**
BRANKO V. RADIČEVIĆ O SEBI
Ne znam kako se to dogodilo. Možda je za sve krivo ime — Branko. Da: Branko Radičević! Između imena i prezimena, umetnuto je slovo — V. Početno slovo imena moga oca — Velimira. Moja dobra stara, seda mati, čudno vesela i živahna, osmehuje se i danas, trideset i šest godina posle rođenja svoga sina: našalili smo e s tobom! I zaista, to je bila mala zavera. Na krštenju. Kada je novorođenom detetu nadeveno ime.
A šala se produžila, puna neobičnih obrta. Sve do juče. Sve do danas. I ja ne mogu da zaboravim bradatog čapljinskog popa koji, lukavo, sa pevnice objavljuje vernicima:
— Braćo slatka i pobožne sestre naše, među vas je došao pesnik slavom ovenčan, pesnik slatke reči slovenske! Čuj, narode pravoslavni, Branko Radičević obreo se među Hercegovcima!
Šta sam mogao da radim? Kako da ućutkam sveštenika? Prvim vozom izgubio sam se put Popova polja.
Još čujem svečana zvona čapljinske crkve. Kao da odsecaju: živ-živ-žiiv!
I znam: živ je, živ veliki pesnik naroda. Živa je poezija. I to baš tamo gde mislimo da je presahla. Duboko u narodu. Koji veruje i oseća. Ne ispituje godine rođenja i godine smrti. Koji je i izmislio reč — besmrtan.
Zahvaljivao sam duhovnoj rođendanskoj dosetki svoje majke, jednog okupacijskog aprila, kada su me pod teškom stražom izveli pred preki nemački sud. Imao sam šesnaest godina i dugačku, zatvorsku kosu.
Nemački komandant, riđi, podbuli Prus, nije mnogo premišljao. Pred njim je stajao poslednji kurir narodnog heroja Ratka Mitrovića. To je pisalo u dostavi, potkazivačkoj. I rekao je: Šta tu ima da se misli!
Izgledalo je — nema spasa! Niotkud pomoći! I baš kada su tonule lađe spasenja, ustao je neki mlad čovek i rekao, uzbuđeno:
— Pesnik!
Neobično je odjeknula ta reč u usijanoj atmosferi smrti. Reč koja spasava.
U transportu, koji nas je podmuklo nosio na Banjicu, začarano sam ponavljao:
— Pesnik!
I možda tada, prvi put vidovitije, napisao sam urez za zatvorski zid:
„Mati moja, kada bi došla među zidine ove,
cela bi ti se ćelija, kao majci, poklonila.
I ostala bi s nama…
— — — — — — — — — — — — — — —
Mati moja — i ti se nikad ne bi pokorila …“
Da. Tada sam bio zahvalan duhovitoj dosetki svoje majke što mi nadenu zaštitničko ime. Rat ga ne uništi. Vatre ga ne spališe. Ni dim da mu ime promuklije izgovori. Sadeven od nežnih niti, prozračan od stihova, gazi pesnik stazama smrti. Živ, besmrtan.
ĐAČKA KAPA
Što mi prvo pada na pamet kada mislim na detinjstvo: Morava ili blaga mati Kosara? Crni barjak smrti kad sam ostao bez brata Obrada, otac što nikada nije prestajao da ratuje protiv Arbanasa, a bio je mek, plavook, nikada dovoljno prek, nikada preteći ljutit?
U susedstvu — cigansko carstvo. Prvo sam naučio psovke — ciganske. I lautu sam svirao, ali slabo. Lauta? Ta crna, masna mandovska violina. Uvek nešto nedostaje: žice ili strune na gudalu.
Kažu: majka Kosara priča najlepše priče za decu. Ja sam njen sin. Slušao sam priče. Čudne priče. Nikada nisu bile mačje, zečje. Priče bogate, vesele, nasmejane, strašljive. Ponešto sam upamtio. I prosto — prepisao za decu ovog veka.
Čega prvo da se setim? — znam. Đačku kapu neću zaboraviti. Uzalud ću zatvarati oči. Ona je tu, čudno preobražena, podsmešljiva, zagonetna.
