**
BOŽIDAR KNEŽEVIĆ: Misli
Kao bolesnici koji poznaju svoju bolest, mi osećamo da stradamo od onog indolentnog, čamotnog Istoka koji nam je u krv prešao. Četiri stotine godina robovanja pod jednom fatalističkom i nižom rasom ostavile su duboke i neizgladive tragove na našem nacionalnom karakteru, i trebaće još mnogo vode da proteče Dunavom, pa da se sasvim oslobodimo toga kobnog nasledstva prošlosti. Šta se samo zove životom u nas! U kulturnim, zapadnim zemljama čovek troši svoju životnu energiju u proizvodnom radu, u korisnom takmičenju, u savlađivanju prirode i u osvajanju istine, u javnim poslovima i u političkim borbama; kod nas, hvala budi urođenom istočnjačkom nemaru i rodoljubivoj i inteligentnoj politici „stišavanja strasti“, ubijeno je svako interesovanje za javan rad. U naknadu za to, ceo naš život zbio se u međusobnu mržnju, u lična progonjenja, u mračnu zlobu, u vođenje tuđe brige. Cela Srbija postala je jedan veliki ćepenak, sa koga svaki po ceo bogovetni dan misli o tome šta mu sused radi, radi čega se sa ženom svađa, i šta ima za večeru. Skandali se dočekuju sa gladnim oduševljenjem, ljudi su dobili volju da pakoste i podmeću ne radi neke lične koristi, no prosto stoga što im to čini zadovoljstvo: zlo radi zla! Prostora nema dovoljno, vazduh je postao redak i zagušljiv, prohtevi su strahovito nabujali, ambicije se neverovatno razuzdale, sve se ozlobilo jedan na drugoga kao nikada dosada, i u guranju, gaženju, krhanju izgubio se svaki obzir, svako osećanje ljudskoga bratstva. Mi počinjemo ličiti na izgladnelu gomilu kurjaka, koji su, urličući, stali jedan drugoga da razdiru. Kada čovek posmatra naš život, pada mu na um ona strahovita kazna kojom su stari Rimljani kažnjavali materoubistvo: osuđenik se ušivao u kožnu vreću zajedno sa majmunom, psom, petlom i zmijom, vreća se bacala u more i tonula je, dok su se nesrećna stvorenja u njoj grebla, ujedala, razdirala i krvavila. Strasti su u nas odista stišane, ali one strasti koje, kao vatra metal, čiste, čine čoveka jačim i boljim, strasti koje ga dižu na noge i kreću napred, koje su stvorile sve velike tekovine kulture i koje znače život. Umesto njih raspirile su se najniže, najgrublje, najvulgarnije, zloba, zluradost, bestijalna naslada pakosti, žeđ za uživanjem i gotovost da se za to sve učini i sve proda, životinjska potreba da se sve sroza i sve u blatu izjednači. To su stvari koje se vide i čuju svaki dan, i već je postalo banalno pominjati ih. A život koji mi danas vodimo jedinstveno liči na tamnicu u kojoj se guši i grca od tame i memle.
U jednoj takvoj sredini Božidar Knežević je imao intelektualne i moralne jačine da se na krilima misli izdigne iz opštega jada i blata i ispne na čiste visine filozofske vedrine. On je izišao iz svoje sredine i iz svoga doba, povukao se u mrak, da odatle, sa bolom i gorčinom u duši, posmatra „šta oni osvetljeni rade“ i da sluša kurjačka urlikanja svojih krasnih suvremenika. On nam je dao jednu lepu, misaonu i čistu knjigu, jednu od onih knjiga koje se ne javljaju svake godine, i koje svome piscu stiču u isti mah i poštovanja i simpatija.
