„Pravoslavni Arhiepiskop pećki, Mitropolit beogradsko-karlovački i Patrijarh srpski, sa svim Arhijerejima Srpske Pravoslavne Crkve – sveštenstvu, monaštvu i svim sinovima i kćerima naše svete Crkve: blagodat, milost i mir od Boga Oca, i Gospoda našega Isusa Hrista, i Duha Svetoga, uz radosni Božićni pozdrav:
MIR BOŽJI – HRISTOS SE RODI!
„Slava na visini Bogu i na zemlji mir, među ljudima dobra volja!” (Lk. 2, 14)
Evo nas i ove godine pred praznikom Božića, pred praznikom bezmerne ljubavi Božije, jer nam se danas u gradu Davidovu rodi Hristos Gospod (Lk. 2, 11), Emanuil, što će reći: s nama Bog (Mt. 1, 23). Ovu veliku Tajnu Ovaploćenja Boga Logosa, skrivanu od postanja vekova (Jn. 1, 2), najpre su blagovestili anđeli Božiji svojom božićnom himnom mira i ljubavi (Lk. 2, 14). Potom im se pridružuju pastiri i mudraci sa Istoka, sabirajući tako nebo i zemlju oko Bogomladenca Hrista, anđele, i ljude, i sve narode zemaljske u Crkvu Boga živoga (2. Kor. 6, 16).
Kako nam o događaju Rođenja Hristovog, koje je, po svetim Ocima, veće čudo i od samoga stvaranja sveta, svedoče sveti jevanđelisti, očevici i sluge Reči (Lk. 1, 2)? Sveti apostol Matej u svome Jevanđelju piše svojim sunarodnicima Judejima, želeći da im na osnovu starozavetnih proroštava posvedoči da Isus Nazarećanin jeste Hristos ili Mesija, Pomazanik Božiji, Spasitelj sveta (Ps. 138; Is. 7, 14). Zbog toga on svoje Jevanđelje počinje rodoslovom Gospoda Isusa Hrista (Mt. 1, 1-17), naglašavajući time Njegovu realnu ljudsku prirodu. On u svom rodoslovu pominje centralne ličnosti Starog Zaveta, posebno ističući Avraama i cara Davida, jer se za njih vezivalo najviše proroštava o dolasku Mesije, koja su ostvarena Rođenjem Hristovim u Vitlejemu judejskom (Mt. 2, 5–6). Prvi deo Matejevog Jevanđelja nam, dakle, gromko kaže: Bog je postao realan čovek, radi nas i radi našeg spasenja (Mt. 1, 2), a u drugom delu svoga rodoslova Matej govori da Mesija jeste Bogočovek, da je Njegovo Rođenje natprirodno, od Duha Svetoga i Marije Djeve (Mt. 1, 20). Uzevši na sebe realnu ljudsku prirodu, Hristos postaje jedan od nas (Jn. 1, 14), ostajući pri tome ono što je od večnosti bio – Sin Božiji i Drugo Lice Svete Trojice. Ovo bi, u najkraćem, bila blagovest jevanđelista Mateja, blagovest o spasenju svih naroda verom u Isusa Hrista (Gal. 2, 16).
Sveti apostol Luka nam u svom Jevanđelju, koje je uputio svom učeniku blagočestivom Teofilu (Lk. 1, 3), a zatim i svakoj bogoljubivoj duši, daje istorijski okvir Rođenja Hristovog. On apologetskim svedočenjem razuverava sve skeptike i neverujuće, koji su pokušavali Gospoda Hrista da proglase legendom i nepostojećom ličnošću, i uverava ih da je Hristos realna istorijska Ličnost i Mesija. Kao istoričar, Luka navodi da se Rođenje Hristovo dogodilo u vreme rimskog ćesara Avgusta, koji je vladao od 27. godine pre Hrista do 14. godine po Hristu, a za vreme prvog opšteg popisa stanovništva tokom Kirinove uprave Sirijom (Lk. 2, 2), što su istorijske činjenice koje ne poriče ni egzaktna nauka. Dopunjujući Mateja, jevanđelist Luka o Rođenju Hristovom piše ne samo Judejima nego i svim narodima na zemlji (Lk. 2, 29-32). Luka u svome rodoslovu naglašava da Hristos jeste Spasitelj, Novi Adam, Glava i duhovni rodonačelnik Novog Izrailja, blagoslovenog Carstva Oca i Sina i Svetoga Duha (Lk. 3, 21–23), čime ukazuje na liturgijsku dimenziju ovoga praznika.
Da dodamo ukratko, kao krunu i pečat, svedočanstvo svetog jevanđelista Jovana Bogoslova o Rođenju Hristovom. Ovaj ljubljeni učenik i apostol Hristov dodaje Mateju i Luki svoje Protojevanđelje. U njemu on blagovesti da je Hristos predvečni Sin Božiji, Reč Božja, Logos kroz Koga je sve postalo (Jn. 1, 1–3) i Koji je kao svetlost došao u ovaj svet (Jn. 1, 5) da nam objavi Novi i večni Zavet Boga i čoveka: „Jer se zakon dade preko Mojsija, a blagodat i istina postade kroz Isusa Hrista” (Jn. 1, 17; Rim. 10, 4).