Došla jesen. Osvanuo dan početka školske godine. Izjutra me rano probudila mati. Ustajem i još sanjiv pitam:
— A đačka kapa, majko?
— Dobićeš je — reče neuverljivo.
Mati je opet otišla u susedstvo, otišla da pozajmi đačku kapu. Žao mi majke. Ona će se ponižavati. A ja? Eto, polazim u prvi razred gimnazije. Radovao sam se đačkoj kapi, širitima i zlatnim oznakama za razred i odeljenje. Više nisam osnovac. Đačka kapa je najvidljiviji znak velikih promena.
Tužno jutro.
Izgledam: nema majke. Osluškujem: zvono će da zazvoni. Ulica je puna đaka, puna kapa, novih odela i cipela. Nailazi prodavac đevreka. Prođe profesor, naš sused, a đačke kape poleteše s glava. A majke nema, pa nema.
Odjeknulo je veliko školsko zvono i ja sam poleteo prozoru. Gledam: mati trči ulicom. Izletim napolje, pohitam joj u susret. U njenoj ruci đačka kapa. Uzimam je i — u trku — stavljam na glavu.
Užas. Kapa me preklopila preko ušiju.
Neka ogromna đačka kapa.
I mati stoji, ukopana, preneražena.
Šta da radimo, ljudi!
— Stavićemo hartiju — reče mati.
— Ne vredi!
— Videćeš, to se neće ni primetiti. I lepo će ti stajati. Još lepše.
Ništa nije pomogla hartija. A šta sada?
— Nakrivi kapu — savetuje majka. Nakrivim kapu, potegnem na jedno uvo.
— Sad sam kicoš — a oči joj pune suza. — Kicoš. Moj kicoš.
Pogledam se u oknu: kako je čudna moja glava. … Ušao sam u školsko dvorište.
— Oooo, šta je ovom klincu, gle, kako se našalio s glavom …
— Krapčo će mu pokazati kako se nosi kapa.
— Gle klinca, ala se taj doterao … Krapčo? Ko je Krapčo?
Prilazi krupan čovek.
— Ovamo — poziva prstom. — Dođi, dođi … Zgrabio je kapu ogromnim ručerdama i natukao mi je na glavu. Preklopila me preko očiju i nosa. Iznenadio se i stao. Kao da je shvatio nesreću.
— Sirotan — reče, a glas pun saučešća. — Nakrivi je, brate, koliko hoćeš. I oprosti.
BALADA O ĐAČKOJ TORBI
Naišle su tamne godine neizvesnosti. Kao đak šestog razreda gimnazije bežim iz okupiranog Čačka u partizane. Oružje: fišek dinamita. Front: Kraljevo. Prva borba u susedstvu artiljeraca, koji bez nišanskih sprava, ciljajući kroz cev topa, pogađaju nemački avion. Povlačenje. I susret na Jelici planini. Nezaboravni susret sa narodnim herojem Ratkom Mitrovićem.
Niko tako toplo nije izgovorio tu reč. Ona nije bila određenica za buržuja. U to doba se rađala. Mlado doba jedne reči koja je nosila u sebi i razum i ljubav.
Mlad, pod gunjcem, veselog okoočja, koje se mreškalo na smeh, slutio je: rastanak. I kao da je znao: prolaziće godine i niko neće smeti glasno da izgovori tu reč. Zabraniće ljudima da je prevale preko usana. Zbog toga je drugario: starče, druže, starice, drugarice, đače, druže, čobanice, drugarice, u kolevci drugaričice. Pod kolevčicom. U nama. Do ljubavi: drugovanje. A glas topao, mek. Sluti: tu su već omča i okovi. A jeličkim drumom tutnje Nemci.
Elem, kao juče pucalo na Markovici. I on je ostao da predahne kod starca domaćina. Već znamo — rat je. I seoske vratnice se zatvaraju. Samo jedna kuća, pod planinom, odškrinula spojnice. Pa svrati begunac, kao u crkvu. Sve mu se čini: tu — gde je Ratko komesar, naći će spokojstvo. Ratku su otvorena vrata svih domova Srbije. Neće ga ni metak, ni izdaja.