*
Misli Božidara Kneževića po svome obliku idu u moralističku književnost, u književni rod koji je bio poznat i omiljen još u klasičnoj starini, kada se filozofija ograničavala gotovo samo na praktičnu etiku, a reč filozof označavala mudra čoveka koji svoj život udešava prema zahtevima razuma i vrline, imala isto značenje u kakvom ju je uzimao i naš mudri i dobri Dositej Obradović. Francuska književnost XVII i XVIII veka, sa Paskalom, Labrijerom, Larošfukoom, Vovnargom i Šanforom ima da pokaže najsavršenije predstavnike te vrste, koja je, tako reći, postala jedan nacionalan rod njen. Ono što odlikuje moraliste, to je praktičan značaj njihove filozofije, traženje smisla, vrednosti i uslova ljudskoga života. Niko od njih nije imao naučnih pretenzija, niko nije stvarao naročiti filozofski sistem — sem Paskala, čije su Misli, nađene u posmrtnim hartijama, trebale da posluže kao građa za jedno veliko teološko delo, koje je imalo da dokaže osnovanost i spasonosnost hrišćanske vere. Moralisti su bili više književnici no filozofi, koji su živeli i bolovali bol života, koji su uopštavali svoje stečeno iskustvo i primljene lične utiske, i u kratkim, jedrim, kondenzovanim, duhovitim i izrazitim rečenicama iznosili svoje poglede o praktičnom moralu, o odnosima čoveka prema čoveku, o društvu, o ljudskim radnjama, o pobudama njihovim, kritikujući, crtajući, žigošući i sveteći se u proznim epigramima svojim. Ako se uobičajeni naziv moralista uzme isključivo za tu vrstu pisaca koji su više književnici no filozofi, i koji se od filozofije bave samo etikom, i to pojedinim slučajevima praktične etike, Knežević ne pripada njima.
Pre svega, naš pisac je po svojoj struci naučenjak. On je srpski prevodilac Bekla, on je dao jedno učeno delo o Principima istorije, koje nije dovoljno ocenjeno. Misli, koje nam sada saopštava, samo su uprošćene, popularizovane ideje njegovoga ranijeg dela, učinjene pristupačnim i široj publici: srebrna poluga raskovana u sitan novac. To su misli jednoga naučnika koji je hteo svojim apstrakcijama da da više-manje književan oblik. Kneževića malo zanimaju svakodnevne radnje ljudske, i on drži da se u filozofiji utoliko ide dalje, ukoliko se dalje odmiče od ljudi. On se bavi najvišim pitanjima duha ljudskoga, pitanjima koja su dala prava jednom antičkom filozofu da čoveka nazove „metafizičkom životinjom“. Čovek prema čoveku, čovek u suženom prostoru današnjice, malo ga zanima; on ga posmatra u kosmosu i u večnosti, proučava odnose čoveka prema bogu, prema prirodi, prema vaseljeni; on traži da prodre u logiku stvari, bavi se procesom kulture i čovečanstva, hodom i sudbinom čovečanstva, genezom ideja koje ga napred kreću. To su odlomci iz jednoga velikog naučnog dela koje bi se moglo nazvati Čovek u vaseljeni. I kada se čovek posmatra sa tih visina misli, on mora da izgleda jedna bezmerno mala tačka u pučini prostora, jedna rečca u ogromnoj i neprelistanoj knjizi vremena. Kada se vidi kakvu ulogu igra s jedne strane slučajnost, s druge nužnost u ljudskim radnjama, čovek oseti svoju nemoć, nemoć svoje misli i nemoć svoje volje. I onda, ćutanje izgleda poslednja reč mudrosti. „Što se dalje ide od čoveka, sve manje ima da se govori. . . Svetlost je jedini jezik zvezda, mrak jedini izraz večnosti.“ „Ono ostalo je ćutanje“, kako je rekao plemeniti knežević danski ispuštajući svoju nemirnu i bolnu dušu.
