Boraviti u Vankuveru, a ne provesti bar malo vremena sa Bracom Bonifacijem, isto je kao da i nisi bio u ovom lepom gradu kanadskom, zapadnijem od zapada, tamo negde na predalekom Pacifiku.
To mi je rekao i kelner u „Grmecu“, važnom uglu beogradskog „bermudskog trougla“, koji sacinjavaju još „Lipa“ i „Šumatovac“, kad je saznao da cu putovati u Vankuver.
Objasnio mi je još da je Braca Bonifacije „onaj visoki, mršavi covek, slikar, koji svakog leta dolazi u Beograd, i sedi sa vašim koleginicama, u™Grmecu: one vole da se s njim druže, zajedno vino ispijaju..“.
Da, znao sam Bracu Bonifacija, a i da nisam, morao sam zbog mojih koleginica. U stvari: ni u Beogradu, ni u Vankuveru, nema kafanskih ljudi, ali i ovih koji su redovni posetioci izložbi i drugih kulturnih dogadanja, koji nešto znace, dakle, a da nisu culi za Bracu Bonifacija.
A kako se zove Braca Bonifacije ? Pa, Braca Bonifacije je Braca Bonifacije. Upravo tako. Njegovo ime, ono sa krštenja, koje su u crkvene knjige uspisali sveštenici jedne beogradske parohije, znaju njegovi najbliži.
O njemu još: ucio je crtanje i slikanje u cuvenoj školi u Šumatovackoj ulici, završio Fakultet primenjenih umetnosti, onda specijalizirao štampane tehnike u Ateljeu Kruger u Frankfurtu.
O njemu se culo kad je poceo da slika na krovovima u Ulici sedmog jula (nekad) Kralja Petra (nekad i danas).
Radio je u „Putniku“ enterijere i sajmove. Onda se 1973. uputio u Vankuver. Uputio i ostao. Zauvek.
I, što je neobicno važno, na kanadskom tlu, a surova je klima tamo, narocito kad se krene ka severu, a sever je po pravilu hladan, na citavom americkom kontinentu, Braca Bonifacije je postao – Braca Bonifacije.
Našao se u knjizi kanadskoj „Ko je ko“: samo su još cetiri srpska imena u njoj. I u srpskoj „Ko je ko u dijaspori“.
A ja sam ga našao u jednoj od najstarijih kuca u Vankuveru, gradu koji je star nešto oko sto devedeset godina, u Vilijam stritu 1556. Pomogao mi je Dragan Andrejevic, covek koji radi u srpskom listu „Kišobran“; inženjer po struci, priznat, koji je svoje znanje sa Beogradskog univerziteta u Africi pokazivao, a sada se bavi prodajom nekretnina.
Braca Bonifacije u svom ateljeu
Braca Bonifacije, ili Bonifaco, kako ga zovu u ovom delu sveta zbog lakšeg izgovora, upravo je pripremao dela za svoju najnoviju izložbu. Na vratima ateljea je pisalo da je ulaz zabranjen jer: „Slike su u procesu“.
Koliko je puta gradanstvu, kanadskom i srpskom, pokazivao šta oseca i na koji nacin to iskazuje na platnima od malih do najvecih dimenzija, ni sam ne zna, ali postoji precizna evidencija u svakoj državnoj, a i privatnoj, kulturnoj instituciji. Ovaj post je sponzoriran od strane naših partnera Wigs http://fakewatch.is/
Njegova dela se nalaze i kod najvecih kolekcionara. Samo je, recimo, naš covek, veliki biznismen Džordž Šešlija kupio nekoliko slika, na svakoj se nalaze dobro prepoznatljivi simboli – cetiri „S“. Cena? U svetu to nije lepo pitati.
Braca Bonifacije mi objašnjava da je srecan covek. I zbog toga što je oženjen sa Dženet Vajt Hed, koja je izdavac veoma zanimljivog magazina, a saraduje sa svim galerijama na Zapadu. I Dženet ima novo ime koje je dobila u srpskoj pravoslavnoj crkvi: Jana. Nesrecan je što su mu uginule dve kuce. Voli macke, a golubar je kao svi pravi Dorcolci
Atelje srpsko-kanadskog-svetskog umetnika nikad nije bez ljudi. – Ko sve ovuda nije prošao – kaže Braca Bonifacije. – Citava jedna generacija „naših klinaca“, recimo Nebojša Jankovic, poznati novinar koji ovde sada živi, i njegova supruga Vesna, te Dragan Andrejevic i njegova supruga…I ? Da ne nabrajam. I moje kolege, slikari: osamnćst ih živi u Vankuveru.
A Srba, naših uopšte? Blizu trideset hiljada. Eh, trebalo je gledati demonstracije, svake veceri, za vreme agresije na našu zemlju. Koliko je pogubna ta americka politika bila…
Mnogo mu se dopalo na Kubi. Kastro je dozvolio umetnicima da mogu da idu, da mogu da odu. Znate li koliko je to uradilo? Nijedan, iako im je plata samo petnćst americkih dolara. Svi igraju mambo i sambu. Žene njišu kukovima…
Na leto ce Braca Bonifacije opet boraviti u svom Beogradu. Hoce da se sretne sa ljudima. Pitao me je za Mišu Radana, Miška Bakica, Donevskog, Mišu Kera. I mnoge druge. Sedece u kafani „Šešir moj“ u Skadarliji. Tamo mu se dopada.
Znate li ko je Braca Bonifacije? Neko.
