SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA SVOJOJ DUHOVNOJ DECI O BOŽIćU 2008. GODINE
PAVLE MILOŠćU BOŽJOM PRAVOSLAVNI ARHIEPISKOP PEćKI, MITROPOLIT BEOGRADSKO-KARLOVAčKI I PATRIJARH SRPSKI, SA SVIMA ARHIJEREJIMA SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE – SVEŠTENSTVU, MONAŠTVU I SVIMA SINOVIMA I KćERIMA NAŠE SVETE CRKVE: BLAGODAT, MILOST I MIR OD BOGA OCA, I GOSPODA NAŠEG ISUSA HRISTA, I DUHA SVETOGA, UZ NAJRADOSNIJI BOŽIćNI POZDRAV:
MIR BOŽJI – HRISTOS SE RODI!
Svake godine, draga deco duhovna, pa evo i ove, dočekujemo Božić, rođendan Sina Božjeg, sa radošću, verom, nadom i ljubavlju. Zašto? Zato što se u tom događaju ostvarila „punoća vremena“, pa je Bog Otac, „poslao Sina Svoga Jedinorodnog da svaki koji veruje u Njega ne pogine, nego da ima život večni“ (Jn 3,16). Taj događaj je i punoća kosmičkih i istorijskih zbivanja: sve što se u tvorevini Božjoj i u istoriji ljudskoj događalo, dobilo je u tom danu, „koji stvori Gospod“, svoju punoću i svoje ostvarenje. Ulazak Boga u maticu života predstavlja, takođe, ispunjenje svih najdubljih ljudskih težnji posvedočenih i projavljenih u svim zemaljskim narodima pre Hristovog rođenja. Njegovim rođenjem zasijala je svetu svetlost bogopoznanja. U toj Božanskoj svetlosti otkrio nam se smisao sveta, prirode i konačni cilj čovekovog postojanja i postojanja svih stvorenja, svih vidljivih i nevidljivih svetova.
U Hristu Gospodu, Koga u Simvolu vere ispovedamo kao „Sina Božjeg, Jedinorodnog, od Oca rođenog pre svih vekova, Svetlost od Svetlosti, Boga istinitog od Boga istinitog, rođenog a ne stvorenog, jednosuštnog Ocu kroz Koga je sve postalo, Koji je radi nas ljudi i radi našeg spasenja sišao s nebesa i ovaplotio se od Duha Svetoga i Marije Djeve i postao čovek…“ – ostvarena je jednom za svagda pobeda nad nesavršenstvom, grehom i smrću. Javljanjem punoće Njegovog Božanstva i Njegovim sjedinjenjem sa ljudskom prirodom, ostvarena je i punoća čovekovog bića i njegovo savršenstvo. Nesliveno, nepromenljivo, nerazdeljivo i nerazlučno jedinstvo i zajednica u Bogočoveku Isusu Hristu božanske i čovečanske prirode, obdaruje svet i čoveka, čovečanstvo, nerazorivom istinskom i večnom, bogočovečnom zajednicom, Crkvom Božjom.
Od dana Hristovog rođenja svet više nije i ne može biti ono što je bio. Ljudska priroda i svet, ispunjeni kvascem večnog Života, stiču mogućnost da budu novi čovek, novo nebo i nova zemlja, novo večno čovečanstvo. Zato je samo Hristos izgovorio i mogao da izgovori reči: „Gle, sve tvorim novo“ (sr. Otk 21, 5). On, kao „Jedino novo pod suncem“, večno obnavlja sve što postoji; Svetlost Njegova prosvećuje sve i sva, obasjavajući svakog čoveka koji dolazi na svet (sr. Jn 1, 9).
Kao takav, Hristos je i „Punoća Zakona i proroka“ kako Sâm za Sebe kaže: „Nisam došao da ukinem Zakon i proroke nego da ispunim“ (Mt 5,17). Ova reč – „da ispunim“ – ima dvojako značenje: da izvršim Zakon, s jedne strane, i da svetu dadem punoću, savršenstvo, s druge strane. Time se i mi ljudi „ispunjujemo“, izvršujući zapovesti i Njime, Hristom se ispunjujući i uzrastajući, sve dok, po rečima bogomudrog Apostola Pavla: „ne dostignemo svi u jedinstvo vere i poznanja Sina Božijega, u čoveka savršena, u meri rasta punoće Hristove“ (Ef 4,13).
Na ovoj sveobuhvatnoj istini o Hristovoj ličnosti, kao početku i beskraju svega postojećeg, temelji se svakodnevni ljudski život i njome osvetljava čovekov način življenja i ponašanja. Zato se mi uvek vraćamo Rođenju Bogomladenca, Njegovom bogočovečanskom delu, kojim osvetljujemo svoja dela i svoje odnose jednih prema drugima, prema Bogu i prema tvorevini Božijoj.
