**
PRVA I DRUGA POETIČNOST BORISLAVA RADOVIĆA
U srpskoj najmlađoj (lirici), koja je puna metalnih zvukova, slepih neoklada i vidovitog zanosa, koja trpi sve komplikovane vežbe i sva nadmoćna sunčanja, čas prekinutoj mondenskim samohvalisanjem, čas beglučenoj na nekom tuđem i tuđinskom terenu, u toj, dakle, lirici koja često neovesno kukolj proglasi za žito i spavače nazove ranoraniocima, najmanje dvoumljenja je bilo oko pesničke delatnosti Borislava Radovića, kome uz bok, po pošteno odigranoj karti treba staviti Velimira Lukića, Božu Timotijevića i Tomislava Mijovića. Ne da budu jedini, već da znače pređenu cik-cak liniju, liniju svekolikih nesporazuma, kritičarskih, čitalačkih, izdavačkih, čak antologijskih.
Englezi imaju tačnu reč: „Samo jednom prilika kuca na vrata mladića“. A Borislav Radović je, mislim, dobro otvorio uši, i imao pred čim u sebi i oko sebe da ih otvori, i priliku je poslušno stvaralački prihvatio.
Ja srdačno i poučno verujem lirici Borislava Radovića. Ona ne muca o granatama i topovima, ali pada na rame ko pitomi oneg. Nema pronalaska reči, ali je pronalazak u celini i sarađuje sa stvarnošću bez raskalašnog izmišljanja.
Negde je reč izgubljena, negde se ocrta pukotina pa ipak se i nad njom treba saginjati jer može da izleti belutak ili zablista pena. Sa liričarima nikad se ne zna šta su: oštrači noževa koji su romantični do divljenja, detinjasti mudraci koji se igraju žižicama ili prolaznici koji vas teže ironijom, deleći je kao jagodu na devetoro.
Radović ima stihova kadrih da ponesu vodenički kamen. Stihova punih letnje jare i letnje oluje. Izvesno jedinstvo glasa koje ne znači zanatske proporcije, lebdi nad glečerima misaonim, cele ove knjige.
Na papučici voza, januara jednog, đačkog, uhvatio sam sebe, vrlo ubogog u pamćenju stihova, kako prebiram nešto oštro kao staklo. Bili su to stihovi iz Radovićevih soneta. Niko me ne može prevariti da je u to umešala prste bilo koja mitologija, jer stvar je jasna: mi odvajkada umemo da branimo svoj grad, da budemo roda sa dobrim glasima i dabrovi koji se pakleno pašte da sagrade zaklon da bi ga kaonije rasturili u prah i pepeo. To što mi, davičovski dokučivo imenovani i posvedočeni bez ostatka, često budemo ptica u lisici, ptica u vuku, to nije mitolotija, ni dečja bolest ni zanatski spev, već sveštena suština sama.
Susrešćemo se onda opet svi u liniji rodinog leta
U odlasku sa Juga na nova putovanja
I mirnih čela ćemo iz zapaljenog granja
Izići bez kletve i ubilačkog pokreta…
Od svog Robinzonovog nokturna, Radović je napravio ovoje proročanstvo a od Lovranskih igara svoju sebičnu i neseoičnu uspomenu, svoj prodorni, neskučeni, volšebni i spokojni grad, po kome se ne luta od namila do nedraga, već od tuge do opomene, od senke do terevenke.
Nije to šumni pronalazak. Nije to ogrtanje romantičarskom kabanicom, ni zviždukanje preko prstiju. Golemo i uspavano, sveto i efemerno, raspusno, puno pravde i nepravde, more, udeveno kroz iglene uši, pdbeglo baščelikovskom posedu okeana, more naše, durašno naseljeno u očima, u ušima, povazdan sa darovima i mislenom opojnošću, sastavljanom od vlakana beskrajnosti, buđenja i čućenja — to je prevashodni mozaik ovih igara, čas nerešenih, čas pobedničkih. A pesnik je došao da raspravlja sa njim, da igra žmurke i da igru učini neranjivom za tok talasa i za tok mladalačke fantazije. Otuda Lovranske igre imaju jednu gustu, natrpanu vertikalu, iako se stihovi razlivaju slobodno i rasejano, sunčarski i mesečarski, neskromno.
Galebovi su nezadovoljni što je more mirno!
Pesnici su nezadovoljni što je more mirno!