Glavna preokupacija našega pisca jeste religija, kao i u Paskala. Paskal je, mrtav bolan, diktujući u pero svojoj sestri, uneo u svoje delo svu svoju ponositu prirodu, nesalomljivu energiju, plamenu strast, silan i slavoljubiv duh, koji se radi mira savesti, radi otkupljenja duše i izvesnosti bez koje nije mogao da živi, ničce prostire pred prolivenom krvlju Hristovom, u religiji traži oslonac, potporu, utehu, izvesnost pošto-poto, gledajući u apsurdnosti najveći dokaz božanskoga porekla verskih dogma, jer da ih je čovek stvarao, on bi ih stvorio logičnijim i verovatnijim. On je video „celu vaseljenu nemu, a čoveka bez svetlosti, ostavljena samom sebi“, i očajnički, grčevito, davljenički uhvatio se za religiju. Naš pisac, iako ne sa toliko misticizma, — kome ima traga, pri svem tom, — nije ostao bez religije. On veruje u nju, on u njoj vidi istok i zahod uma ljudskog, iz nje je sve isteklo, u njoj će se sve steći; ona je, „ispoljavanje ljudskog uverenja u nadmoćnost nečega spoljnog nad njim — prirode i njenih pojava, bogova, boga“, ona je „opšte raspoloženje duhova“, „toplota sa malo svetlosti“ — dok je nauka „svetlost sa malo toplote“. Relativno, najveći deo ovih misli ide na apologiju religije, i to u tolikoj meri da istoričara katkada sasvim nestaje pred filozofom. Kada Knežević kaže da je „samo hrišćanstvo bilo toliko moćno da digne masu društva ljudskog na visinu istorije“, ja se bojim da on ne zaboravlja pagansku, nehrišćansku Atinu i Rim, za koje se ne može reći da nisu bili na vrlo velikim visinama istorije. Kada tvrdi da je religija krčila put nauci i filozofiji, da im ona daje hranu, to može biti, ako se religija shvati kao metafizika i etika primitivnoga čovečanstva, kao prvi i naivni odgovor na večito pitanje: zašto ?, ali je protivno istini kada se primeni na religiju u njenom istorijskom razvoju, u novo doba, kada se čovek seća one duge martirologije naučenjaka i mislilaca koje je religija slala, ad majorem Dei gloriam, na lomaču i u zatvore, kada se zna da je svaki napredak u nauci učinjen i danas se čini ne usled religije, nego i pored nje, uprkos njoj, da su nauka i religija dva tasa na terazijama od kojih se jedan utoliko diže ukoliko se drugi spušta.
Doduše, Knežević ne shvata religiju u svakodnevnom smislu reči, i otuda čitanje njegove, inače u svakom pogledu preporučljive knjige može dati mesta više no jednoj zabuni. On tvrdi da ima religije i religije, da pored niže ima i viša religija, da one stoje jedna prema drugoj u istom odnosu u kome hemija prema alhemiji, ili astronomija prema astrologiji. To je idealna religija koju bi panteisti pisali sa velikim R: Religija. Hrišćanstvo ne ostvaruje taj ideal, ono je jedan veliki korak unapred, ali još ne „potpuna i savršena istina“, no uvek samo jedna jeres. Prava religija treba da bude katolička, u etimološkom smislu reči, velika duhovna zajednica roda ljudskog, opšta harmonija svih ljudskih savesti i aspiracija. „Pravu i čistu religiju može ispovedati samo potpun, zreo čovek, samo čovečanstvo. U formi i fazi nacionalnih država i državnih jedinica, čovek može ispovedati samo jeresi.“ Današnja religija, religija običnih ljudi, samo je jedna viša vrsta fetišizma; na njeno mesto treba da dođe racionalna religija, čiji bi prvi član bio: rad. „Pošten rad ujedno je molitva Bogu, i to dovoljna molitva. Sve zreliji um sve više izbacuje sve prazne reči i ceremonije iz religije, i sav kult Bogu svodi na pošten rad.“
Kada neko ima ovakve ideje, za njega se može reći i da je religiozan, i da nije religiozan. Lamartin, kada je pisao svoju divnu panteističku epopeju Pad jednog anđela, držao je da je neprestano dobar i ortodoksan hrišćanin, dok su crkveni ljudi tvrdili da je to delo čisto ateističko. Religiozan je Bosije, koji u XVII veku govori: „Jeretik je svaki onaj koji ima kakvo mišljenje“, religiozan, u naše dane, amerikanski pastor i teolog Henri Vard Bičer, koji veli: „Niko ne treba da se broji među neverujuće ako vidi u pravdi veliku veru ljudskoga života, i ako teži što potpunijem potčinjenju svoje volje svome moralnom smislu.“1 I jedno i drugo zove se religija! Očevidno da ima dva pojma u jednoj istoj reči. Spenser, naš Knežević, uzimaju religiju u smislu jedne prečišćene metafizike, kao stalnu potrebu duha čovekova da ne zastane pred preponama, i da spekuliše o nedokučljivome. Za veliki broj filozofa koji rečima daju njihovo realno, opšteprimljeno značenje, religija je crkva, sistem dogma, kult, vera u otkrovenje i u čudesa. Shvati li se religija kao metafizika, kao istraživanje krajnjih uzroka, onda se stvar menja, onda je ceo svet religiozan. Samo, s druge strane, pitanje je da li racionalna religija, pošto je odbacila jezgro, ima prava da sačuva ime, i da li je ona uopšte religija? Protestantizam, koji je najvećma racionalna — ili najmanje neracionalna — religija, ima to svojstvo da u njemu čovek postaje nereligiozan i ateist, a i ne opazivši prelaz i promenu. Profesori na teološkim fakultetima u Francuskoj, Švajcarskoj spore otkrovenje, odbacuju božansko poreklo Isusa Hrista, ne veruju u čudesa. Pre dve-tri godine ja sam se zaprepastio kad sam tamo slušao jednog pastora kako uskršnju besedu u hramu počinje ovim rečima: „Danas je, braćo moja, Isus Hristos vaskrsao, kao što se veli, (on dit).“ Knežević u svome racionalizmu ide dalje od liberalnog protestantizma, i ja se bojim da on ne uzurpiše naziv religiozna čoveka. To će mu po svoj prilici reći i saradnici Vesnika srpske crkve, ako kojim slučajem budu pisali o njegovoj knjizi u svome časopisu.