Tako se, Rođenjem Njega kao čoveka, potvrđuje svetinja svakog rođenja i svetinja života. Strašno je i pomisliti – a kamoli prihvatiti i ozakoniti- za nešto normalno, obesvećenje svetinje rađanja – čedomorstvo, ono što se, nažalost, događa u mnogim savremenim brakovima, koji ubijaju svoju decu. Tako postaju ne samo deteubice nego i Bogoubice, jer je svako ljudsko stvorenje po prirodi bogonosno i hristonosno. Navešćemo potresno tužan primer jedne majke koja je rodila nekoliko ćerki, i zajedno sa mužem beskrajno želela da rodi muško dete. Kad je ponovo začela, budući da je lekar pogrešno procenio da opet nosi žensko dete, ona je i protiv svih molbi, pa i svog muža, izvršila pobačaj. Ispostavilo se, avaj, da je nosila dva dečaka blizanca! Šta može, dakle, utešiti i zaceliti duboku ranu ove nesrećne majke?! Neka joj se Gospod smiluje, kao i svim majkama čedomorkama koje, svojoj samoživosti ili bilo čemu tome sličnom, žrtvuju ono najsvetije što im Bog daruje. Ne pretvaraju li time roditelji materinsku utrobu – tu radionicu života – u radionicu smrti i ništavila?!
Sebičnost čovekova i samoživost, slična ovoj navedenoj, vodi čoveka i ugrožavanju i zloupotrebi same prirode, u kojoj se rađamo i u kojoj živimo. Kao što čovek živi i diše ljubavlju, tako i sva stvorenja i prirodne stihije, potrebuju milost, ljubav i dobrotu: voda koju pijemo, vazduh koji dišemo, cvet i drvo u polju, riba u moru, zver u gori, domaća životinja – sve to čezne za milošću, ljubavlju i dobrotom. Ako bilo šta od toga zloupotrebimo ili ga pogrešno koristimo, ili ga zarazimo i zagadimo – ono se otuđuje, propada, raspada, sveti se onome ko ga zloupotrebljava. Tako se remeti bogomdani poredak stvari: voda gubi zdravlje, zemlja, a time i zemljini plodovi se zagađuju, zagađujući i onoga koji ih jede – čoveka i druga stvorenja. Klima se menja, topi se led na Severnom polu, nestaje poredak godišnjih doba; rastuća toplota priprema Zemljin šar da, ne daj Bože, sagori jednoga dana u ognju.
Uz to, savremeni čovek, osvajajući svojom tehnikom spoljne prostore, ugrožava time životni prostor brojnih drugih bića. Namesto da se okrene beskrajnim unutarnjim duhovnim prostorima i njihovom osvajanju, prostorima koji nikoga ne ugrožavaju: štaviše, svemu daju punoću i otvaraju neizrazive horizonte rasta i usavršavanja – čovek se okreće onome što je po prirodi ograničeno i prolazno, postajući time i sâm ograničen i sakat. Prava, istinska punoća svega upravo i jeste bogočovečanska ličnost Hristova u Kome je „ustrojstvo tajne od večnosti sakrivene u Bogu“ (Ef 3, 9). Kada se „ Hristos verom useli u srca naša“, tek tada možemo „ukorenjeni i utemeljeni u ljubavi, … razumeti sa svima svetima šta je širina i dužina, i dubina i visina, i poznati ljubav Hristovu koja prevazilazi razum“ (Ef 3, 17-19).
Pored toga, danas je čovečanstvo veoma zabrinuto započetom surovom ekonomskom krizom. Najčešće se, međutim, previđa da ta kriza nije samo ekonomska nego je mnogo dublja i složenija. Zar nije čudo da se ona javlja prvenstveno kod najbogatijih: najuplašeniji su upravo oni koji su najimućniji. Njihova nezajažljiva pohlepa za novcem i uživanjima, preterana potrošnja prirodnih i materijalnih dobara, rađa neuravnoteženost ljudskih odnosa, odnosa prema najdubljoj tajni života i odnosa prema sveukupnoj tvorevini. Što znači: iza ekonomske krize se skriva duhovna i moralna kriza, i time kriza same čovečnosti. Sa pravom je kazano da je ekonomska kriza povezana i sa političkom krizom; kao i to da nepoštovanje međunarodnih prava i ignorisanje Povelje Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima – kao i gaženje pravde uopšte, rađaju političku krizu, a ova ekonomsku krizu i finansijski haos. Radi vlastoljublja i ekonomskih interesa, gazi se pravo i pravda, Božija i ljudska. Kakve su posledice stavljanja ekonomskih i globalnosebičnih interesa moćnika ovoga sveta iznad pravde i ljudskih prava, najbolje se vidi na tragičnom slučaju naše zemlje i srpskog naroda, a i drugih zemalja i naroda u savremenom svetu.