Draga braćo i sestre, to što su jevanđelisti posvedočili, apostoli i sveti Oci utvrdili, to i mi vama svedočimo danas, na Božić, jer je „Hristos isti danas, juče i doveka” (Jevr. 13, 8). Zato vas iz pastirske brige i ljubavi pozivamo da svi zajedno uzmemo učešća u božićnom praznovanju, da ostavimo svakodnevne brige, da prinesemo svoje darove Bogomladencu Hristu – duhovno zlato, tamjan i smirnu, a to znači našu veru, nadu i ljubav – i da se susretnemo sa Bogom i bližnjima. Sveti Jovan Zlatoust je Božić nazvao korenom svih hrišćanskih praznika jer nam je u Božiću obećano, na neki tajanstveni i blagodatni način unapred darovano, i Sretenje, i Krštenje, i Preobraženje, ali i Krst i Vaskrsenje Hristovo. Zato je naš narod govorio: „Bez Boga ni preko praga“ i „nema veće slave od Božića”, jer je u Božiću predokušao Tajnu Boga i svenarodnog spasenja u Crkvi Hristovoj.
Srpski narod je narod Božića, deo Naroda Božjeg ili svega roda hrišćanskoga. On je i narod Svetoga Save, narod svetog cara Lazara Kosovskog i svih ostalih mučenika i novomučenika, koji u zla vremena postradaše, kao vitlejemska deca (Lk. 2, 16), za istinu i pravdu Božiju. Njihove žrtve se sećamo i molimo ih da nas u nebeskom Vitlejemu pominju u svojim svetim molitvama, da bismo bili dostojni svojih svetih predaka, kako je govorio blaženopočivši patrijarh Pavle.
Božić nam otkriva cilj i smisao našeg života na zemlji. Rečeno svetootačkim jezikom, Bog postaje čovek da bismo se mi ljudi obožili, da bismo postali „bogovi po blagodati” ispunivši svoje biće punoćom božanske blagodati. To nije hrišćanski maksimalizam niti antropološka utopija. To je realnost života u Hristu. To je duhovna realnost koja je dar Božića. Ne dozvolimo zato da nas išta od ovoga sveta, sveta koji u zlu leži (1. Jn. 5, 19), odvoji od ljubavi Božije, otkrivene u Hristu Isusu, Gospodu našem (Rim. 8, 35)! Punoća ove ljubavi je u Rođenju Hristovom. Zato Božić zaista jeste „dan koji stvori Gospod da se radujemo i veselimo u njemu” (Ps. 118, 24).
Božić nam ukazuje i na svetinju ljudskog života. Ovaj Praznik nas poziva na oboženje, a ne na uništenje, na služenje životu, ne samo biološkom već i večnom, a ne na robovanje smrti. Sveti starac Siluan Atonski se trudio da u životu ne pogazi ni crva, ni mrava, ni cvet, ni najmanji stručak trave. Svemu je od Boga darovan život, a posebno ljudskom biću, koje je u Hristu ikona Boga Živoga (2. Kor. 4, 4). Božić nam osnažuje i vraća biblijski blagoslov: „Rađajte se i množite i napunite zemlju!” (1. Mojs. 1, 22). Daj Bože da ovaj blagoslov postane mera života srpskog naroda i svih naroda na zemlji, jer bi na taj način pakao bratoubistva i čedomorstva bio zamenjen rajskim mirom i punoćom života. Neka od ovog Božića oživi Srbija i neka naše porodice ispuni radost i dečija igra! Sveto Jevanđelje nas upravo i podseća na to da, ako se ne obratimo i ne postanemo bezazleni kao deca, nećemo ući u Carstvo nebesko (Mt. 18, 3). Zato je Božić praznik i naše dece, praznik mladosti i večne budućnosti.
U ove blagoslovene božićne dane molimo se Gospodu, Caru mira (Jevr. 7, 2), da ugasi neprijateljstva među narodima, da spase ljude Svoje širom sveta i da bude milostiv svima nama. Neka ovaj Božić prizove u zajednicu sve one koji su se na bilo koji način odvojili od Crkve Boga Živoga! Neka nestanu jeresi i raskoli, da bi svi ljudi, sa strahom Božijim, verom i ljubavlju, pristupili jedinstvu i životu Jedne, Svete, Saborne i Apostolske Crkve! Za to jedinstvo se i Sâm Gospod molio u Svojoj prvosvešteničkoj molitvi rečima: „Da svi jedno budu” (Jn. 17, 21).
Pozdravljamo božićnim pozdravom svu našu duhovnu decu u Otadžbini i rasejanju i pozivamo ih da žive u međusobnoj bratskoj ljubavi, u ljubavi Božića. Posebno se molimo za raspeto Kosovo i Metohiju, našu duhovnu i nacionalnu kolevku, koju je veliki Njegoš nazvao „grdnim sudilištem”. Dok je Srba, biće i Kosova! Kosovo je duša Srbinova! Zato će Kosovo i Metohija biti i ostati naša zemlja, jer su tu naša Golgota i naš Jerusalim. Neka bi Bog, Jedini Čovekoljubac, podario mir i blagoslov svemu narodu Svom i, po rečima svetog Siluana Atonskog, darovao da Ga svi narodi na zemlji poznaju Duhom Svetim, u čudesnoj svetlosti Božića!
Mir Božji, Hristos se rodi!
Vaistinu se rodi!
Blagoslovena nova 2017. godina!“
