**
SVEDOČANSTVA
MOROVIĆ BOŠKA PETROVIĆA
Čitam u današnjim novinama (21. maj 2014) da nam još uvek preti talas savske vode koji je u Hrvatskoj napustio korito i krenuo kroz sremske šume i atare. Kako je, međutim, u šumama sagrađeno nekoliko nasipa, zaštićena su naselja Morović, Višnjićevo, Sremska Rača i Bosut. Ipak je prošle noći naređena preventivna evakuacija žena i dece iz Morovića i Višnjićeva, jer ova sela ugrožavaju i nabujale vode Studve i Bosuta.
Pripremajući izbor tekstova Boška Petrovića (1915—2001) za Antologijsku ediciju „Deset vekova srpske književnosti“, ponovo čitam znane knjige i listam poluzaboravljene beleške. Rođen u rumunskom gradiću Oradea Mare, pisac u razgovoru s Ljubisavom Andrićem (Književna reč, 25. maj 1984), pre tačno trideset godina, pobliže rasvetljava odnos između prividnog i stvarnog zavičaja:
„Majka mi se zatekla 1915. godine u poseti ocu u Oradea Mare. Mađarski, to je Nađvarad; srpski, Veliki Varadin. Otac je, mobilisan kao austrijski vojnik, tamo bio. … Desilo se da sam se tamo rodio, i otprilike, kako su mi rekli, ona je tamo ostala jedno mesec dana. Prenela me je, prirodno, u Morović, gde sam odrastao; tako da se osećam kao da sam zapravo rođen u Moroviću, a nisam. Slučajno sam rođen u Velikom Varadinu, gradu koji nikad nisam video. Morović je lepo selo. Ne zato što je moje, što sam tamo proveo svoje najlepše godine, pa govorim subjektivno, nego zaista. Neobično je: leži na stavama dveju malih, a i ne baš malih, reka, Bosuta, rimskog Vakipsšza, i Studve. Ima dva živopisna mosta koja vode preko tih reka. To se u nas prilično retko viđa. Opkoljeno je šumama, bosutskim. Izuzetno prijatno mesto za đake kao što sam bio ja, sa življem koje govori jednim, za mene, najlepšim jezikom što se može zamisliti; naglaskom koji prepoznajem gde bilo da se sretnem sa bilo kim odande. Tako sam iz Morovića pokupio najlepše što se može pokupiti.“ (Otac Boška Petrovića je bio trgovac šumom, a mati učiteljica.)
Morović je, znamo, inspirativno-tematsko izvorište i središte Petrovićeve lirike, fikcionalne i nefikcionalne proze, od pesničke knjige Zemlja i more (1950), preko zbirke pripovedaka Lagano promiču oblaci (1955) i romana Pevač (1979), do njegove poslednje knjige, Padališta (1997), mozaičkog spleta autobiografske, putopisne i esejističke proze. Životu i stvaralaštvu našeg pisca poseban, bolan i traumatičan beleg daje očeva smrt od ustaške ruke, spaljivanje srpske polovine Morovića, stradanje Morovićana u zarobljeničkim logorima i njihovih roditelja, žena i dece u rodnom selu od ustaša, Nemaca i vlasovaca. Kako stoji u nedavno objavljenom Atlasu naselja Vojvodine (2012) Slobodana Ćurčića i grupe autora, procenjuje se da je tokom rata streljano 720 Morovićana, dok je 1996. u njihovom mestu registrovano 731 izbeglo lice iz Hrvatske i Bosne.
Listajući, sad, neredovno vođene svoje dnevničke zabeleške, zastajem nad škrtim zapisima iz oktobra 1998. godine. Tada sam, pribirajući neka sećanja na Pevača, Vreme vremena (1997), Kapu nevidimku i druge komade vremena (1997), smišljao svoje saopštenje za književno-naučni skup s temom „Moderni problem vremena“, na kojem je, u Moroviću, trebalo da govori više beogradskih i novosadskih literata i folozofskih pisaca. Odziv je, koliko se sećam, bio skroman, bez publike, s malobrojnim ali ekstenzivnim i polemički intoniranim besedama. Nije izostala ni politizacija, u tim godinama neizbežna, kao i poneki udarac pesnicom o sto. Sve je, međutim, bilo osuđeno na gluvilo, ostalo bez medijskog odjeka i očekivanog zbornika saopštenja, zakopano u tišine beskrajnih šuma koje okružuju ranije Titovo a tad Lilićevo lovište i odmaralište, mesto ovog umnogome čudnog susreta. Počasni gost i, u neku ruku, domaćin skupa je bio Boško Petrović, kome su prethodne godine bila objavljena sabrana dela u izdanju beogradskog Zavoda za udžbenike i Matice srpske.
Prepisujem kratku dnevničku belešku, ovlašnu i mimogrednu, kusu, u znaku krnjeg perfekta, sačinjenu sad već dalekog 11. oktobra 1998. godine:
„Trčao, u sunčano podne, standardnim futoškim pravcem, rubom dunavskog rita. Među grmljem i divljom lozom, pretvorenim u bakar i zlato, i raznoimenim žutim cvetovima, padaju u oči i bledoljubičaste krunice nekakve posestrine beloj radi.
Sâm sam, sat-dva, pored širom otvorenih prozora, s pogledom na zgrade, jablanove i nebo, i sećanjima na dva zamorna morovićska dana u znaku nesanice, prinudnog nekretanja i iznurujućeg slušanja mudrijaša koji, čini se, hronično oskudevaju u sagovornicima.
Boško Petrović, meni i Negrišorcu, pokazao svoje selo. Nema kuća ni familija koje je zapamtio. Tu su samo dve ćuprije —bosutska i studvanska — ali i jedna nova, podignuta pre više od trideset godina, koju Petrović pre nije stigao da vidi. Tu je i onaj grad Štiljanovićev — crvene opeke u bregu nad rekom — tanak i sve manje uverljiv trag nečeg o čemu već sad niko ne zna i za šta niko ne haje. Melanholičan pesnik za ručkom — na koji nije došao najavljeni predsednik šidske opštine — reče kako su mu ocu bile šezdeset dve kad je odveden i ubijen. Drugim nečim zaokupljeni, sredovečni pisci i filozofi, sve sami profesori, ne prihvatiše temu.
Svaka šuma ovde ima svoje ime, čuh od Petrovića, pa i ova ispred lovišta. Bláta — ne blȁtna, niti blȁta, već upravo kako beležim. Pitam koliko su velike, u hektarima, ove šume. Ne zna se, kaže, beskrajne su. Nadovezuju se jedna na drugu, daleko na zapad, preko Županje, do Slavonskog Broda.“
Novi dan, 22. maj 2014, s novim vestima: najmanje 27 nastradalih i više od 32.000 evakuisanih, gotovo 2.000 objekata pod vodom i isto toliko oštećenih u bujicama, kao i stotine klizišta koja se pojavljuju posle povlačenja vode, dosadašnji su bilans katastrofalnih poplava koje su zadesile Srbiju prošle nedelje i čije se posledice i dalje saniraju. U posebnom članku, na pola stranice, reportaža o još četiri ozbiljno ugrožena sela u Sremu. A iz Morovića poslednje žitelje evakuišu, u čamcima, naši, slovenački i mađarski spasioci.
U danima bombardovanja 1999, u jednom razgovoru reče Boško Petrović kako se u ratu živi na dane i sate. Tako je, za mnoge, i danas, u Moroviću i drugde. Uteha je, ako je verovati drugom jednom pesniku, da je reč izvan svake spektakularne katastrofe.
Slavko Gordić | maticasrpska.org.rs — pdf
