Z. Vicelarević
Sve više ljudi u Nemačkoj očajnički traže stan, ponuda je mala, kirije sve veće, dohodak nije više dovoljan za dobar stan što razara nemačko društvo, objavio je nedavno Dojče vele. Nemačka je tradicionalno podstanarska zemlja. Dok kvota vlasništva stambenog prostora u Evropi prosečno iznosi 70 odsto, u Nemačkoj je tek 46 procenata. Za sve manje stambenog prostora sa prihvatljivim cenama konkuriše sve više ljudi. Oko trećine prihoda se daje za kiriju, ali ako se iznajmljuje novi stan, onda to više nije dovoljno.
Pitali smo naše ljude kakva su njihova iskustva sa iznajmljivanjem stana, da li ga je teško naći, kakve su cene, ili su se odlučili da kupe stan ili kuću?
Loša ponuda
Dragan Isajlović iz Ofenbaha ne poseduje nekretnine, a dok su cene, kako kaže bile normalne, razmišljao je i o tome.
– Sada kada vidim cene, za taj novac mogu da kupim nekretnine u tri zemlje po mom izboru, kao što su na primer Grčka, Švedska, Španija i tako dalje. U gradu u kom živim, Ofenbahu na Majni, ima vrlo malo slobodnih stanova za izdavanje, a i ono što je u ponudi gotovo da ne može da se plati. Na primer, stan od nekih 70 kvadrata košta najmanje 1.200 evra, što bi onda značilo da bi u bračnoj zajednici jedan od partnera morao veći deo plate da izdvoji za stan. Srećom, mi živimo u stanu koji smo iznajmili odavno pa je stanarina još podnošljiva.
Belinda Bećirović iz Frankfurta kaže da je stvarno izuzetan deficit u ponudi stanova, ne samo u metropoli na Majni, gde živi nego je tako u celoj Nemačkoj.
– Prema trenutnim studijima Nemačka je u nedostatku od oko 700.000 stanova što predstavlja rekord u prethodnih 20 godina. Najviše su pogođeni veliki gradovi i sve više stanovnika je jednostavno prinuđeno da živi u neprikladnim, tj. neodgovarajućim prostorima što veoma utiče na kvalitet života. Mislim da je jedan od razloga ogroman pad gradnje novih stanova, a imamo i veliki broj pridošlih migranata prethodnih godina. Pandemija je krizu dodatno ubrzala i značajno se odrazila na sve sektore u Nemačkoj. Cene građevinskog materijala su značajno poskupele, a dostavljanje građevinskog materijala i sirovina traje mnogo duže. Cene stanova za iznajmljivanje su prosto rečeno “bezobrazne” i najmanje realne i normalne za građane za prosečnim primanjima. Ljudi su mesecima u potrazi za stanom koji može da se plati. U svakom slučaju kupovina nekretnine je jedna sigurnost i olakšica za budućnost, tj. penzionerske dane. Svesni smo da sa prosečna zarada, penzija nažalost nisu dovoljne za normalan život na koji smo navikli. To je veoma tužno i smatram da vlasti u Nemačkoj i ovim pitanjem treba i te kako da se pozabave. Lično sam veoma zadovoljna svojim trenutnim stambenim uslovima, a naravno da je cilj kupovina jedne lepe kućice. Ipak, to će sačekati neka malo bolja vremena. Suprug i ja posedujemo dve nekretnine koje iznajmljujemo i to je bio sjajan potez tada kada smo ih kupili jer su one trajna i odlična investicija.
Dobra investicija
Miki Juković iz Frankfurta takođe misli da je kupovina nekretnine odlična investicija.
– Mislim da je uvek bolje, pa čak i kada su cene velike i ako čovek želi da se stabilizuje ili investira u budućnost, da kupi barem stan, a još bolje i kuću. Obaveze za kuću su uvek veće, ali kada se ista iznajmi, onda je i dobit veća. Pre par godina sam dobio priliku da kupim stan i priliku sam iskoristio i ne kajem se zbog toga. Čak mi je možda i žao što tada nisam bar još jedan stan kupio kao investiciju. Nažalost, aktuelne cene za novogradnju, ne samo u Frankfurtu nego i u okolini, toliko skočile da je gotovo nemoguće od prosečne plate da se kupi nešto.
Verica Spasić Perazić iz Bilefelda kaže da u njenom gradu nije toliko teško da se nađu stanovi, za razliku od, recimo, Minhena.
– U Minhenu je prava borba za stan, kako sam čula od prijateljice koja tamo živi. Naravno da ako neko ima želju da živi u velikom stanu, onda je to skuplje. Mi “normalni” živimo u stanovima koji zadovoljavaju naše potrebe i obično je to manje od trećine jedne plate, što je još podnošljivo. Za sada sam zadovoljna svojim stanom i nemam nameru da menjam. Nisam, bar za sada, planirala da kupujem stan ili neku kuću, iako cene ovde još nisu tolike kao u drugim gradovima. Ako moja deca budu imala želju da investiraju u neku nekretninu, neka slobodno to urade.
Svoji na svome
Jelena Jovanović iz Dortmunda smatra da ima više faktora zašto ima tako malo ljudi koji imaju svoju nekretninu.
