zemlji, pozivaju se na istoriju i vraćaju u prošlost, ali to je i normalno, jer ne žive u Srbiji i na Balkanu. I oni u dijaspori, kao i ovi u Srbiji, osećaju se demonizovanim i pate, ali Srbi u inostranstvu ipak ne doživljavaju sve one neprijatnosti sa kojima se suočavaju ljudi u otadžbini. Osećaju, takođe, nepravdu, pate zbog toga i silno žele da pomognu svojima u matici. Primetio sam, takođe, da su Srbi kao narod skloniji defanzivi, čak nemarni prema sebi, katkad nepromišljeni. Ali su, u to sam se više puta uverio, i širokogrudi, srdačni, gostoljubivi, otvoreni kao knjiga. Kada neki od njih slažu ili učine prevaru, lako ih je pročitati, jer im u karakteru nisam primetio urođenu pokvarenost. Takođe, Srbima je svojstven inat, taj neverovatni duh i tvrdoglavost da se opstane na svome i očuva svoje, po svaku cenu i bez obzira na posledice.
Laž o Račku
• Kakva su Vam novinarska iskustva sa Kosova i Metohije?
– Rudnik u Trepči je bio jedna od lokacija koje su često nazivane mestima zločina. Bezbroj Albanaca je ispričalo zastrašujuće priče o tome kako su Srbi njihove sunarodnike autobusima vozili u rudnik, ubijali ih i bacali njihova tela po kopovima. Verovalo se da je čak oko 700 leševa ležalo na dnu tih kopova. Predvođeni revnosnim domaćim novinarom, forenzičari UN su sišli u rudnik i nisu uspeli da nađu nijedno telo. Ipak, najveća laž je razotkrivena tek 2000. godine, kada je finski forenzički tim zvanično izneo konačni izveštaj o navodnom masakru u Račku, u kojem je je pronađeno 45 leševa vojno sposobnih albanskih muškaraca. Nijedan od njih nije bio ubijen iz blizine, a još manje zaklan. Utvrđeno je, takođe, da su pucali, neposredno pre pogibije. Sve to pokazalo je da su pripadnici OVK izlažirali masakr i svalili krivicu na srpske strane bezbednosti, tako što su u jedan kanal pobacali tela svojih vojnika poginulih u borbenoj akciji.
