Humanista, filantropista i biznismen. Rukovodilac preduzeca „Copechim“ koje je danas jedno od vodecih u medunarodnoj trgovini naftom i naftnim derivatima. Osnivac i predsednik Fondacije za mir i rešavanje kriza. Nosilac najvišeg francuskog odlikovanja Ordena legije casti, za zasluge na unapredenju ekonomskih odnosa Istoka i Francuske. Kandidovan za Nobelovu nagradu za mir 2000. godine. Sve je to gospodin Boris Vukobrat.
Daleke 1965. godine došao je u u Pariz i paralelno sa ucenjem jezika,u pocetku obavljao i poslove nižeg strucnog ranga. Tek posle nekoliko godina naišao je na pravu priliku, u oblasti za koju se i školovao – u spoljnoj trgovini. Sa preuzimanjem rukovodece pozicije u „Copechimu“, njegove sposobnosti došle su do punog izražaja.
Alhemija uspeha
U cemu se krije alhemija uspeha Vašeg poslovanja, pitali smo našeg sagovornika?
Nema alhemije u poslovanju. Ono se, samo po sebi, nalazi negde izmedu prakticne nauke i primenjene psihologije. Svako poslovanje pociva na minucioznom planiranju i efikasnom izvršenju. Podrazumeva se i poštovanje izvesnih poslovnih pravila, zakona i obicaja, kao i tacno znanje onoga što hocete i onoga što necete. To sve zajedno odreduje namere i odluke ali rezultati ponekad zavise od onoga što se ne može izracunati i od vaše sposobnosti shvatanja tog nestalnog elementa.
Za sebe kažete da ste pesimista duha i optimista volje, u krajnjoj definiciji pozitivni pesimista. Kako se ogleda tehnika poslovanja jednog pozitivnog pesimiste?
„Pesimista duha“ sam u oblasti filozofije koja beše moja prva ljubav i predmet mojih prvih studija. „Optimista volje“ sam u životu i poslu. Bez ubedenja da nešto možete uraditi, to sasvim sigurno necete uraditi. Bez poznavanja svojih sposobnosti i bez poverenja u njih bolje nemojte ni pokušavati da nešto uradite. Nisam optimista optimizma radi, vec samo tamo gde procenim da situacija obecava rezultate i u onome u cemu mislim da sam bolji od drugih. Ako to znaci da sam „specijalista za nemoguce poslove“ – tako me nazivaju ljudi iz moje okoline – utoliko bolje. Naizgled nemoguci poslovi su ponekad veoma moguci i obrnuto.
Do kakvog zakljucka dolazite posmatrajuci odnos matica zemalja regiona bivše Jugoslavije prema svojoj dijaspori?
Ako mislite na moje pokušaje posredovanja medu vladama i narodima na prostoru bivše Jugoslavije, moram reci da su moji zakljucci uglavnom negativni. Jedna srednje velika i srednje razvijena država podeljena je na nekoliko ne voljom svojih naroda, vec voljom svojih nacionalnih elita. Rezultati su ratovi, razaranja, masovna beda, hronicna korupcija, loše privredne perspektive posvuda. Politicke elite na vlasti nisu previše spremne da slušaju ni želje svojih biraca ni moje dobronamerne savete. Pricajuci da žele u Evropu i da žele saradivati sa recimo Fincima i Dancima, te politicke elite uspevaju da ne saraduju ni sa prvim susedima.
Divlja privatizacija
Kakav je Vaš pogled na strategije vlada pomenutih zemalja u oblasti privlacenja stranog kapitala?
Ako se to može nazvati strategijama, onda je moja ocena: malo, nedovoljno, loše. Kasni se svuda i u svemu. Tranzicija na našem prostoru traje bar dvostruko duže nego drugde. Privatizacija je haoticna i divlja, uglavnom služi bespravnom bogacenju i stvaranju nove klase. Politicka stabilnost je još uvek na niskom stupnju i lako se može pretvoriti u nove sukobe, bar na pojedinim kriznim tackama. Gotovo nigde ne stvara se pravni okvir koji bi stranom kapitalu garantovao sigurnost, da ne govorim o pogodnostima. Više se racuna na humanitarnu pomoc i na donacije, nego na mogucnosti sopstvene privrede i radnu sposobnost stanovništva.
