*
ISKUŠENJA TAMNICE BEZ ZIDOVA
Istorija književnosti često pokazuje da je vreme veliki sudija koji donosi neopoziv sud o značaju stvaralaca i vrednosti njihovih dela. Ima u tom sudovanju i jedan paradoks: ako je stvaralac ostavio neizbrisiv književni trag, njegov stvaralački lik i delo postaju sve vidljiviji kako vreme odmiče.
Ta „vidljivost“ dobar je znak da neki pisac sa svojim delom postaje važan beočug u živoj tradiciji književnosti kojoj pripada. Ovu proveru na dobar način prolazi i delo Borislava Pekića (1930—1992), pokazujući to svojom prisutnošću kod čitalačke publike, prevodima na strane jezike, ali i nesmanjenim interesovanjem književnih znalaca i njegovih tumača.
Stroga, često namrštena, pa i dosadna književna nauka obično odvaja delo od pisca. Nešto drugačiji pristup stvaralačkoj biografiji spaja jedno sa drugim, jer se jedno u drugom bolje odslikava i prikazuje. Pisac se sa delom uvremenjuje u književnost i nacionalnu kulturu. Tako bi moglo biti i sa Borislavom Pekićem.
Pisac Zlatnoga runa o svom delu svedoči samim sobom: svojim pogledom na svet, idejama, razumevanjem morala i, pre svega, položaja čoveka u istoriji kojoj pokušava dati nekakav smisao. O tom traganju i idejama, čiji izraz postaje sama književnost, svedoče Pekićevi romani, drame, pripovetke, eseji, dnevnici, dokumentarna proza, filozofski i politički spisi.
Svojom ličnošću Pekić je svemu što je radio davao poseban pečat i nenametljivu izuzetnost. Bio je izuzetan već svojom pojavom i držanjem — veoma visok i mršav, pronicljivog pogleda iza naočara velike dioptrije, negovane brade, otmen i gospodstven, blage reči i dobroćudan. Bio je uvek spreman na podsticajnu, lepu reč i šalu, znatno više na svoj nego na tuđi račun. Pekić je bio gospodin prefinjenih manira, nezlobiv i kad je bivao blago ironičan, tolerantan ali principijelan, ozbiljan a duhovit; iznad svega — istrajan i nepokolebljiv u svojim idejama.
Likom je podsećao na svoje junake, one preosetljive i svojeglave Njegovane koji su se „odali“ umetnosti umesto da namiču profit i bave se trgovačkim špekulacijama kao najbolji predvodnici čuvene porodice. Upravo su ti Njegovani, cincarskog roda kao i piščeva majka, oživljeni u Pekićevom jeziku i njegovoj mašti. Neki od njih, doduše, mogli su naći svoj uzorak i u stvarnom životu šire piščeve rodbine.
Karakterne Pekićeve osobine, posebno njegov pogled na svet i privrženost vrednostima građanskog društva, u ranim poratnim godinama opredelili se ga da pristupi ilegalnoj organizaciji „Savez Demokratske omladine Jugoslavije“. Članstvo u zabranjenom antikomunističkom Savezu učinilo je da budući pisac sa nepunih dvadeset godina udobnost roditeljske kuće zameni robijom. Zlosrećna priča nastavljena je i po njegovom izlasku iz zatvora. Za bivšeg osuđenika ideološka tortura i jednoumni svet bili su tamnica bez zidova. Svedočanstvo o tome Pekić je ostavio u svojim Godinama koje su pojeli skakavci.
Godine provedene na robiji narušile su Pekićevo zdravlje i bile veliko iskušenje za mladog čoveka. No, one su ga okrenule spisateljskom poslu, a garant takvom izboru bio je Pekićev dar i veliko znanje. U tamnici su nastali i prvi nacrti rodoslovnog stabla porodice Njegovan, fiksirani brojni likovi i okvirno postavljen plan velikog romana Zlatno runo koji pripada samom vrhu srpske proze. Taj ciklus, pomerajući se iz centra ovoga romana, ali ostajući sa njim u vezi, popunjavan je i sklapan do kraja Pekićevog života. I, na žalost, ostao nedovršen.
Neobičnost životne i književne sudbine našega pisca potvrđuje i prva njegova knjiga, odnosno povest Vreme čuda objavljena 1965. u „Prosveti“. Pekić je u to vreme gotovo nepoznat pisac, a knjiga (sa greškom u imenu autora — Borisav — na naslovnoj stranici) izazvala je veliku pažnju čitalaca, kritike i književne javnosti. Ostalo je upamćeno da je Danilo Kiš visoko vrednovao Vreme čuda, izdvajajući Pekića iz cele književne generacije kojoj je i sam pripadao.
Uz sve te pohvale i podršku, Pekić je imao punu kritičku svest o svome delu. Mada je govorio da svoje knjige ne voli da opterećuje ideologijom, znao je da prizna kako je nekad funkcionalizovao ideologiju na način koji mu se kasnije činio neprihvatljiv. Želeći, tako, da ogoli dogmatizam u Vremenu čuda i pokaže kako čuda koja čini Hrist nad ljudima „te ljude ne usrećuju“, Pekić je kasnije shvatio da je napravio grešku. Prigovorio je sebi da nije bio pravedan prema Nazarećaninu, jer je „od tolikih diktatora koje nam nudi istorija“ nepravedno i bez dobrih razloga odabrao baš Bogočoveka.