Niko nije umeo da šapne tu reč: družim te, kao — bratimim te. Pa drugar, drugarčina, drugarčić, drugarčica, podruga kao budućih sto sedemdeset i sedam drugarčina. Dragi druže. Dobri druže. Stari druže. Mladi druže. Druže što ćeš biti, što rasteš u drugarčinu. Drugoljub, kao — Miroljub.
Da li on sluti, najmlađi u majke, taj mutni mart koji dolazi, kvasan i snežan, jutromrazan i krvav? U seoskoj tišini i mrazici stara žena struže okove sa sina. Tu bunar-voda, gde je bačen, najmlađaniji. Ućutimo oči pred tom slikom. Iz prokletog jutrišta izroni žena u šamiji i kad ugleda prizor, bolno krikne: Kuku, ljudi, ima li taj nesrećni čovek majku!
— Ja sam majka, njegova majka — reče stara žena i nastavi da struže zarđale okove.
Takvo je sutradanište. A dan i noć uoči smrti: Drugoljub, kao — Dragoljub. U toj reči, što glasnu, da se nađu svi ljudi. On joj gradi dvore i predvorja. Ukrašuje dveri. Da reč, dobra, ima konačišta. Da pomiruje i spaja. Da se prostre od čoveka do čoveka. Diže joj krov i pozlaćuje stazu. Da ljubav tiho gazi do oltara ljubavi. Da pevnice budu glasne i ljubavne. Gradi stubove divnoj reči koja se rađa u patnji.
U zvuku glasa sve se divno skladilo. Ni napetosti. Ništa krto. Slutio je tu reč zameniće lažnobrate. Trebalo se nagovoriti. Do presitosti. Dok se ne istanje slogovi. Da bi postala disanje. Bezotporno. Tolika je to bila ljubav.
Veliki druže. Srdačni druže. Veseli družebrate. Umorni. Uplašeni. Junačino. Patniče. Srećni druže. I ti mala drugaričice, u kolevci. Švrćodruže. Rasti. Visoko porasti. Vidarski za staricu. Dobričinski za dobričinu. Vedro za pletilje koje više ne znaju za koga pletu. Pucalo je na Markovici.
Ostao je sam Ratko komesar. Izdaja ga neće. A da li su svi ljudi — Drugoljubi?
… Rastali smo se u ledeni sumrak. Ništa nisam slutio. Vratiću se čim izvršim zadatak. A dužnost koju mi je namenio Ratko komesar nosila je časno ime — kurir.
Prikradam se dragačevskim selima. U postavi kaputića tajne vesti.
Ratko je obešen. U Čačku. Na trgu. Nije bilo povratka. Zarobljen sam. I čekam — osudu.
ĐAČKA TORBA
Studeni, snežni decembar 1941. Čega se sve ne sećam!
Ali jedna đačka torba!
Ali jedna đačka igra!
Da. Njih nikada neću zaboraviti.
Ima jedna znana igra o kojoj bih hteo da pričam. Prvo lice: đak. Drugo lice: đak. Treće lice: đačka torba. Ako jedan pođe, i drugi će krenuti. Treće lice — đačka kapa — simbolizuje veseli izlet.
Mlad čovek, o kome pričam, zvao se Božidar Spasić. Još je nosio đačku kapu čačanske gimnazije.
Spavali smo na cepanicama. Ko zna otkuda toliko cepanica u bivšem Vojnotehničkom zavodu u Čačku. Bukove ili cerove — svejedno. Iza ledenog zida dopiralo je do nas gakanje izgladnelih gusaka. Izgladneli mi, izgladnelo gakanje. Napolju snežna noć. Pred vratima nemački vojnik. A front je dalek. Preneo se sa Morave na Drinu.
Jutro je otkrilo još jednu odaju. Manju, ali već ispunjenu mladićima. Nalazila se odmah pored naše. Delila ih žičana ograda. Mogli smo jedni drugima da dodajemo cigarete. Pa i prste da dodirnemo. Međutim, neko — zloguk — otkri da je opasno stajati pored tog rešetkastog zida. I kao da je dunuo ledeni vetar. Začas su se zgusnule, pod jednim krovom dve nedaće. Za nas je još bilo nade. Mi ćemo tek biti izvedeni pred preki sud Nemaca. A oni? Saznaćemo uskoro. Oni su osuđeni … kako?
