Šesnćstog maja 2002. godine dinar je postao konvertibilna valuta. Po odrednici iz „Ekonomske enciklopedije“ i švedskom ekonomisti Jakobsonu najkraca definicija glasi: „Pojam konvertibilnosti je tokom vremena pretrpeo velike promene, ali se pod time uopšteno receno podrazumeva mogucnost kupovine drugih valuta bez prethodne dozvole nekog cinovnika.
Slobodan platni promet pri postojanju konvertibilnosti pretpostavlja postojanje domacih poslovnih banaka sa mrežom inostranih korespodenata. Drugi preduslov je postojanje deviznog tržišta na kome se održavaju devizni kursevi na osnovu ponude i tražnje. Ako pojedina poslovna banka ne raspolaže dovoljnim sopstvenim sredstvima onda treba da ima mogucnost da potrebne devize kupi od drugih banaka. Dolar je vremenom vršio ulogu rezervne i transakcione valute tako da su za konvertibilnost valuta u bilo kojoj varijanti neophodno potrebne intervencije centralne banke na domacem tržištu, radi ocuvanja deviznih kurseva u granicama odredenog raspona oko utvrdenog pariteta. Zemlje sa uspostavljenom konvertibilnosti svojih valuta obavljaju platni promet sa ostalim zemljama direktnim placanjima i naplatama, preko svojih poslovnih banaka i njihovih inostranih korespodenata“.
Prema tvrdnji guvernera NBJ Mladana Dinkica, ovo se dogodilo treci put od kako je dinar sredstvo placanja, a prvi put od 1946. godine, kada je Jugoslavija postala punopravni clan Medunarodnog monetarnog fonda. Za razliku od kracih perioda u protekloj deceniji (u vreme savezne vlade Ante Markovica, i nekoliko godina kasnije, tokom mandata guvernera Dragoslava Avramovica) kada je konvertibilnost bila ogranicena i interna, sada je takav status jugoslovenske nacionalne valute priznat i od strane MMF koji je uslove za konvertibilnost propisao u clanu 8 svog Statuta. U najkracem, ti uslovi su sledeci: da nema deviznih restrikcija u tekucim placanjima, da ne postoji višestrukost deviznih kurseva i da je centralna banka dužna da otkupi sve viškove nacionalne valute iz inostranstva.
Na konferenciji za štampu organizovanoj povodom ove istorijske odluke guverner Dinkic je ocenio da se njemu ostvario san svih jugoslovenskih guvernera, jer se prvog dana od stupanja na snagu konvertibilnosti dinar našao na kursnim listama banaka u Madarskoj, Grckoj, Austriji i Nemackoj, a da se uskoro to ocekuje i u ovlašcenim menjacnicama u Rimu, Londonu i Parizu. Takode, prema ocekivanjima guvernera Dinkica, ova cinjenica uticace na smanjivanje troškova medubankarskog poslovanja i direktno ce podstaci strana ulaganja.
Medijski promovišuci ovaj dogadaj, napravljen je spot u kome se dinar našao „ponovo u svetskom društvu“, pa su Karadžic (Vuk), Tesla, Mokranjac i Vajfert smešteni pored Bendžamina Frenklina i kraljice Elizabete, likova sa americkih i britanskih banknota.
NECE SE DESITI
O tome kakav ce efekat odluka MMF proizvesti u slabašnoj jugoslovenskoj ekonomiji mišljenja domacih strucnjaka su se odmah podelila izmedu bezrezervnog prihvatanja i sumnji da je ovakav potez ishitren i neopravdan. U ovoj drugoj grupi našao se i osnivac „Kredibel banke“ i priznati ekspert za finansijski konsalting Branko Dragaš.
„Sadašnji guverner je na tu dužnost stupio ne kao strucnjak i na predlog ljudi sa reputacijom u bankarstvu i finansijama, nego je izabran kao politicka licnost. Bez obzira što on danas govori da je strucnjak, guverner Dinkic nema nikakvog iskustva na bankarskim i finansijskim poslovima. Prema tome, kao što je guverner politicka licnost tako je i ova konvertibilnost – politicka konvertibilnost.
Konverbilnost se sada namerno uspostavlja u predizbornoj kampanji koja je uveliko pocela, jer je i sam guverner svestan da reforme uopšte ne idu dobrim putem, odnosno da su potpuno stale. Da bi svoj marketinški uticaj na tržištu pojacali, kreatori monetarne politike sada uvode famoznu konvertibilnost. Ali, veliko je pitanje kako može da se uvede konvertibilnost u zemlji u kojoj je industrijska proizvodnja za prva tri meseca u padu za 2,3%, u kojoj je spoljnotrgovinski deficit prošle godine bio 2,93 milijarde dolara, a na pocetku ove godine, za prva tri meseca 745 miliona dolara – što govori da ce cifra ponovo biti oko tri milijardi dolara, u kojoj je trenutno 800.000 ljudi nezaposleno, a ocekuje se još otpuštanje oko 600.000 u narednih nekoliko godina, u kojoj su industrijski kapaciteti iskorišceni svega oko 30%procenata… Kada imate takve pokazatelje, onda je potpuno besmislena prica o konvertibilnosti i predvidanja da ce strane banke, kompanije i finansijska tržišta priznati naš dinar. To se nece desiti, to je politicka konvertibilnost koja je stvar naših unutrašnjih tokova. A to što je MMF priznao konvertibilnost dinara po clanu 8 svog Statuta, kazuje samo da je to uradila birokratija Medunarodnog monetarnog fonda, što po mom uverenju znaci da ce se nastaviti zapoceti postupak upropašcivanja srpske privrede.