Kako god — književno bavljenje ideologijom i svesno prihvatanje takve pozicije pisca pokazuju da je Borislav Pekić bio i homo politicus i homo poeticus. Njegov opus i moralni aspekt angažovanosti koja je primerena biću Pekićevog dela dokaz su poetičke usmerenosti stvaralačkog čina. Takva usmerenost izraz je piščevog pogleda na svet, njegove filozofije stvaralaštva i uloge koju namenjuje književnosti, ni jednog časa ne dovodeći u pitanje njenu umetničku prirodu.
Pekić je bio više misleći čovek i pisac ideja nego čovek političke prakse mada se i u tome okušao. Dosledan sebi i građanskom redu, posvećen mladalačkim uverenjima i demokratskom preobražaju srpskog društva, Pekić je svojim autoritetom i besprekornom biografijom, dao izuzetno značajan doprinos novoj Srbiji. I nikad, pritom, nije pominjao svoje robije i zasluge, povlastice i počasti.
A trebalo je da ih dobije, jer je ceo svoj život, pa i svoje delo takvoj Srbiji posvetio. Radio je to sa punom posvećenošću čitavu polovinu veka. Otud u jednom intervjuu, manje žaleći se, a više govoreći o ironiji sopstvene sudbine, podseća kako mu je na opozicionim demonstracijama juna 1990. ispred Beogradske televizije „jedan specijalac pendrekom povredio nogu, već dobro načetu od njegovog dvojnika 1949“. Tih kasnih četrdesetih godina na njegovim nejakim gimnazijskim leđima isprobavan je „topli zec“ koji je nekako u isto vreme postao strašni ritual kažnjeničkog života na Golom otoku.
Ravno godinu dana posle pomenutih demonstracija naprasno je u svečanoj sali Skupštine grada otkazana uredno zakazana i pozivnicama najavljena promocija Izabranih dela Borislava Pekića. (Primerak pozivnice još uvek čuvam.) Zamalo se to isto nije ponovilo u istoj sali kada je u jesen 2008. otvaran međunarodni naučni skup o Pekićevom delu. Komedijant slučaj, nemar ili priča o našem mentalitetu i zvaničnicima koji ne haju za najbolje, ko zna!?
No, važnije je da je taj skup održan, a ovih dana i objavljen zbornik sa skupa, još jednom pokazujući da je Borislav Pekić srpski pisac evropskog formata. Da je pisano na velikom jeziku, njegovo delo stajalo bi uz Marsela Prusta i Tomasa Mana, čineći najprestižniji deo evropskog romana XX veka. Pekićeva dela zahvaljujući prevodima ipak žive u Evropi. Prevedeni su, čak, prvi tomovi Zlatnog runa na francuski, iako je ta knjiga zbog neobičnosti jezičkog idioma u znatnom delu teksta teško prevodiva na strane jezike.
Kao pisac ideja i delujući intelektualac, Pekić se nije libio da bude angažovan u društvenom životu i bitno doprinese njegovoj promeni. Iako je to činio gotovo celog svog veka naročita priznanja za to nije dobio. Osim ako se u to ne računa da je jedna mala ulica iznad Slavije (Malajnička) dobila novo ime po velikom piscu koji je živeo u njenom broju sedam. Ali se zato u osvrtima nekih kolumnista na ulogu angažovanih intelektualaca u promenama društva tokom poslednjih nekoliko decenija Pekićevo ime i ne pomene!?
Ta ogrešenja i druge kontroverze imaju manje veze sa Pekićem a više sa nama, njegovim savremenicima, čitaocima i tumačima dela, odnosno njegove ostavštine za budućnost. A ta ostavština je ogromna i nezaobilazna. Pisac čudesne imaginacije, velikog znanja i modernog senzibiliteta, Evropejac po stavovima, kulturi i životu, Pekić nije s mrzovoljom prihvatao vrednosti nacionalne kulture niti s podozrenjem čitao klasičnije naše pisce i srpsku književnu tradiciju.
Imao je poštovanja za „potresnu ubedljivost Vremena smrti“ Dobrice Ćosića, kao što su mu po književnom afinitetu bili veoma bliski Danilo Kiš i Mirko Kovač od naših, te Dostojevski, Tomas Man, Prust, Žid, Haksli, Fokner, Markes i Borhes od stranih pisaca. Taj izbor kao izbor po srodnosti na neki način određuje i književni prostor u kome su nastajala i traju Pekićeva dela.
Kao pripadnik izuzetno značajne generacije pisaca u kojoj je on izdvajao M. Bulatovića, M. Kovača, M. Bećkovića, Lj. Simovića, D. Kiša, D. Mihailovića i F. Davida, i sam Pekić je bitno doprineo učinku srpske književnosti u drugoj polovini XX veka. U tom vremenu on je i ponajbolji naš romansijer. Njegovi romani, kao i ostvarenja u drugim žanrovima dela su trajne vrednosti.
Ironija istorije u Pekićevom opusu pokazuje možda da je istorija vesela nauka koja nas ničemu ne uči niti nas ikuda vodi, osim, možda, u novi mit. Po načinu kojim on u crnohumornoj vizuri slika položaj čoveka, ali i kroz sećanje na budućnost u njegovim antiutopijama, taj opus otvoren je i prema ovom vremenu i senzibilitetu današnjeg čitaoca. Zato Borislav Pekić i jeste naš savremenik.
Petar Pijanović | 05.02.2010 | Politika