Posle religije, etika. Knežević ne veruje u urođenu dobrotu čovekovu, on ne drži da je čovek anđeo, pali bog koji se, po pesnikovim rečima, u svojim svetlim trenucima seća svoga nebeskoga porekla. Kao gotovo svi posmatrači čoveka, on nema nikakvih iluzija o njemu. „Čovek je odevena životinja“; civilizacija je „politura divljaštva“. Čovek — Tenov „svirepi i pohotljivi gorila“, Ničeova „plava bestija“ — nikada nije bio dobar; nije njega civilizacija pokvarila, no mu je dala ono malo uglađenosti i blagosti što sada ima, i ceo napredak nije ništa drugo do lagano i mučno ukroćavanje životinje koja drema i reži u svakome od nas. Velika osećanja: pravda, ljubav, plemenitost, istina, samo su „mala, skoro pusta ostrva u širokoj pučini mraka, nesvesti i maskiranog divljaštva i životinjstva“. Čovek se sastoji iz brige za život, taštine, zavisti, slavoljublja, religije, mode, podražavanja i straha, a jedan malen deo njegov sačinjavaju: plemenitost, humanost, težnja za slobodom, pravdom i istinom. Ideje nisu ništa drugo do generalizovani interesi, kao što su interesi sitne ideje pojedinih vremena, naroda, klasa i pojedinaca. Sve se diže iz mraka i blata: istina iz zablude, sloboda iz ropstva, pravda iz nepravde, zakon iz bezakonja — svemu je krajnji uzrok u životinjskoj prirodi čovekovoj i u njegovim životinjskim potrebama. Pravi moral nije ni moral nužnosti, ni moral interesa, ni moral straha; moral nije: ne treba, ili ne mora, ili ne sme se, moral je: neću. Nije vrlina ne grešiti, no moći a ne hteti grešiti.
Uostalom, jedan moral kao i jedna religija ne postoji za sve ljude. Ima dve vrste ljudi: svetina, masa, niži ljudi, i elita, viši ljudi. Ljudi se ne dele na te dve velike klase ni rođenjem, ni novcem, ni položajem; jedni stoje nad drugima svojim višim osobinama duha i duše, time što predstavljaju jednu višu, savršeniju, otmeniju vrstu čoveka. Čovek mase živi samo čulnim životom, to je pre životarenje, životinjska egzistencija no život svesna i slovesna čoveka; on je kratkovid i ne misli, on vidi radnju ali ne i bivanje, on čuje izbijanje časova ali ne kontinuitet vremena. Viši čovek živi duhom, on predstavlja tip savršena i potpuna čoveka, obrazac prema kome civilizacija ima da dotera ostale ljude; on „traži i poznaje božje zakone, ne voli ljudske sitne zakone“, on nosi zakon u sebi, i daje ga drugima, on krči nove staze, on otvara nove vidike, on je krmar, vođ, pastir, on je buktinja u mraku za kojom pipka i tapka ljudsko stado. Jednakost vredi samo za niže ljude; veliki ljudi su nejednaki, kao bregovi, svaki je od njih veličina za sebe. Niži ljudi su razlomci, koji treba da se sjedine da bi činili jedno celo; viši ljudi su celine sami za sebe, i njima nije potrebno društvo. Nije to Ničeov natčovek, koji odskače od ostalih svojom jakom voljom, silnom žudnjom za moći, individualni aristokrat sa osnovnim vrlinama: uživanjem, vlastoljubljem i sebičnošću. Viši čovek Božidara Kneževića jeste intelektualni aristokrat, čovek koji mnogo zna, koji je prodro u suštinu stvari, video nemoć našega duha i tamninu ljudskih strasti. On je okusio gorak plod sa drveta poznanja, „stilet kritike“ prošao mu je kroz grudi, i on mora da tuguje, i to ne rečima, koje prljaju, no ćutanjem, koje je najviši stupanj ponosa i drskosti. Jer, saznanje, istina suši, sitni, hladni. Onaj koji vidi i zna potpuno gubi sve svoje iluzije, i led se hvata po njegovoj duši. Znati, znači biti tužan. Rezultat mišljenja nije moći, nego ne moći, razočarati se, rezignovati se, povući se u sebe, ponavljati u sebi onaj tajni i pogrebni stav iz budističke molitve: „Bolje je sedeti nego stajati, bolje je ležati nego sedeti, ali od svega najbolje je biti mrtav.“
