Kada se Zorka Radulović rodila kao sedmo dete u porodici, te 1952. godine vladala je, kažu, nezapamćena glad. Bila je toliko krhka, sitna i slaba beba, da se čak i njena majka već mirila sa činjenicom da verovatno neće preživeti. Iako su oboje roditelja bili izrazito vredni i posvećeni ljudi, trudeći se da i u najtežim vremenima deca bar ne budu gladna, vremenske prilike bile su takve da su oni slabiji najčešće gubili bitku za život.
Iako u mnogim situacijama, iz današnje perspektive, to najčešće zvuči surovo i mučno, mnogima i nerealno, vreme je bilo takvo da ga je nemoguće porediti sa ovim današnjim, a ljudi tvrđi i otporniji, neretko „zadrti“ mentalitetom i karakterom, kako bi se najjednostavnije moglo opisati. Da bi se ta slika bolje dočarala neophodno je zagrebati po prošlosti, tražeći taj koren od koga sve potiče, svaku onu usađenu vrednost koja čoveka, kasnije kroz život, oblikuje i čini upravo onakvim kakav jeste.
Zorka se, danas, seća svakog detalja majčine priče o borbi za opstanak.
– Sedmo dete nije bilo isto što i prvo, ne za roditelja, već za tadašnje okolnosti i borbu za opstanak. Nikada nije krila da se, u neku ruku, već bila pomirila sa tim da neću preživeti. Trenutak kada je sedeći za stolom jela kupus i puru, najčešće i najkonkretnije jelo koje su u to doba imali, duboko je bio urezan u njenom pamćenju sve do poslednjeg dana života. Gledajući u nju, prateći svaki njen pokret, svojim sam nejakim ručicama krenula da uzimam mrvice pure sa stola. Nije se tada gledalo šta dete sme jesti, a šta ne, već šta mu i koliko možeš dati da preživi. Prinela je mojim ustima čašu sa vinom, i nakon par progutanih kapi ja sam živnula. Kada sada to nekom pričate, ne da vam neće verovati, već dajete prostora za kritike ili osude, ali taj način i teret života mogu razumeti samo ljudi koji su ih osetili na svojim plećima – priseća se Zorka.
Bio je to prvi znak njene borbe za preživljavanjem. Baba joj je, kaže, umrla od Španjolice koja je, nalik virusu koji danas vlada, tada poharala svet. Deda je umro nedugo nakon njenog rođenja pa se porodica svela na devetoro čeljadi. Otac i majka činili su sve da deca ne osete glad i neimaštinu. On samouk sa tri zanata u rukama, ona majka i domaćica, zemljoradnik, stočar i sve po potrebi.
– Otac je bio stolar, kolar i kovač. Napravio je improvizovanu radionicu u kući i stalno nešto radio. Majka je držala stoku, obrađivala zemlju i istovremeno brinula o nama. Trudili su se da mi ne osetimo nikakvu potrebu, ali smo od najranijeg detinjstva morali sve naučiti i sve znati raditi. Nije se tada pravila razlika između muškog i ženskog deteta, u svakom poslu svi smo učestvovali. Kad se kosilo svi smo kosili, kad se kopalo svi smo kopali, svi smo išli u vinograd, stoku čuvali. Ja sam morala znati potkovati konja ili upravljati konjskim kolima jednako kao i moj stariji brat. Slušali smo roditelje bez pogovora i niko nije smeo da kaže neću ili ne mogu. Tako je bilo, tako se radilo – objašnjava Zorka.
„Ko je video žensko dati u školu“
Ono što je žensku decu ipak razlikovalo od muške, bila je samo dodatna obaveza. Morala je, kaže Zorka, naučiti da prede vunu, plete, veze, hekla, skuva ručak i umesi hleb. Kada je posao bio zahtevan za njenu dob, uvek se nalazio neki drugi koji je mogla izvršavati, samo dokon niko nije smeo biti.
Sve ju je to, svaka stavka koja ne bledi iz sećanja, oblikovalo kroz odrastanje. Kao najmlađa u porodici, mogla je onoliko koliko je to bilo dozvoljeno. Stariji su se školovali, braća odlazila u vojsku i zapošljavala, a neko je morao ostati kući i brinuti o roditeljima.
Iz tog razloga, otac je smatrao da joj je osmogodišnje školovanje dovoljno i nije ostavljao prostora za više od toga. Kada se, jednom prilikom, otac susreo sa nastavnikom iz škole ovaj mu je uputio reči koje Zorka i danas sa uzdahom izgovara.
