Kragujevčanka Borka Tomić danas je žitelj Brisela, zaposlena u Srpskom institutu za javnu diplomatiju, mestu koje je kao stvoreno za nju. Sa mnogo uspeha propagira sve što nosi epitet „srpski“ i to joj uspeva, pogotovo što tečno govori engleski, francuski i italijanski…
Borka kaže da nisu svi uporni kao ona i da „rebrendiranje Srbije“ nije lak posao.
– Mali broj ljudi iz matice, uključujući i najveće biznismene, želi da konkretno investira u nešto dugoročno i teško opipljivo, kao što je reputacija Srbije. Mnogo je teško u Briselu (gde oko 3.000 lobi organizacija zastupa interese različitih grupa) naći adekvatnu finansijsku podršku, a moj cilj je stvaranje imidža rodne zemlje. Sigurno svakome građaninu mnogo znači da kad dođe u tuđinu bude ponosan na svoju zemlju. Ja želim da se tako, sa ponosom, predstavljamo celom svetu.
Uspešna i kao manekenka
Kad Borka kreće na radno mesto, uparađena, ali po modi poslovnog čoveka, uistinu deluje ozbiljno. Kao srednjoškolka bila je mis Balkana i manekenka, ali joj je važnije stečeno obrazovanje i magistrat na studijama u Parizu. Borkina velika prijateljica je modna kreatorka Vera Radanović Radan. Kako Vera naumi svoju reviju, tako pomisli na Borku. Pre dve godine napravile su bum u Parizu, predvodeći lepu kolonu mladih srpskih lepotica, odevenih u jarke boje, lepršavog i zanosnog hoda, haljine lelujaju… Tog dana, na reviji u rezidenciji ambasadora Srbije, svim prisutnim su sreću podelile.
– Vera je veliki borac i profesionalac u svom poslu i dopada mi se snaga kojom prevaljuje put ka uspehu. NJeni modeli su namenjeni modernoj i poslovnoj ženi koja se izborila za svoju ženstvenost i stoga mi je drago ako mogu da joj pomognem – govori Borka na temu mode.
Zato navijam za izvoz malina, pa da svako kad kupuje maline zna da svaka treća malina na svetu dolazi iz Srbije. Ili, da svet kad čuje ime Srbija pomisli na naše lepe žene, na sport, na kvalitetnu hranu, na lud provod, na Guču, na Egzit, na tenis, na kreativnost… Uvek ističem našu raznovrsnost, u koju smeštam i manastir Studenicu, i Kusturičin Mećavnik, i Mariju Šerifović i Novaka, Anu i Jelenu i čokoladne bananice…
Sa takvim elanom, Borka je razradila svoju magistarsku tezu, odnosno, sve o rebrendiranju Srbije, a kako je pobornik marketinških kampanja, svojoj je dala ime „Serbian brend“.
Kosovske pesme
Borki ništa nije teško za Srbiju. Na primer, u Parizu mitinguju naši dijasporci. Ne daju Kosovo. Borka dođe iz Brisela, na obrazu nacrta srpsku trobojku, sroči tekst koji svakome izazove žmarce u telu, oboji ga lavinom emocija i sve to grune u mikrofon, pa okupljena masa aplaudira. Borka zna sa njima, zna kako reći pravu stvar, kako dirnuti u najosetljiviju tačku, kako uzviknuti: „Kosovo će večno biti naše“ ili kako i kada zapevati neku lepu kosovsku pesmu, a hor mitingaša da je prati.
– U Srpskom institutu za javnu diplomatiju trudimo se da uradimo što više, pa kad stranci čuju koliko ulažemo energije i entuzijazma, hoće i oni da nam pomognu. Verujte, pojedinac može mnogo da uradi i što pre shvatimo da većina stvari zavisi od nas samih, to će nam svima biti bolje. Istina, ja ne odlučujem na nekom visokom nivou, ali radim ono što mogu, organizujem brifing o viznim olakšicama ili proturim srpski glas u debati u Evropskom političkom centru ili u porti manastira Gračanica organizujem reviju za devojčice škole za manekene „Ruzmarin“… Svako može da se negde nađe i pomogne, a sve za zajednički interes, za našu Srbiju – nabraja Borka.
U Parizu je upisala postdiplomski iz oblasti poslovnih komunikacija i shvatila i kakvu sliku stranci nose u Srbiji.
– Najviše me iznenadila reakcija mog profesora komunikacione teorije. Pitala sam ga šta možemo ponuditi, kao alternativu, ljudima koji gledaju španske serije i „Grand“ produkciju? Pred celim razredom mi je odgovorio: „Borka, a zašto bi ti to želela da menjaš? Bolje je da to gledaju nego da ratuju“. Kao da me maljem klepnuo po glavi. E, neću tako, hoću da nas Srbe vide u pozitivnom svetlu i znam da ću se za to boriti. Danas, ko god dođe sa mnom u kontakt, prokomentariše: „Ona je Srkinja, ona je uporna“.