Prema tome, objavljena konvertibilnost za domacu privredu apsolutno ništa ne znaci, i vi kao novinar to možete da proverite kod privrednika: mogu li oni kod nemackog partnera da uzmu robu i da mu plate u dinarima? Ako je to stvarna konveribilnost, onda ce vaš nemacki partner da uzme dinar, bice mu potpuno svejedno ako dinar može lako da pretvori u bilo koju drugu valutu.
A to što ce se dinar pojaviti u Segedinu, Trstu ili Grckoj, i tamo gde naši turisti budu ovog leta odlazili, sasvim je nebitno, jer vešti trgovci i turisticki radnici su to, ovako ili onako, i do sada radili.
SVE FIKCIJA DO FIKCIJE
Iako je u jednom nedavnom televizijskom nastupu vešto izbegavao da kaže kako ce se to odraziti na poslovanje domace privrede, gunerner je izneo uverenje da ce strani investitori prepoznati svoj interes i da ce ih ova odluka MMF stimulisati da ulože veca sredstva u jugoslovenska preduzeca. Koliko ima realnih osnova za pomenuta predvidanja?
To je potpuno netacno. Prvo, strani investitori ne dolaze u Srbiju zbog konvertibilnosti, vec samo ukoliko postoji okruženje bez politickih rizika koji ce ih u poslovanju dovesti do gubitaka i ostaviti bez uloženog kapitala. U ozbiljnim krugovima industrijalaca i bankara i svih onih koji su dugo na tržištu dobro se zna šta je stvarna a šta lažna konvertibilnost neke valute. Ni sa stanovišta domace privrede to nece imati nikakvog odjeka – i dalje ce se nastaviti njeno posrtanje i propadanje. A kada 1. jula ove godine stupi na snagu spoljnotrgovinska liberalizacija sa susednim zemljama, sa carinom od 1% videce se kako su se madarska, hrvatska i slovenacka preduzeca „napala“ srpsko tržište, tj. kolika je opasnost da domaca proizvodnja stane. Doci ce do dalje eksplozije uvoza a smanjenja izvoza i samim tim naša ce privreda doci u još težu situaciju. Umesto pokretanja proizvodnje i zapošljavanja ljudi na bazi naših kapiciteta, mi cemo se pretvoriti u zemlju do kraja zavisnu od uvoza, u kojoj se rasprodaje društvena imovina i ustupa tržište multinacionalnim kompanijama. Sa stanovišta izvozne privrede i one koja se priprema za izvoz konvertibilnost nece, dakle, imati nikakvog znacaja.
Ako bismo uporedili našu ekonomsku situaciju sa susednim zemljama, pogotovo sa bivšim jugoslovenskim republikama, kako se još može tumaciti cinjenica kojom se posebno pohvalio guverner NBJ – da je Sloveniji, u trenutku državnog osamostaljivanja sa dvostruko vecim bruto nacionalnim proizvodom od Srbije, bilo potrebno pune cetiri godine do priznavanja konvertibilnosti tolara, za razliku od jugoslovenskog dinara, koji je to postao godinu i po nakon primene nove monetarne politike na liberalno-reformskom kursu?
Njihovo samohvalisanje je postalo nesnosno, ono se više ne može slušati, pogotovo ako svi znamo da kakva je naša ekonomska situacija i da se na sve strane širi socijalno nezadovoljstvo i nemiri, usled primenjene šok-terapije. Sve je veci broj nelikvidnih preduzeca: 25.000 preduzeca sa 600.000 zaposlenih je pred stecajem a potencijalno je nelikvidno oko 45.000 preduzeca sa 1.200.000 zaposlenih. Nama bi svakako odgovarao privredni razvoj kakav je imala Slovenija, dok ta brzina kojom se postiže konvertibilnost sama po sebi ne govori ništa. Slovenci su još na pocetku jasno definisali svoje nacionalne i državne interese, ne dozvoljavajuci da im trecerazredni studenti Harvarda odlucuju o sudbini države. Jedna izuzetno strucna i do kraja nacionalno opredeljena ekipa eksperata okupljenih oko Jože Mencigera i njihovog guvernera, napravila je poznati slovenacki model tranzicije koji se zasnivao na tome da se ne vrši rasprodaja slovenacke privrede vec da se ona blago, postupno i sa dosta opreza otvara prema svetu, kako bi se uocilo na bazi kojih komparativnih prednosti slovenacku privredu treba razvijati. Na žalost, mi nemamo guvernera kao Slovenci, vrsnog strucnjaka, i njegovu ekipu u Savetu guvernera, koji su uspeli da nametnu sopstveni koncept privatizacije, potiskujuci snage opredeljene za neoliberalni koncept koji danas podržavaju birokrate iz MMF i Svetske banke.