Otvorila su se vrata koja vode u hodnik i mi smo ugledali: majke. Nisu mogle da nam se približe. Izdužile se glasovima, očima i rukama. Uzalud. Prvo se javio stid: nismo deca! Smrt je za odrasle ljude. To bi trebalo da znaju. A majke su dozivale, dozivale. I bilo je poniženja u tom bolu. Dovoljno da budemo nesrećniji.
Tada sam prvi put video mladog čoveka o kome pričam. U rukama đačka torba. I ta đačka torba pretvorila se u igračku i podsmeh. Čudesna igra privlačila je naše poglede. Vesela farsa koja će se pretvoriti u tragediju.
Prvo lice: đak. Drugo lice: đak. Treće lice: đačka torba, koja simbolizuje veseli izlet.
Mladić je lakim korakom dolazio do ograde i glasom čiste igre pozivao potištene:
— Šta čekate, vreme je da se krene… Torba poleti uvis, ali on je poklopi miškom, pa zgrbi leđa i — baš me briga za sve na svetu — krene lakim, cupkavim korakom ka izlazu na koji se naslanja nemački vojnik.
Igra se ponavlja. Ruke u džepovima. Uvučena ramena. Svetlo, nasmejano oko. I divan poziv. Treba krenuti. Vreme je, mladići. U svet. U svet.
Uska odaja. Začas je pretrče bezbrižni koraci. A ljudi ćute. I pogledi su postali lepljivi. I smeh, najđačkiji, veselo se otkine:
— Krenimo već jednom, šta čekate, mladići! Torba nestane pod miškom. Glave povenu na izduženim vratovima. Nikome nije do igre. Nikome.
Znana igra. Prvo lice: đak. Drugo lice: đak. Treće lice: đačka torba.
Događalo se nešto strašno, bezumno. Eto već pucaju iza zidina. Nekome je to poslednji dan života. Gruba smrt. Otkud odjednom romantika umiranja?
Dojezdi do rešetkastog zida. Osmehne se i slegne ramenima; pita kao da je najzbiljskija istina:
— Zar niko neće da ide? …
Durljiv, već se ljuti. Kako to da niko ne želi da krene?… Čeka. Šta čeka? Dokad ćemo tako čekati? A on bi krenuo, smesta, samo ne želi da ide sam.
— Hej, ljudi, pa ja ću morati da idem; sam!
I, zaista, torba je ponovo nestala pod miškom.
Otvaraju se vrata. Nemci prebrojavaju mladiće. Bledilo. Brizne slutnja. Izlaze mladići — jedan po jedan — ilaze, izlaze … kao da ih ima na hiljade.
— Šta sam vam rekao, ja ću morati da idem… Igrajući đačku igru govorio je mladić …
I krenuo je koracima igre. Leđa su se pogurila — u igri. Odjezdio je u susret mecima, pozivajući — na igru… dozivajući, veselo kao poljana … dozivajući igru… u susret mecima koji nisu razumeli igru…
Streljan je sa đačkom torbom.
LAMARTINOVA ULICA
Dolazili su sa fronta, iz đačkih klupa, poluvojnici, poluđaci. Nosili su u džepovima izgužvane sveske stihova. U sumrak, tiho, puni iščekivanja, promicali Karađorđevim parkom. U dnu se nalazi Lamartinova ulica. Gvozdena ograda, ružičnjak i zelenilo. Svakodnevno čitanje poezije. Redovi za hleb i cigarete. Majakovski i Jesenjin. Dah fronta.
Defile mladih poeta. Prvi štampani stihovi u „Mladosti“, „Mladom borcu“. I neizvesnost: ko smo, šta smo, nosimo li nešto novo ili smo na prvom koraku povenuli?
Nikoga ne izdvajam niti zaboravljam. Pamtim likove, oči. I nesigurne reči. Neki su ostali, žive. — A mnogi — nikada više nisu progovorili poezijom.
