Godine 1642. holandski moreplovac Abel Tasman, na putu za Novi Zeland, otkrio je novo ostrvo, koje je ponelo njegovo ime. Danas na Tasmaniji, medu 431.000 stanovnika, opstaje i nevelika srpska zajednica. I oni ce, na ovom od otadžbine udaljenom mestu, obeležiti Božic po starom kalendaru, nastojeci da ispoštuju pravoslavne obrede i narodne obicaje.
Cine to vec jedan vek, koliko obitavaju ovde, u komšiluku Novog Zelanda i Južnog pola. Vecina stanovnika su žitelji glavnog grada Hobarta – oko 166.000.
Škola srpskog jezika
Božicu se posebno raduju mališani iz škole srpskog jezika koja je organizovana pri Tasmanijsko-srpskoj zajednici „Nikola Tesla“. Pored srpskog jezika oni se tu uce da neguju svoj identitet i svoju pravoslavnu veru, a znanje i kreativnost pokazuju i kroz likovne radove i tematske sastave uprilicene povodom pravoslavnih praznika.
– Na Tasmaniju su Srbi poceli da dolaze još pre Prvog svetskog rata. Slucajni susreti nam to potvrduju, jer niko nije to ozbiljno istraživao. Potvrdu o tome dobili smo od trenera australske reprezentacije u podvodnom hokeju, gospodina Borojevica, ciji je deda došao u Australiju, kada – ni on sam ne zna. Sada, trenutno, na Tasmaniji ima oko 300 porodica srpskog porekla od kojih se mnogi ne osecaju više Srbima. Najveci broj Srba živi u glavnom gradu Hobartu i okolini – kaže nam Milutin Ivkovic sa Srpskog radija Hobart. Na Tasmaniji, prica on, nema srpske crkve, ni srpskog sveštenika. Ruski hram u kojem cinodejstvuje sveštenik Ruske pravoslavne crkve, Englez poreklom, bude domacin i srpskom svešteniku koji dode povremeno na Tasmaniju, obicno za Svetog Savu, slavu Srba na Tasmaniji, i Vidovdan kada se daje parastos za poginule od Kosova do Kosova.
– Pošto su ovde letnje žege za Božic, kada je na severnoj hemisferi zemljine kugle zima, sama proslavaHristova rodenja se razlikuje od one u otadžbini. Badnjak je više simbolican, u vidu grancice koju svako trazi za sebe pošto se ovde hrastovo drvo može naci samo u parkovima ili na okucnicama nekog nostalgicara koji je, krijuci, doneo „komad rodne grude“ da mu se nade na oku kako bi smanjio žudnju za rodnim krajem. Slamu je vrlo teško, gotovo nemoguce naci, a ja sam je vidao samo tamo gde se svake godine izlaže, za katolicki Božic. Uvek isti eksponat koji prikazuje vitlejemsku pecinu i Hristovo rodenje u njoj – veli Ivkovic.
Zajednica je, takode, osnivac Srpskog radio-programa Hobart, šahovskog kluba i humanitarne organizacije koja šalje pomoc stradalnicima u otadžbini ali pomaže i novodošlim Srbima na Tasmaniji
– Pošto neko posti, a neko ne, priprema za sam dan Božica pocinje razlicito. Oni koji poste ceo post za njih priprema pocinje od Poklada. Svi zajedno, pred naš pravoslavni Božic, kupuju pecenice koje se peku na jednom mestu, na ražnju. I to je uhadona tehnologija u fabrici nameštaja kod Petra Barišica. Doduše bude i onih koji peku u „licnom“ aranzmanu, a nije ih mali broj. Poslednja pecenica se skida sa ražnja pred polazak u crkvu i to je prvi dan, od pet dana u godini, kada je Ruska crkva u Hobartu dupke puna. Ostali dani u godini su: na dan Svetog Save, Vaskrs, Vidovdan i Krstovdan u septembru, kada je imendan ovdašnjoj crkvi.
– Ovde je obicaj da se drži celovecernje bogosluženje, do iza ponoci, za Božic i Vaskrs. Citaju se poslanice oba patrijarha, i ruskog i srpskog – prica naš sagovornik. – Otac Piter Hil i njegova porodica su se odlicno uklopili u srpske obicaje. NJegova kcerka bolje cita Ocenaš na crkvenoslovenskom, ima naglasak bliži srpskom, od mnogih Srba i Rusa. Na Badnje vece pred crkvom nema nikakve ceremonije pošto kod Rusa nema badnjaka. Naši, ovdašnji, preci trudili su se da pomognu gradnju crkve Rusima i Ukrajincima, a sami smo ostali bez ikakve svoje bogomolje i prostorija da se zove „srpska“.
Na sam Božic, kao i na Vaskrs, posle rucka i lomljenja cesnice, clanice Tasmanijsko-srpske zajednice „Nikola Tesla“ obilaze stare po starackim domovima sa prigodnim poklonima. Ove godine Srpski radio-program Hobart pripremio je i specijalnu dvosatnu emisiju posvecenu Božicu.