– Sam socijalni sistem, koliko god dobar bio, najviše šteti, odnosno najmanje koristi srednjoj klasi koja je u ovom slučaju ta koja u drugim zemljama kupuje nekretnine. Ali u slučaju radne nesposobnosti doveden si u situaciju da moraš da prodaš nekretninu i potrošiš sve ušteđeno da bi dobio nešto od države.
Hajde da kažemo da je to neki socijalni aspekt. Nedostatak stanova, pre svega u velikim gradovima, pogoršao se dolaskom velikog broja migranata, što ratnih što ekonomskih, što je automatski uticalo i na rast cena. Gradnju novih objekata koče u ovom trenutku i birokratija i rast cena materijala, kao i nedostatak radne snage (što smo lično osetili na svojoj koži – nije svaki dunđer isti). Npr. Dortmund, kao jedan od jeftinijih gradova u Severnoj Rajni – Vestfaliji, poprilično je skuplji nego manji gradovi u okolini, ali niko nije fasciniran idejom da se, recimo, preseli u Šverte, plati 100-200 evra manje za istu ili veću kvadraturu i putuje pet kilometara do Dortmunda. O istočnoj Nemačkoj da ne pričamo. Sada su stanodavci, po mom mišljenju, podigli cene između ostalog kako bi izbegli da iznajme stanove nezaposlenima i izbeglicama. Samo su time pogođeni i ljudi koji rade za minimalac i koji cent preko. Uz rastuću inflaciju i skok troškova života teško je platiti i troškove stanovanja koji su skočili drastično, mimo same stanarine. Inače, mi smo odlučili da kupimo nešto svoje, pre svega jer je to kod nas stvar tradicije i osećaja sigurnosti kada imaš nešto svoje. Zbog toga se velik broj naših ljudi i odlučuje za kupovinu. Ne osećamo se kao “svoj na svome” dok nemamo nešto naše.
“Bežanje” u gradove
Siniša Jovanović iz Darmštata na poslu ima dodira sa izdavanjem ili kupovinom stanova.
– Kroz posao u ARAG osiguranju konstantno imam razgovore o iznajmljenim, kao i o kupljenim stanovima jer klijentima nudimo pravnu zaštitu. Da ostavimo sad na stranu probleme koji se dešavaju kod iznajmljenih stanova i da pogledamo koliko stanova uopšte ima u ponudi. Primetio sam i ovde da postoji “bežanje” sa sela u gradove i time u gradovima rastu cene stanova, a broj slobodnih stanova je sve manji ili su za većinu zbog cene nedostupni. Ipak, u prigradskim naseljima, a pogotovu na selima se još mogu naći stanovi po povoljnim ponudama. Zato, kome treba neka požuri jer jeftinije neće biti. Sad je pitanje za svakoga hoće li uložiti vreme za putovanje iz sela u gradove, novac za karte za bus, voz ili sopstveni auto ili će se pomiriti sa cenom stana u gradu. Na kraju je svakom na raspolaganju sa kojom filozofijom će se pomiriti.
Cene otišle u nebo
Sara Popović iz Ciriha u Švajcarskoj kaže da ni u gradu u kom živi nije lako naći stan, naročito ako čovek ima niska primanja.
– Stanova ima dovoljno, ali su nažalost veoma skupi. Onih, nešto jeftinijih stanova ima daleko manje i vrlo je teško doći do njih, a nalaze se na lošijim lokacijama, pa je pitanje koliko su kvalitetni za život. Kupovina stanova ili kuća je sve manje jer su u prethodnom periodu cene otišle u nebo, pa normalan radnik sa normalnim primanjima teško može sebi da dozvoli takav luksuz, a posle korone su i postali dosta oprezniji sa novcem.
Nije lako ni prodati
Zdravko Trkulja iz Augzburga kaže da je situacija takva da i njegovi poznanici Nemci sve teže plaćaju veće i skupe stanove, pa se mnogi odlučuju na iznajmljivanje manjih stanova koje je opet sve teže pronaći.
– Situacija je postala teška u ovoj oblasti i pre korone, ali se pogoršala posle epidemije. Za jednoiposoban ili dvosoban stan do 40 kvadrata, u Augzburgu treba platiti kiriju od 700 do 800 evra mesečno. Trosobni stanovi još su skuplji. Ja sam pre više od 10 godina kupio stan u Augzburgu i tada i nešto ranije to se isplatilo. U poslednje vreme kamate na kredite porasle su tako da je danas kupovina stana investicija o kojoj se mora dobro razmisliti i proračunati. Uostalom, ako neko kupi stan za pola miliona evra uz kamatu od sedam-osam posto, sigurno će mu trebati dug period da ga otplaćuje, a to mogu mlađi ljudi, i to samo ako dobro zarađuju.
Kako se bavim poslovima u Novom Sadu i imam nameru da se tamo vratim, rešio sam da prodam stan u Augzburgu. Međutim, i tu su me sačekali problemi oko prebacivanja novca od eventualnog kupca u državu koja nije članica Evropske unije. Uverio sam se da banke žele da što više novca ubace u svoje tokove i da njime raspolažu, bilo da je reč o Evropi ili svetu. Po svemu sudeći, čeka nas skoro vreme kada nećemo moći trošiti svoj gotov novac, nego će sve ići preko kartice. Neće biti plaćanja gotovim novcem ni najosnovnijih stvari i to je ono što nas čeka u našim i bankama EU, ali i sveta.