– U Biskupiji sam završila osam razreda škole. Kada sam bila peti ili šesti razred, sretnemo otac i ja mog nastavnika likovnog, Jovu. Zaustavi nas on tada i kaže mom ocu: Jandrija, imam jednu veliku molbu za tebe i nadam se da ćeš je razumeti. Daj ovu malu dalje u školu. Talentovana je i pametna, ne treba joj mnogo, šteta da nema veće obrazovanje.
Reakciju očevu teško je i dočarati. Rekao je odlučno: „Šta je tebi, Jovo. Ko je video žensko dati u školu, ko će meni raditi?“ Tu je, na neki način, on odredio moj daljnji put kroz život.
Sve to ne spominje bez razloga, jer svaka odluka kasnije donesena imala je veze sa očevom odlukom. Zbog toga se, kaže, mlada i udala. Navršivši osamnaest godina udaju je shvatila kao neki beg od kuće i svog tereta koji je do tada nosila. Vaso, njen suprug, bio je majstor i često radio zidarske poslove po Beogradu. Mislila je, kaže, da će udajom za njega otići do Beograda i tamo upisati i završiti neku školu.
Volela je da slika, piše, nosila u sebi potrebu da se bavi nečim drugačijim i daleko kreativnijim od običnih seoskih poslova. No, život je za nju ponovo imao druge planove. Umesto u Beogradu, ostala je u Vasinoj porodičnoj kući u selu, opet suočena sa poslovima od kojih je pobegla. Brinula o njegovim roditeljima i mlađoj sestri, o njemu koji je radio, kasnije i o troje dece koje je rodila.
Ništa život nije bio ni lakši ni bolji, možda čak i naprotiv, kaže. Kada bi pričala u detalje, knjiga bi bila malo, zato to i preskače. U četrdesetoj godini zadesila je nevolja koja je dodatno otežala sve naredne godine. Vozeći se sa bratom na traktoru, pala je i završila pod točkovima. Da u tom trenutku nije ostala pri svesti, hrabreći brata više nego sebe, sve je moglo završiti tragičnije.
Leva noga bila je bez i najmanje šanse da se sačuva. Pomogla joj je vojska koja se, te 1992. godine našla u blizini, i ljudi koji su slučajno naišli i uspeli da je prevezu do kninske bolnice. Osam operacija kroz četiri meseca oporavka, pomogle su da se spasi što se dalo spasiti.
– Doktori nisu davali nikakve šanse da ću sačuvati nogu. Smatrali su da trebam hitno za Beograd, ali zbog postojećeg zatvorenog koridora u Beograd nisam mogla. Znala sam da nemam mnogo izbora već da stisnem zube i izdržim. Nikada nisam kukala i žalila se. Mislila sam na svoju majku koja nikada, koliko mučenički život vodila, nije izustila ono „ajme meni“ što Dalmatinci često izgovaraju. Nisam je čula da je govorila “ne mogu“, nije se predavala, zato ni ja nisam. Kada se situacija primirila, poslali su me još četiri meseca na lečenje i nove intervencije u Beograd, ali mi ni to nije ništa pomoglo – priča Zorka.
Sedam godina izbeglištva i borba sa teškom bolešću
Kući se vratila sa dve štake. Tako je hodala, radila, vodila brigu o deci i domaćinstvu. Ruku pomoći nije imao ko da joj pruži. Kada bi, kaže, u bašti kopala krompir, štake bi bacila par metara ispred, radom dolazila do njih i tako dalje. Ako bi ih negde ostavila, sama se po iste nije mogla vratiti.
I taman kada se ponovo privikla na takav život, rat je buknuo, a ona sa porodicom ponovo završila na traktoru, bežeći ka Srbiji. Sedam godina provedenih u izbeglištvu, sve ono što su oni doneli, ne mogu se zaboraviti, ali se o njima nerado priča. Jedno vreme živeli su u selu Podlokanj, u Vojvodini, i čini se da joj je to iskustvo u mnogome pomoglo da se vrati svojoj kući.
– To selo je udaljeno od grada, autobus je saobraćao svega dva puta dnevno. Morala sam često u bolnicu, na kontrole, a nemaš koga zvati da te odveze. Sate i sate sam provela sedeći u parku, nakon kontrola, čekajući autobus. U tim trenucima čoveku svašta prolazi kroz glavu, suoči se sam sa sobom i o svemu razmišlja. Tada sam bila sigurna da tu ne mogu ostati i da se moram vratiti svojoj kući – kaže Zorka.