Samo zemlja uvek ostaje oluja pretvorena u kamen…
Ako se u Robinzonovom nokturnu i apartnim, kroz velika i nedeljna bdenja ispevanim himnama što, posle razočaranja i nepredviđenih ostataka spoljnjeg života, imaju nešto gordo i muževno, sa preimućstvima verbalne i recitalne raskoši, može pronaći i ona detinjska empirijska struna što još treperi vetrovitim i košmarskim ratnim odjecima, onda je u Sonetima Magu ta dečačka bezazlena dekoracija od gradova posle opsada, bolesti i jeze dobila svoju racionalnu umetničku meru. Radović se ne služi filmovitim i deskriptivnim sredstvima, nego jednom proširenom metaforom u kojoj se ruševine i simboli kolektivne patnje doživljavaju ovidijevski: on je okusio moru i mučninu stradanja, silazio je u katakombe i sahranjivao čitave pejzaže i ljubavi tek naslućene da bi osetio pubertetsku, svu prerušenu i estradno gordu strast pobede i smirenja, novog kolektiva i osvećene nade. Više verbalna tvorevina, uglačana i razvijena kroz sonete koji skrivaju trenutne unutrašnje mladalačke haose, Soneti Magu su daleko od toga da zvone čarima i arijama po inerciji već utvrđenog i petrifikovanog dučićevekog soneta, iako mu, pored čestih duhovnih sazvučja Sen Džon Persa kao pohotljive i afinitetom opravdane lektire, duguju onu notu pribranosti i respekta za temu, ma koliko ona ne bila emocionalno žestoka i nervima izatkana. Soneti Magu su pisani u obnovljenom prazniku i svežem zraku intelaktualne budnosti, kada se ne haje mnogo za kontinuelnom realnošću, ali ni za jednim žestoko podignutim stepenom nemira i nerada svake mladosti. Tako je Radović u ovim sonetima postigao izvanredan spoj versifikacije i intelektualnog gesta, da bi zadovoljstvo u prvom pojačao doslednošću u drugom. Neravnina gotovo da nema, ali zato su i dubine i virovi retki ili su, srećom, kompenzovani raskošnim jezičkim i sintaksičkim sazvučjam.
Sutra će Borislav Radović otputovati dalje. Najezda zrikavaca neće mu biti ni pokorna ni neverna. Polarna svetlost će spasti s nogu da bi ga našla u nekom razgovetnom snu. Basnoslovno pevati nije obaveza, naravno, ali odgađanje pevanja je greh i jedino bih to voleo da ne vidimo u njegovom robinzonsokom prtljagu. A ni pet para ne treba davati onome što, doduše, potajno vele strašljivci, kako se naša lirika drhtavo amerikanizira, jer i „odlutali sinovi“ naši su sinovi i mi ćemo umeti čuvati makar magičnu ružu njihovog početka.
Susrešćemo se onda opet svi u liniji rodinog leta.
E pa dotle, a kuda ćeš više?
*
Čitalac koji se živo seća prve Radovićeve knjige pesama biće gotovo nesiguran i hendikepiran pred onim što tu knjigu nasleđuje, nastavlja i tiho proverava. Bojimo se da je ovaj inače emancipovan i izuzetno nadahnuti gradski poet napisao svoje najbolje delo, svoj lirski protokol, i da je, pun neke unutrašnje slave, neponovljiv i nenadoknadiv. Naviknut na jedan red događaja, kojima nad glavom kao da stoji senka Malarmeove faune, autor Ostalih poetičnosti nastoji da postigne harmoniju obnavljajući tihe mudrosti Milana Rakića i varljive varijacije Dušana Matića. Ali, zbog pravde poređenja a i zbog jednog posebnog, isfinjenog nasleđa, valja reći da lirika Borislava Radovića nije ništa manje uzbudljiva i ništa manje postojana u svojoj unutrašnjoj logici.
Bogatstvo naslućivanja umesto bogatstva sadržaja naći ćemo u svakoj od ovih pesama. One, doduše, nisu uvek pesma, celovita i odbijena, puštena u svet, šarenom dugom obučena, situirana, ali ako je igde misao mogla da se uznese do reči i da postane savez modernog mladića, onda se to dogaća u ovim pesmama, u ovoj zoni poetičnosti. Borislav Radović nije pobunjeni mladi čovek nijednog smera i njegovi stihovi nemaju zamah vodeničnog točka. Oni nisu napisani usred događaja, nisu zaveštani usred jezgra, već dolaze kao pepeo, kao posledica vatre. Otuda je njihova senzualna igra tako diskretna, otuda njihov bol ima neki kadifeni sjaj. Sa Radovićem se nadareno razgovara i njegova retorika samo ponekad smeta. On poznaje poetski zanat kao što harfista poznaje svoj instrument, a to znači da nam ne dosađuje preterivanjem već muzikom koja je suvišna, koja je zaokrugljena. Odviše mlad da bi bio moralist a odviše dete da ne bi pazio, da ne bi čuvao luksuz jezika kojim se