Naš guverner i ekipa oko njega, ti naši reformatori, oduševljeni su što ih te birokrate iz medunarodnih finansijskih organizacija hvale, iako pozitivnih rezultata nema. Socijalni nemiri velikih razmera su na pomolu, i ja to moram da kažem, ostvaruje se nažalost ono na šta ja vec mesecima upozoravam da ce se dogoditi. Vec smo pocetkom devedesetih imali tu pricu o olako obecanoj brzini, a i tada se potvrdilo da brzina nije isto što i kvalitet.
80% SIROMAŠNIH
Godinama smo mogli da pratimo kako se na polju globalnih ekonomskih kretanja, pod dejstvom razlicitih faktora, ali i špekulativnim finansijskim transakcijama, može oslabiti neka nacionalna valuta, tj. koliko je ekonomske snage i deviznih rezervi jedne države potrebno da bi se ocuvala stabilnost nacionalne valute. Može li se sa postojecim deviznim rezervama SRJ efikasno braniti kurs dinara, kao što to tvdi guverner Dinkic?
Srecom, za nas ti veliki berzanski „igraci“ nisu zainteresovani jer smo mi za njih gotovo beznacajno tržište. Mi smo interesantni onim manjim igracima, kao što su austrijske banke koje su prve ušle na ovo tržište. Naše devizne rezerve iznose, tako zvanicnici tvrde, negde oko 1,6 milijardi dolara i sa rezervama domacih poslovnih banaka od oko 900 dolara, to cini sumu od 2,5 milijardi dolara. Ali, treba znati kako su one nastale: naše devizne rezerve, nažalost, nisu rezultat visoke produktivnosti, izvoza srpske privrede i suficita izvoza u odnosu na uvoz. Sadašnje devizne rezerve nisu po tom osnovu ušle u centralnu banku. One su nastale po dva osnova: na bazi donacija zapadnih zemalja koje nadoknaduju nemoc naše posrnule privrede (odnosno najvecim delom humanitarna pomoc, za nabavku energenata i slicno) a sa druge strane, u 744 menjacnice za protekli period otkupljeno je izmedu 3 i 4 milijarde maraka od naših gradana. To znaci da gradani nemaju drugi izbor pred šok-terapijom i u uslovima divlje liberalizacije cena, kada se njihovo povecanje vrši neverovatnom brzinom. Da bi preživeli, oni prodaju poslednje zalihe svoje devizne uštedevine.Takode, svakog meseca se iz srpske dijaspore u zemlju unese oko 250 miliona maraka kojima se izdržavaju clanovi njihovih porodica u matici.
Ali, kada bi srpska privreda profunkcionisala onako kako je radila pre petnćst godina, ove devizne rezerve o kojima guverner govori nestale bi za otprilike 40 dana. I onda bi se videlo da konvertibilnost dinara apsolutno ne postoji. Kada nema ko da finansira pokretanje proizvodnje ili ne može da kreditira svog kupca u inostranstvu itd, vi možete da govorite da su vam devizne rezerve stabilne, jer nema tražnje (kamate su previsoke) a ponuda raste.
Što se tice nekog velikog špekulativnog kapitala koji bi ušao preko finansijskog tržišta, mislim da se to nece desiti. To ce se dogoditi više putem privatizacije po kom osnovu ce se otkupljivati preostale dobre firme Srbiji. U tom delu je od starta i moj glavni sukob sa „reformatorima“: oni državu Srbiju doživljavaju kao Kolumbiju, Cile, Paragvaj ili Venecuelu, i prema tom obrascu otprilike 3% bogataša iz despotskog režima sa 3-5% reformatora i 7-10% njihovih satelita, formirace novu društvenu elitu od oko 20% stanovnika koji ce živeti dosta dobro; sa druge strane, preostalih 80% gradana Srbije nalazice se negde oko egzinstencijalnog minimuma. To je njihovo videnje razvoja Srbije. Drugo videnje je ono koje nudim ja kao „frontmen“ grupe privrednika i strucnjaka – da Srbija postane zemlja u kojoj ce 70% stanovništva sacinjavati srednji stalež, gornji sloj bi obuhvatao 3-5%, na koliko bi se sveo i procenat siromašnih.
Dakle, naša neslaganja su koncepcijska, jer ja ne želim da Srbija postane filijala ili protektorat multinacionalnih kompanija, vec da bude država sa svojim nacionalnim suverenitetom i dostojanstvom, ravnopravno ukljucena u ekonomsku globalizaciju.
Pokušaji rasprodaje društvene imovine i uvodenja konvertibilnosti u postojecim okolnostima, ukoliko se izvrše do kraja, dovešce do konacnog sloma naše ekonomije a samim tim i do gubitka državnosti.