*
Oblik koji je Knežević dao svojim mislima nije dovoljno književan. Sve podseća na težak naučan rad, i terminologijom, i mnogobrojnim apstrakcijama, i izvesnim nedostatkom gipkosti, jasnoće i konciznosti. Vidi se dobro da su se mnoge od tih misli porađale u dugim radnim večerima, pri zapaljenoj lampi, u samoći, pored Spensera s jedne, Bekla s druge strane. Kod francuskih moralista to nisu naučni aforizmi, kratki izvodi iz pojedinih glava o istorijskim problemima i lapidarne formule socioloških zakona, kod njih su to varnice duha, trostruka esencija iskustva, delikatnosti i duhovitosti. To se stvaralo u jednoj otmenoj sredini gde se život otmeno rafinisao i visoko intelektualizovao, u najdruštvenijoj sredini koja je možda ikada postojala, u hotelima XVII i salonima XVIII veka. To je bilo oružje kojim se borilo u ono razgovorno i duhovito doba, kada je jedna psihološka opaska, ili dosetka, bila događaj koji se munjevito rasprostirao po celome Parizu, a zatim i celom obrazovanom Evropom. I sve to uglađeno, zbijeno, da se savršenije ne da zamisliti. Tih osobina klasičnih moralista nema kod Kneževića: on je neprestano ostao naučnik, ne napuštajući teško svarljivi rečnik nauke. Civilizaciju naziva: „latentifikacija bestijalnosti“, „bonifikacija stvari“, „glorifikacija rada“; kultura je „civilizacija materije“; ima reči i o „hominizaciji sve većeg broja“. Ili, zar ovo ne podseća na geometrijske formule: „Svaki socijalan čovek onako je isto jedna formula iz proporcije raznih elemenata kao fizički i hemijski čovek“, ili: „Genije stoji prema masi kao princip prema faktima.“
Ali, ima isto tako i izrazitih, živopisnih, lepo rečenih misli koje se mogu ravnati sa dobrim primercima te vrste u svetskoj književnosti. Evo nekoliko:
Fantazija leti, um pipa; fantazija ide preko stvari, um kroz stvari.
Progres i civilizaciju rade gladni ljudi, a uživaju ih siti.
Često je najgore bolje od zla, ako nizašta drugo a ono zato što gore ne može biti, te se gore više i ne čeka.
Svet ovakav kakav je, idealan je za kamenje, savršen za biljke, prekrasan za životinje, dobar i lep za običnog, nižeg čoveka, ružan za one koji dublje osećaju, nerazumljiv za one koji misle.
Nesreća je voleti istinu a nemati snage suzbijati laž, ili biti toliko pritisnut životom da je moramo trpeti ili odobravati.
Više je za žaljenje onaj koji zbog pameti izgubi ljubav, nego onaj koji zbog ljubavi izgubi pamet.
Ako nikojim putem ne možete da nađete plemenito i lepo, a vi gledajte čemu se budale i pakosni smeju; tu ćete ga sigurno naći koliko-toliko.
Zabluda je kad je čovek u neku neistinu uveren da je istina, laž je kad čovek svesno govori, iznosi i tvrdi neistinu; zabluda je plemenita i prirodna, laž je prljava i ljudska; zabluda je niži stupanj istine, laž je prepona, smetnja istini; zabluda je velika stvar, laž je sitna i prolazna; zabluda diže i oduševljuje, laž snižuje i ubija; zabluda je toplota iz koje izbija svetlost istine, laž gasi plamen istine. Samo plemeniti duhovi blude, samo sitne duše lažu.