Mirko Borota, Mihiz, Veles Perić, Bata Cagić, Žika Stojković, Skale Mitić, Vasa Popović, Mladen Oljača, Dobrica Ćosić, Rodo Andrić, Risto Tošović, Luka Soldić, Dejan Medaković, Mira Alečković, Sveta Mandić, Dušan Černić, Olga Jovanović, Arsen Diklić, Nusret Seferović, Zoran Žujović…
Kasnije su dolazili — novi. Mlađi ili stariji? Niko nikome nije gledao u krštenicu. Pitalo se samo: pišeš li i šta pišeš? I, čini mi se, svaki pesnik znao je svoje pesme napamet.
A Beograd, u ruševinama, nije okrenuo leđa poeziji.
Da, to je bilo vreme ratno. Nisu se nosile kravate. I mlade pisce — novinare zgranuto su gledale diplomate. U vojničkim cokulama, razdrljenih koporana, ulaze u svečane dvorane gde političari sveta, u tesno skrojenim frakovima, pokušavaju da veliko rađanje socijalizma pretvore u vodviljsku igru.
U to vreme samo jedan mlad čovek ozbiljno se bavio literaturom za decu. Skroman, istrajan, on će do ovih naših dana ostati izuzetna pojava. Bio je to Arsen Diklić.
Doživljavali smo prve pobede i poraze. Iščekivali miris štamparske boje koja će konačno ozvaničiti naša maštarenja. A poezija? Da, niko nije sumnjao … poezija će preobraziti svet …
Nisam pisao za decu. Nisam ni slutio da ću jednog dana pisati za decu. Jednog dana! Ne tako davnog dana. Jednog zimskog dana u zasneženom Sarajevu. Dogodilo se to sasvim slučajno. Vraćao sam se sa posla, kući, a devojčica me moja pitala: — Šta si mi doneo, tata?
Setio sam se svoje majke i nastavio igru započetu u detinjstvu:
— Doneo sam ti priču.
— Priču?
— Da: pravu, pravcatu priču.
— A kakva je to priča? — pitala je moja devojčica.
— Čekaj, što si nestrpljiva. Prvo, hajde da ručamo. A posle, polako, kada ti legneš da spavaš, ispričaću priču koju sam ti doneo.
I tako, otegla se priča kroz sve moje knjige za decu. Jer, ko će deci napričati toliko priča!
Nijedna priča nije dovoljno dugačka.
Pričam, pričam, ispričam priču, a ona mi govori — još pričaj, mala je ta tvoja priča.
Nijedna priča nije dovoljno šarena.
Pričam, smišljam, izmišljam, vezem, dolagujem, polagujem.
Ali opet čujem ono dozlaboga znano — još jednu priču, još samo jednu, molim te, još samo malo pričaj.
Kao da sam znao da će se roditi i radoznali dečak. O, da znate kako on voli priče! Pričaj, pričaj.
Ali njemu sam doskočio: priče su napisane. I sad — jednostavno čitam. I svoje i tuđe. Zar bi neko verovao: da čitam samo svoje.
Nedovoljno za bogatstvo dečjeg sveta.
PRIJATELJSTVO
Neko je kriv za prve reči koje sam napisao. Branko ili Anđelko? Ahmet, Mak ili Dragan Kulidžan. Prve reči o deci i za decu. U prijateljstvu rodilo se zlatno poverenje.
Gajretova zgrada u ulici Jugoslovenske armije. Na vratima piše — „Glas pionira“. Idem, strepljiv, iako već u godinama. Jer svaki pokušaj je — mlad. Prijatelji su — prijatelji. Ali, prijatelj u odori urednika — urednik je.
Ne znam da li je moja prva priča za decu — dobra priča. Ali siguran sam: dva urednika obradovala su se saradniku. I to je bilo presudno.
Anđelko Ristić i Dragan Kulidžan promovisali su me u pisca za decu.
U ulici Mustafe Golubića čekali su Mak Dizdar i Ahmet Hromadžić. Oni će okrenuti čarobno štamparsko kolo.
Tako se rodila moja prva knjiga za decu — „Duh livada“.
Prva knjiga obavezuje da se napiše druga — bolja. I da se shvati: nema razlike — pisati za decu, ili — za odrasle.
A danas, kad me neko pita: šta misliš da li će nešto ostati od tolikih knjiga koje si napisao?