Kakva je po Vama uloga biznisa i vladajuceg menadžerskog profila u regionu, i nasuprot njoj, kakva je uloga poslovnog sveta dijaspore, u odnosu na ostvarivanje uspešnog procesa regionalizacije?
Ako se pojam biznisa shvati ispravno – kao poslovanje koje istovremeno koristi i pojedincu i zajednici onda ga na našim prostorima ima premalo za napredak. Ima sposobnih ljudi, razume se. Ali je mnogo više onih koji, manipulacijom politike i nacionalnih osecanja, ostvaruju znacajnu licnu zaradu u korist opšte štete. Vlasti ih ne sprecavaju u tome ili to ne cine organizovano i dosledno. Poslovni svet dijaspore na neki cudan nacin podleže lošim domacim navikama i obicajima. Previše se meša u politiku, ne pomaže stvaranju zdravih poslovnih shvatanja koja ce dovesti do zdravih ekonomija.
Osnivac ste i predsednik Fondacije za mir i rešavanje kriza. Poznati ste po svom projektu iz 1992. godine „Predlozi za novu zajednicu republika bivše Jugoslavije“. Gde ste prisutni danas, kada Fondacija proslavlja svoj deseti rodendan?
Fondacija je nastala na pocetku rata kao izraz otpora tom ratu i destrukciji koja je svuda vladala. Nasuprot ideji podeljenosti i zavadenosti, branila je ideju zajednickog rada, organizovanja i napredovanja. U vrtlogu strasti i mržnje, prouzrokovanih propagandama nacionalnih elita, ta ideja je mnogima izgledala utopisticka. Sada je realnost, nasušna dnevna potreba – i imperativ za sutra. To danas tvrde cak i one politicke elite koje su izazvale destrukciju Jugoslavije. „Nova zajednica republika bivše Jugoslavije“ svakako nece biti politicka, još manje ideološka, ali ce biti ekonomska i možda polivalentno kulturološka – u okviru Evropske unije. Manje je važno što mi iz Fondacije prilikom proslave desetogodišnjice možemo reci da smo bili u pravu. Važnije je da naša ideja – i citav korpus ideja koje iz nje proisticu – postanu pravac kojim ce se kretati države nastale iz bivše Jugoslavije.
Imperativ regionalizacije
U publikaciji „Rasprava o projektu Borisa Vukobrata“ objavljenog 1993. godine na Ohridu, Vi ste u svom obracanju istakli dve stvari na koje bih volela da stavim akcenat: prvo, „De facto proces regionalizacije se vec dešava, ali se ne dešava na pravom mestu, jer nije organizovan“ i drugo, „Ideja regionalizacije upravo jeste u tome da gradani sami odlucuju o pitanjima koja ih se ticu… To je jedan veoma dug proces, pun mogucih problema, ja cak mislim i u evropskom smislu“. Nazirete li da sazreva situacija koja bi u regionu omogucila ostvarenje ideje regionalizacije onako kako je Vi vidite?
Umesto da se racionalno regionalizuje i time reši bar deo svojih unutrašnjih problema, bivša Jugoslavija se raspala po šavovima granica republika, novih nacionalnih država, koja su sa svoje strane bile uzrok ratovima za teritorije. Danas se sve te države ponovo – i sa bar jednom decenijom zakašnjenja – nalaze pred imperativom regionalizacije, ako hoce da postanu gradanske, demokratske i evropske. I Srbija i Hrvatska i Makedonija i Bosna i Hercegovina. To pitanje se previše politizuje, oko njega se ponovo konfrotiraju stare politicke snage i anahrone ideologije. Eropske regionalizacije su dugacki procesi i daleko od toga da su završeni: oko toga ce se prosuti još more reci i argumenata. Ali sve se dogada bez rata. To je najmanji zahtev koji se može uputiti stvaraocima naših regionalizacija.
Za kraj samo bih Vas upitala koja bi bila Vaša poruka mladima koji žive u regionu zemalja bivše Jugoslavije?
Ostanite tamo gde jeste, ako to ikako možete. Borite se politickim sredstvima za promene zakona, obicaja i mentaliteta, pokušajte da napavite svet u kome cete sutra živeti. Ako ste u inostranstvu, razmislite da li se možete vratiti i kako možete pomoci.