služi, ovaj domino mora i noći ne igra se životom, jer još nije sasvim ušao u njega, jer još nije pobrojao ove prolećne atribute ovome glagolu biti. Samo prividno i gotovo narcisoidno zvone ovi stihovi totalnim iskustvom i nizom iskušenja. Borislav Radović insistira na samoći, ali na samoći spoljašnjoj, na samoći putnika koji sebično usamljeno hoće da zarije svoj pogled u noć i more, dve neodoljive imenice, ispružene duž svih pesama do sada napisanih. On kao da poznaje neku stvarnost, neku prošlost koja nikada nije postojala a koja ipak nije krivotvorina. Razumno i nerazumno neprestano ga brinu, opsedaju, izazivaju, i to je ono što daje maha njegovu peru i što ga istovremeno privodi poređenju sa Rilkeovim Lauridsom Brigeom, koji, hteo ne hteo, mora pisati i sedeti na svom petom katu, sa svojim sonetima, sa svojom čitankom mislenastih imenica što nikada nisu jeftino kupljene, jeftino rabljene. Radovićev svet je čudesno izmišljen i jednostavno stvaran. Tiha tuga ferijalnih mladića i neka muka s toga što se svaka pustolovina ne može da završi a da izbegne poređenje sa drugim, neprestano se smenjuju u ovoj lirici. Najbolji deo nas, najbolji deo sebe mi vrlo retko pokazujemo, a spoljašnji sjaj i serija gestova ne mogu ni izbliza da izmene taj pikarski, lutalački ideal u nama, tu želju ludoga Branka, zločestog Šoovog Maučbenksa ili kapric takvog vitalnog junaka bez ijednog stvarnog, konvencionalnog junaštva kao što je motorizovani samoubica Džems Din. Otuda je seta Radovićeve lirike viši i puniji kvalitet no izraz, organizacija samih pesama. Otuda i ovako mirno, spokojno, čak pomalo cinično nanizani stihovi najbolje koriste dijalogu sa Borislavom Radovićem:
I može li da nas dostojno zameni
Žurba na ulicama pri večernjem osvetljenju,
Ili nedeljom na plaži, u poznatoj ženi
Nagrađena budućnost, ili na obalskom stenju
Grupa izletnika, što se udobno sunča
Uz razgovor o toaleti i spravljanju punča?
Muzičko uživanje koje pružaju stihovi Radovićevih knjiga nije malo. Literarni elementi su takoše mnogobrojni. Reč odmerena, plasirana na pravo mesto i sa dozom zagonetke, sa lepotom osmeha. Ali ako su soneti uspeli da se iscele i opravdaju šumovima ulice isto koliko i životnim cvrkutom laste, oni su daleko ređe postizali pozni sadržaj mladosti, sadržaj koji ne bi morao da predlaže eksplicitni postupak. More ili ljubav, samoća u garsonjeri koja dopušta doživljaj zalaska nad ćerčivom beogradskim, ili izlet sa anonimnim društvom, sa društvom budnih spavača, kako bi to rekao ništa manje uznemireni a nepopravimo gradski pesnik Boža Timotijević. Ne pletu se mnogi motivi u ovoj lirici, pa ipak čitava serija raspoloženja je tu, od mangupske ironije do samozadovoljstva onih koji su umeli da kažu jednu preciznu reč pri izlasku iz bioskopa a da opet budu zapaženi i voljeni i osmatrani. A najveća pesnikova patnja, međutim, jeste nedostatak patnje i ambicije da se ona naknadno utvrdi. Srećom, Radović to ne čini na romantičarski hokus-pokus način, već se lagano vraća u one godine kada je valjalo imati „više buba u glavi“ i kada bi Avala bila tajnovita kao Indija, a vetar kraj Miločera surov kao vest sa Severnog, biblijski uzvitlanog mora. A nije badava taj nemir, ta pozna dečačka ambicija:
Trebalo je da sam i ranije išao na to brdo
Bar nedeljom popodne
Da sam se peo čak na vrh, njegovu najskuplju tačku
Da sam se i zaduvao koji put
Ili izgrebao lice i kolena
Ili tako nešto
Da sam se spoticao na nekoj uzbrdici
Da sam zurio naniže u daljinu sa rukama pod očima
Sa rukama pod glavom
Samo prividno autor Ostalih poetičnosti pripada vrsti bezbrižnih pesnika. Uistini, njegova lirika nije mobilna, nije žestoka, ne navaljuje na čula, ali je duboko čulna, diskretno ponesena. Ona, slikovito rečeno, čini jednu skupocenu čašu sa malo krvi i mnogo plavetnila, koje je doživljeno ili sanjano i koje predočava pesnika koji, i kada retko govori, doista ume da nađe i da probudi reč, da je povlasti i pripitomi. U tome je njena veličina, ali u tome je i njena završenost. Kuda dalje? Eto pitanja koje je za Radovića oštrije no za mnoge njegove vršnjake. Poetičnostima je dopisan kraj…
Milosav Mirković
SVI MOJI PESNICI
ESEJI
Milosav Mirković
NOLIT BEOGRAD
1973
[postavljeno 01.02.2010]