Setim se klasične bajke: davno, davno, živeo je čovek … imao je tri sina … već znate kraj: najmlađi, kome niko nije verovao, bio je najhrabriji i najplemenitiji i spasao je čast svome starom roditelju. Ko zna — odgovorim prijatelju — od svega što sam napisao možda će ostati koja bajka …
I tako nisam ni slutio da ću pisati za decu. Sve se dogodilo slučajno … jednog zimskog zasneženog dana u Sarajevu. Vraćao sam se sa posla, a devojčica me moja pitala:
— Šta si mi doneo, tata!
Šta sam ti doneo? Jednu veliku brigu, devojčice. Veliku brigu za male i velike dečake sveta. Koji će me začuđeno gledati. I pitati: Šta je to što si hteo da nam kažeš? I zašto si baš to napisao? Posle toga sam često otvarao (a i danas otvaram) đačka pisma.
„Da li mi se dopada knjiga ‘Bajka o šaljivčini’? Ako bih iskreno rekao, ne baš mnogo. Priče su duhovite, u njima ima i poučnog, ali B. V. Radičević nije to pisao jezikom bajki, već prilično neizražljivo. Ja to ne znama tačno objasniti, jer sam još malen, ali znam kad moja baka priča, onda tako to zanimljivo čini da — iako ne vjerujem u bajke, čitam Žil Verna i pratim vijesti o satelitu — mogu da je slušam satima. Mislim da su majka i baka Radičevića pričale priče mnogo ubjedljivije. Sadržaj im je vrlo dobar. Prva pripovijetka je najbolja. Ljudi ne rade i nemaju se čemu veseliti. Veselje je u radu uz pjesmu i svako je sretan onda kada vidi plod svoga rada. Dalje pripovijetke imaju sve manju vrijednost. Na kraju nisu više nikog mogle da nasmiju kao ni Smeško Smešić. Iz drugog dijela dopada mi se priča ‘Kako je proleće nadjačalo zimu’. To je kao i ova sada kod nas. Zatim priča ‘Sunčana dolina’. Kao najljepšu priču izabrao bih ‘Potok za sve dečake’. Takav potok bi svi dječaci željeli, a i ja bih bio dobar i poslušan radi njega.
Marjanović Zorislav, III a, IX osnovna škola.“ Zorislave, Zorislave, — obećao sam, napisaću bolju knjigu. Ne znam da li je čitao „Poslastičarnicu kod veselog čarobnjaka“. Možda bi se nasmejao Ciganinu Ciganoviću. Ali, vreme prolazi, on je odavno gimnazijalac. I zacelo se bavi višom matematikom. U stilu svoga pisma, koje je mene, moram priznati, potištilo.
Ali ohrabrio me je Josip Križanić, III osmogodišnja škola, VI d, Banja Luka:
„Pročitao sam knjigu ‘Bajka o šaljivčini’. Veoma mi se dopala. Najviše mi se sviđa priča ‘Potok za sve dečake sveta’ i ‘Bajka o čudotvornom oku’. Pisca ove knjige pošteđujem svake kritike.
Pozdrav Vaš …“
Hvala, Josipe, staraću se!
Stiže i pozdrav iz Stoca:
„Šta me je potaklo da zavolim ovu knjigu? To nisu bajke kakve sam naučio da čitam u dječjim listovima, pa ako hoćete, ni u ‘Glasu pionira’… Uzmimo priču ‘Potok za sve dečake sveta’, koji mi se najviše sviđa. Svi mi sanjamo o tim potocima Pričaju nam čuda. Varaju nas. Poslije nam je to krivo. Ali Radičević nas nije prevario. Kazao nam je istinu. Zato gromko bravo za Radičevića!
Ilija Škarica, IV b Držav. gimnazije Stolac.“
Hvala i tebi, Ilija! Tvoje pismo stiglo je na vreme. Jer — pre nego što pročitah tvoje „bravo“, naiđoh na neveselo pismo. Veselo, u stvari. Ali za mene neveselo.
„Ne dopada mi se stil. Moja mama mi je malo prepričavala ove priče da bolje razumijem i to je bilo življe i drugačije. Radičević bi trebao imati puno male djece s kojima bi razgovarao, pa bi tako naučio šta žele i kako shvataju. Od svih priča o šaljivčini prva mi se najviše dopala. Iz drugog dijela najljepša ‘Bajka o oblaku i vjetru’.
