prvi put objavljeno 18.januara 2008. godineZa 35 godina rada u Minhenu, Dane đukić i njegova supruga Anica podigli su troje dece, a skoro sve što su zaradili uložili su u veliko imanje u Lipovači, samo šest kilometara udaljenoj od Šida. Prostor od 20 jutara zemlje su ogradili i sagradili pravi dvorac u kome ima mesta za život nekoliko višečlanih porodica. Tako je neposredno uz Nacionalni park „Fruška gora“ nikao pravi mali raj u kome đukići ne žele sami da uživaju. Pošto još nije vreme za penziju, a oni nemaju vremena da dolaze često i borave dugo, rado bi deo tih objekata dali besplatno na korišćenje porodicama sa više članova, odnosno dece. Međutim, ispostavilo se, kako kažu, da i kada daješ, pa i besplatno, nije lako naći nekog ko će ponudu prihvatiti i domaćinski koristiti.
Ovih dana u „Vestima“ je Dane pročitao o mukama i potucanju samohrane majke Ilinke Krsmanović sa četvoro dece i spreman je da joj ponudi jedan od dva stana na imanju.
– Ako se ta žena sa četvoro dece, izbeglica iz Kaknja, toliko pati i muči, evo, ja joj nudim stan od 200 kvadrata, moderno opremljen sa svim što treba jednoj porodici. Može da koristi sve u stanu besplatno, jedino da plati struju. Kako je naše imanje veliko, ona može da obrađuje onoliko zemlje koliko joj treba, da posije sve potrebno za život. Ima i kokoške, patke i guske. Neka ih hrani mojom hranom, a sebi i deci uzima jaja. Na imanju imamo veliki voćnjak i sve što rodi može da koristi. Imamo dosta šljiva, kazan za pečenje rakije, pa čak i poljoprivredne mašine za obradu zemlje. Naravno, sve to nudimo na besplatno korišćenje – kaže Dane đukić.
Dogovor sledi
Plemenita ponuda bračnog para đukić odmah je preneta Ilinki Krsmanović.
– Javiću se telefonom gospođi Anici. Sada sam potpuno zbunjena i ništa ne mogu da kažem sem da sam neizmerno zahvalna – rekla je Ilinka, a mi ćemo uskoro saznati da li će vila „Marina“ dobiti nove stanare.
Iako je do sada imao dosta loše iskustvo sa izbegličkim i socijalno ugroženim licima kojima je otvarao vrata svoja dva stana i omogućavao žive na velikom imanju, on ne gubi nadu da će se budući stanari biti pravi domaćini, raditi za sebe i svoju porodicu i brinuti o onom što su dobili na poverenje, a ne za novac.
Tri i po decenije u pečalbi
Dane đukić je inženjer informatike i šef konstrukcionog biroa u jednoj firmi, a u istoj oblasti poslednjih 10 godina radi i njegova supruga Anica. Oni imaju dve ćerke i sina. Marina je završila pekarski zanat, Danijela privodi kraju studije u Novom Sadu, a Damjan ima stolarski zanat.
– Za 10 godina kroz moje stanove, jedan od 200 i drugi od 80 kvadratnih metara, prošlo je 10 porodica i samo jedna je vodila računa o onom što koristi. Svi ostali su napravili štetu koju sam morao sanirati i izlagati se dodatnim troškovima. Neverovatno je šta sam sve doživeo i čuo i video – priča đukić, a onda svoje loše iskustvo ilustruje primerima: – Za dve izbegličke porodice kupio sam za dve hiljade nekadašnjih nemačkih maraka kravu i obezbedio hranu. NJihovo je bilo jedino da je hrane i muzu mleko za svoje potrebe. A oni nisu bili u stanju ni to da urade. Zbog neuhranjenosti, krava je „zasušila“, prestala da daje mleko i na kraju sam je za 800 maraka prodao mesaru. Kupovao sam i po 10 kokošaka i pataka sa željom da hraneći ih, moji stanari imaju jaja i mesa. Oni su se opredelili samo za meso, poklali su svu živinu i opet nisu imali šta da jedu. Iako su mi pravili troškove i štetu, nekima sam čak iz zahvalnosti što odlaze davao i novac želeći im da se smeste na boljem nego što je kod mene. Nažalost, uverio sam se da je zaista malo poštenih, vrednih i odgovornih porodica koje se potucaju po neuslovnim stanovima i kućama, a da znaju da cene što ulaze u pravo blagostanje.
Nerazumne odluke
– Bio sam u kolektivnim centrima u Kovinu i Smederevu, gde su smeštene izbeglice i proterani. Ponudio sam smeštaj za dve brojnije porodice da bih posle nekoliko dana od upravnika centara dobio odgovor – nema zainteresovanih! Slično je bilo i u Centru za socijalni rad u Šidu. Ja prosto ne mogu da shvatim šta je razlog da ljudi koji se muče i pate u neuslovnim prostorima ne žele da koriste besplatno stanove u vili „Marina“ na našem porodičnom imanju. Neki su mi govorili da ne žele da rade na tuđoj zemlji, neki da je to daleko od grada, da je daleko škola… Reč je, zapravo o onima koji bi najradije da dobiju nešto „u gotovom“ i da idu dalje – kaže đukić.
Kaže da će uskoro on i supruga u penziju i da će da uživaju na svom imanju, ali to neće biti razlog da otkažu gostoprimstvo porodicama koje bi smestili u dva stana.
– Mogu da ostanu kod nas dok god žele! – kaže Dane i dodaje da je trenutno u Lipovači njegova supruga Anica i da zainteresovane porodice mogu da je kontaktiraju telefonom, čiji broj imaju i novinari Humanitarnog mosta.