Novi hedonističko-utilitaristički mitovi, postavljani na pijedestal božanstva i propagirani svim modernim sredstvima, najviše danas ugrožavaju one najnevinije i najneotpornije: decu i omladinu. Droga i razvrat, svođenje života na instinkt i zadovoljenje pohote tela, pohote očiju i gordosti života (sr. 1. Jn 2,16), plod su tih prastarih mitova obučenih u novo primamljivo ruho.
U svemu tome, mi hrišćani kao nekada, kao svagda, „čekamo Hrista, a ne bolje vreme“ (Vladika Nikolaj); čekamo Onoga Koji je i „juče i danas i sutra isti“. Mi se uvek vraćamo Njemu – „Detetu mladom, predvečnom Bogu“, kao vrhovnom merilu i kriterijumu svega što se dešavalo i dešava u sveukupnoj ljudskoj istoriji. U Njemu kao Sinu Božijem i Sinu čovečijem, savršenom Bogu i savršenom čoveku „mi smo poznali i poverovali ljubav koju Bog ima prema nama“ (1. Jn 4,16). Od kada nam se Bog javio Svojim Rođenjem, i sa nama poživeo, mi znamo da je zaista „Bog ljubav, i Koji prebiva u ljubavi, u Bogu prebiva i Bog u njemu. Time se ljubav pokazala savršenom u nama…“ (1. Jn 4, 16-17). Uz to: „I ovu zapovest imamo od Njega: Ko ljubi Boga, da ljubi i brata svoga“ (1. Jn 4, 21).
U ime tog i takvog Boga Koji je Ljubav, i u ime te i takve Ljubavi na koju smo prizvani svi ljudi i svi narodi, pozdravljamo vas, deco naša duhovna – naročito vâs na stradalnom Kosovu i Metohiji i svuda u svetu, pozdravom istine Božije, pravde i večne ljubavi:
MIR BOŽJI – HRISTOS SE RODI!
Blagosloven venac novog leta
dobrote Gospodnje!
Dano u Patrijaršiji Srpskoj u Beogradu,
o Božiću 2008. godine.
Vaši molitvenici pred kolevkom Bogomladenca Hrista:
Arhiepiskop pećki,
Mitropolit beogradsko-karlovački i
Patrijarh srpski PAVLE
Mitropolit zagrebačko-ljubljanski JOVAN
Mitropolit crnogorsko-primorski AMFILOHIJE
Mitropolit srednjezapadnoamerički HRISTOFOR
Mitropolit dabrobosanski NIKOLAJ
Episkop šabački LAVRENTIJE
Episkop niški IRINEJ
Episkop zvorničko-tuzlanski VASILIJE
Episkop sremski VASILIJE
Episkop banjalučki JEFREM
Episkop budimski LUKIJAN
Episkop kanadski GEORGIJE
Episkop banatski NIKANOR
Episkop za Ameriku i Kanadu
Mitropolije novogračaničke LONGIN
Episkop istočnoamerički MITROFAN
Episkop žički HRIZOSTOM
Episkop bački IRINEJ
Episkop britansko-skandinavski DOSITEJ
Episkop raško-prizrenski ARTEMIJE
Episkop bihaćko-petrovački HRIZOSTOM
Episkop osečko-poljski i baranjski LUKIJAN
Episkop srednjoevropski KONSTANTIN
Episkop zapadnoevropski LUKA
Episkop timočki JUSTIN
Episkop vranjski PAHOMIJE
Episkop šumadijski JOVAN
Episkop slavonski SAVA
Episkop braničevski IGNjATIJE
Episkop mileševski FILARET
Episkop dalmatinski FOTIJE
Episkop budimljansko-nikšićki JOANIKIJE
Episkop zahumsko-hercegovački GRIGORIJE
Episkop valjevski MILUTIN
Episkop zapadnoamerički MAKSIM
Episkop gornjokarlovački GERASIM
Episkop australijsko-novozelandski IRINEJ
Episkop umirovljeni zahumsko-hercegovački ATANASIJE
Vikarni Episkop hvostanski ATANASIJE
Vikarni Episkop jegarski PORFIRIJE
Vikarni Episkop lipljanski TEODOSIJE
Vikarni Episkop dioklijski JOVAN
Vikarni Episkop moravički ANTONIJE
OHRIDSKA ARHIEPISKOPIJA:
Arhiepiskop ohridski i Mitropolit skopski JOVAN
Episkop pološko-kumanovski JOAKIM
Episkop bregalnički i mjestobljustitelj,
Eparhije bitoljske MARKO
Vikarni Episkop stobijski DAVID