I vratila se. Prvo sin i suprug, zatim ona pa druga dva sina. Vratili su se na porušeno i opustošeno, ali na svoje, i opet sve iz početka. U međuvremenu suprug se upokojio, deca stasala da grade svoj život, a Zorka ponovo susrela sa novim iskušenjem na ivici života i smrti.
– Sve te godine u Srbiji, vodeći bitku da funkcionišem sa onesposobljenom nogom, počeli su se javljati i drugi zdravstveni problemi. Pre pet godina doktor me, u jednoj rečenici, suočio sa onim što je već bilo prisutno određeni period. Otvoreno mi je rekao: „Zorka, imaš tumor jezika koji se rapidno širi. Moraš hitno na operaciju u Split.“ Tako je i bilo. Odmah su me poslali u bolnicu i kroz par dana bila sam operisana – objašnjava Zorka, pomirljivo i staloženo kao i za svaku situaciju do tada.
Prognoze u Splitu nisu bile ni malo optimistične. Čula je kada su doktori rekli njenom sinu da, čak i ako preživi operaciju, nikada više neće moći pričati, čak ni normalno se hraniti. Operacija jezika, jednjaka, zračenje, u kratkim crtama bili su ono što je izvesno da joj predstoji. Nakon operacije, kada je doktor rekao da proba nešto izgovoriti, svaki atom snage usmerila je na pitanje: Šta? Nije ga ostavljala dugo u čudu, pa se samo nadovezala pitanjem: „Kako je prošlo, kakva je dijagnoza sada?“
– Videla sam njegov izraz lica i začuđenost mojim govorom. Uzevši u obzir kakav zahtev su izveli i u kom stanju sam se posle toga našla, to me nije iznenadilo. Ja sam samo znala da ne smem posustati ni odustati od sebe. Ako se čovek sam ne bori, ne pokaže želju i volju za životom, ma kakav on bio, onda se ni čuda ne dešavaju i niko ti tu ne može pomoći. Ja znam za koga živim, znam da imam decu i unučad i znam da želim sebi još vremena koje ću provesti radujući se njima – odlučno i smireno će Zorka.
Uživa sa osmoro unučadi
Ono što je sebi postavila kao zadatak i cilj, to je bila vodilja tada i danas. Vremenom se oporavljala koliko je mogla, izdržala na desetine hemioterapija, terapija, pregleda, svega onoga što je morala kako bi dobila bitku sa bolešću.
Danas, pet godina nakon toga, ne dozvoljava sebi luksuz da dangubi, kako bi se to narodski reklo. Svakodnevno učestvuje u odrastanju svojih osmoro unučadi za koje kaže da su njen ceo svet, priča im priče, uči pesme, i dalje sadi povrće i kopa baštu kako bi imali sve ono što im je u domaćinstvu potrebno, pomaže u brizi oko stoke koju imaju, hekla, plete i veze da ostavi svakom od njih neku uspomenu iza sebe, a ono vremena što joj pred spavanje preostane, iskoristi da napiše po koju pesmu, da rečima ovekoveči uspomene na selo, ljude kojih više nema, stoletni hrast koji svojom krošnjom još pruža hlad, ili datum koji je obeležio značajne dane u odrastanju njenih najbližih.
Ne nedostaje joj volje, snage ni inspiracije, samo možda vremena da je više, da uradi sve što bi htela ili zamislila. Kada se osvrne unazad ni za čim, kaže, ne žali osim za uskraćenom mogućnošću da završi koji razred škole više, prilikom da svoje darove bar negde istakne.
Optimizam i snagu koju nosi u sebi uvek pripisuje tom dinarskom genu koji je nasledila rođenjem. Onog minuta kada bi pomislila drugačije, već bi bila na putu da klone duhom i odustane, a toga, ističe, ne sme biti, jer uvek u životu može biti i teže i gore no što jeste.
Zato je primer, onome ko je poznaje, onome ko je sasluša, onome ko sazna bar mali delić njene životne priče. Zato se i našla među ovim redovima, baš u ovo vreme kada ljudi posustaju, kada ih prazna baterija na telefonu, nestanak signala interneta ili nemogućnost odlaska u šoping centar navedu da jadikuju nad „težinom života“, ni malo ne blagodareći na novom jutru koje osvane, ni svakoj večeri kada mirne savesti, a zdravi, pođu na počinak. Ni približno zahvalni na svemu što imaju, kao što Zorka zasigurno jeste.
The post Borba za život snažnija od svih iskušenja appeared first on srbi hr.