Kažu da je svaki svoje sreće kovač. Samo što sudba jednome daje i čekić i gotovo usijano gvožđe, a drugi ga mora kovati često golom pesnicom.
Knjiga Božidara Kneževića neće imati mnogo čitalaca. Prvo, zato što ozbiljnije i teže knjige nikada nemaju veliku publiku; drugo, zato što se javila u jednoj tako nemisaonoj i barovitoj sredini kao što je naša. Malen je broj ljudi koji pokušavaju da dadu sebi odgovora na sva ona krupna pitanja koja su u ovoj knjizi dodirnuta, a pravo je čudo da se u naše dane, u nas, i mogla javiti jedna ovakva knjiga. Knežević nam je dao pet stotina misli, koje su katkada više naučni aforizmi no moralne maksime, koje uži krug poznavalaca te književnosti ne nalazi sada prvi put, ali sve to sačinjava krepku, sočnu, misaonu knjigu, odaje snažnu filozofiju prekaljena duha, koji oseća svoju suprematiju i gorčinu poznanja, i u moralnom stoicizmu nalazi smisao života. I sve su to tako krupne vrline da se može toplo pozdraviti ovaj prvi ogled te osobite vrste u našoj književnosti.
Ali, ono čime Misli najviše vrede, to je elevacija kojom su pisane, neki lirizam intelekta, oduševljenje duha koji harmoniju sveta sluša očima“. Mestimično ima akcenata koji opominju na kakvu himnu misli. „Što god je zadovoljno sa životom, ono ne misli. Što je čovek nezadovoljniji sa životom, što ga život većma pritiskuje, tim on više misli; što dublje oseća bolove od života, tim dublje misli. Mišljenje je oduška od pritiska života, nasilja, nepravde, mraka; mišljenje to je traženje svetlosti, pravde, istine.“ „Misao je uzdah duha. . . što dublji duh to dublji uzdah. . .“ Sitni ljudi imaju dovoljno vazduha na zemlji, oni ne uzdišu! Treba živeti, misliti i raditi ne čekajući uspeh, ne vodeći računa o njemu: „Čovekovo je da radi i da misli; da li će uraditi, smisliti, uspeti, to nije njegovo.“
Naš pisac ne veruje u besmrtnost duše, ali je ubeđen u besmrtnost duha, i on propoveda kult i poeziju misli, otkupljenje duše mišlju. Da je rođen u vekovima vere u XII ili XIII veku, on bi opasao mač i otišao u svete zemlje da oslobađa grob Spasiteljev, ili bi se povukao u isposničku ćeliju, i u svetim knjigama i verskom misticizmu tražio lek od mračne i krvave stvarnosti. Rođen u naše sivo i suvo doba, on je zaronio u kontemplaciju, i u čistoj misli potražio opijuma od ružne sadašnjice, zaborav bolova koje život i ljudi zadaju delikatnim dušama. Život bi odista bio strašan bez tih spazma misli, bez toga intelektualnog misticizma — ako se ove dve reči ne bune što stoje jedna pored druge. Jer, sve prolazi, sve umara, sve vara u ovom svetu; mladost kopni, srce se suši, ljubav vene, prijatelji se razmimoilaze, ali nikada ne ostavlja ono božansko zadovoljstvo koje se ima u dugim zimskim noćima, kada se život stiša, žagor legne, a čovek oseća kako mu duh vri, mozak raste, i novi, široki, beli horizonti pucaju pred njegovim razumnim očima. Za ljude izvesne vrste samo je tu prostor i vazduh; sva sloboda i sve dostojanstvo čoveka nalazi se u tim svetlim trenucima intenzivnog unutrašnjeg života.
Jovan Skerlić, 1902
____________________
1 U prvom broju Anala svetovne omladine, koji su od 1. juna ove godine (1902) počeli da izlaze u Parizu, Ernest Lavis napisao je ove redove: „Biti svetovnjak, to je imati tri vrline: milosrđe, to jest ljubav prema ljudima; nadu, to jest blagotvorno osećanje da će daleko potomstvo doživeti dan kada će se ostvariti snovi pravde, mira i sreće koje su nekada snevali, gledajući u nebo, naši daleki preci; veru, to jest volju da veruje u pobedonosnu korisnost stalnog napora.“
Jovan Skerlić
Pisci i knjige IV
P R O S V E T A
Beograd 1964