Marjanović Dubravka, II osn. škole „Petar Kočić“, Sarajevo JNA 59/GU“
Čitao sam pisma, pamtio savete, osluškivao i strepeo šta li će reći strogi Novak Gligorijević, učenik V2 iz Zlodola kod Titovog Užica. On doviknu: „Napred, može!“ I ja — već pokoleban u snagu i maštovitost svoga pera, — okrenuh beli list hartije i napisah „Učenog Mačka“.
KO SU JUNACI PRIČA
Ko su, u stvari, Učeni mačak, Veseli šaljivčina, Potok za dobre dečake? Šta je pisac hteo da kaže svojim čitaocima likovima i razgovorima junaka? Da li je u pitanju najobičnija zabava ili mudri nauk? Do vraga, uzviknuće neko nestrpljiv, dosta nam je mudrih nauka. I ja se slažem: dosta svih tih papirnatih mudrovanja. Pričajmo o životu. I nasmejmo se malo. Šale radi.
Nikada neću zaboraviti svečane trenutke kada je otac, nameštajući naočare, otvarao debelu knjigu Vukovih narodnih pripovedaka. Prvo bi ozbiljno pogledao u nas, dečake. Pogladio bi brk. I mi smo već znali … biće smeha.
Ne, kakav nauk! Čekali smo, čekali ono mesto u pripoveci o Nosi i dečaku, kada dečak, mudrijaš i veseljak, dobija pogaču, a Kosa nekoliko (……) tačkica. Otac će pročitati i tačkice. I mi ćemo se smejati. Jer je smešno … Tačkicama i nadmudrenom Ćosi.
Hajde da se igramo! Pa ćemo u igri reći jedan drugom i ponešto pametno. Eto, možda bi se to moglo nazvati nekakvim literarnim pravilom koje je presuđivalo u svim mojim napisima za decu. Ali, kako literatura ne trpi recepte, jer je stvaralačka, događalo se da igra i ostane — igra, a nauk i bez igrarije — nauk.
Uostalom, ima u svemu tome nečeg neobjašnjivog. Mašta nema granica. Stojimo, nad izmišljenim, iznenađeni. I sami sebe pitamo: kako to da se igra pretvorila u zbilju? A hteli smo da se malo poigramo.
Nikada ne bih mogao tačno odrediti kako su nastale knjige za decu: „Priče o dečacima“, „Duh livada“, „Bajka o šaljivčini“, „Učeni mačak“, „Poslastičarnica kod veselog čarobnjaka“. I dok ovo pišem, ne mogu da se načudim: zar sam već toliko napisao za decu? O, vreme je, stvarno, da se uozbiljim. I da napišem za decu knjigu koju nikada neće zaboraviti.
Pa ipak — ko su Učeni mačak, Veseli šaljivčina, Potok za dobre dečake?
Mačak — nije mačak. To je, u stvari, nesnalažljiv momak. Uzalud pokušava da se odvoji od običnih ljudi, i prodre u izmišljeni „svet mudrosti i gospodstva“. On bi hteo da promeni svoju prirodu. Ali, prijatelju, ne može se iz sopstvene kože. On će, hteo-ne hteo, morati da se vrati svome rodu. I zavoleće sve što je prezirao: crveni krov, mesečinu. A kad upekne sunce, divno će se izležavati na zelenoj travi.
Šaljivčina je — narod. Jednostavan. Prostodušan. On se smeje, ismejava, zasmejava. A šala ne znači samo — nasmejmo se smeha radi. Šala je — živeti. Šala je — divno se zaigrati. Zar nisu smešni nadureni, preozbiljni, celomudreni, nenasmejani i mrzovoljni ljudi? A zar su veseli kiseli smejači: neduhoviti, plitkosmehovni, nabeđeni, trgovci smeha? Pod velikom šatrom života nastupaju samo rasni smejači.
A „Potok za dobre dečake“? Obećanje — ludom radovanje. Ako budeš dobar, kupiću ti… ako slušaš mamu, pokloniću ti… ako doneseš petice iz škole, dobićeš… I tako, iz dana u dan, niču nam i kliču plačibabići. Zbog toga prekorpriča „Potok za dobre dečake“. Ako budeš dobar, znaš, sine, pored naše kuće proteći će potok za dobre dečake. On teče samo kroz dvorišta dobrih dečaka. Samo dobri dečaci prave na brzacima potoka vodeničice … Padne kiša… zahuji potok u dvorištu … Dečak se obraduje: gle, otac je govorio istinu, bio sam dobar, jer, eto, teče dvorištem Potok za dobre dečake.
Sutradan: grunulo sunce, nema potoka. Šta će otac — pedagog kazati svome sinu? Kako će se opravdati?
Dogovorili smo se: što manje mudrovanja! Učićemo se životu kroz smeh. Da li će nam tajnu otkriti „Poslastičarnica kod veselog čarobnjaka“? Ne. Ni smeh nije zlatni ključić koji otvara vrata sreće. Traži se dimenzija nepoznata. Gde se nalazi? Ko će je naći? Pitanje je otvoreno. Vovjeki.
U gradu nesmejaču jedino car ima prava da se smeje. Zar je malo takvih gradova i zemalja u ovom našem veku! Setimo se Španije i Franka! Ili Hitlera!
Veseli čarobnjak, poslastičar, pronašao je odgovor za sreću: smeh!
Ali šta ćemo činiti kad prestane čarolija smeha?
O tome ćuti veseli čarobnjak. A knjiga — „Poslastičarnica kod veselog čarobnjaka“ — zatvara svoje korice.
KO JE ISTINSKI CIGANIN CIGANOVIĆ
Ništa nije izmišljeno. Samo ponešto domišljeno, dokićeno, našarano. Toliko da bi se život zabajčio.
Ciganin Ciganović, junak „Poslastičarnice“, živeo je u Čačku. Svakog dana, zajedno, išli smo u školu.
Sretnemo se na ulici i pozdravimo.
— Soćere, Joso.
— Kanči…
(Šta radiš, Joso? — Ništa!)
Imao je duguljaste i tužne smeće oči.
— Što si tako neveseo, čoveče? Odmahne rukom:
— Ne znaš ti kakve se stvari događaju u ciganskom naselju. Čohano dolazi. Svake noći dolazi. Ogroman, crven. Strašan. Da umreš kad ga vidiš.
— A ko je taj strašni čohano?
— Milorad Ciganin. Ustao iz groba. Plaši Cigane. Vampir.
Neveseo je Ciganin Ciganović. Ne može u priču — sa suzama. Zbog toga je pisac izmislio veselu poslastičarnicu. Ciganin kusne kolač i namah postane hrabar i veseo.
A pravi Ciganin Ciganović? On i dandanas pripaljuje petrolejku. U ponoć je iznese na prozor. I tek tada mirno zaspi. — Jer — Čohano se boji svetlosti.
KO JE ČITALAC
Znam veselo, podmigljivo i sjajno oko. I prst, šaljivo ispružen, što otkriva prevaru. Pa kaže: pričaš mi bajke, polaguješ. Znam zrelost pametne glave, pronicljivost, dosetljivost. Nije lako sa decom. Ni deca nisu — baš deca. Skrivaju, migom i bleskom oka, zrelost mašte i vesela iskustva.
Čuvaj se, pričo, naivnog završetka! Neuverljivog početka! Siromašnog i ubogog zapleta!
Šaren je dečji svet i praskav od najozbiljnijih doslućivanja.
Ko kaže da se za decu piše s pola snage, s pola pameti i mašte?
Takve ne čitamo. Nisu naši. Znamo im znanje. Jer su Kao naše mame: poverljivi i nedosetljivi, prepodobljivi…
A PISCI
Ima ih koji su osvojili decu. Oni su krunisani maštovnjaci. Nikada neće biti zaboravljeni. A pisac ove male ispovesti?
Pokušao je, najiskrenije, da odgovori na pitanje: Šta je to što je odlučilo da počneš pisati literaturu za decu?
Priznaje: Ime koje nosi, prijatelji, deca, novinarstvo, kojim se bavi od prvih dana posle rata, gladne godine kada se moralo živeti, a sem malo mašte, ničeg drugog nije imao… Možda želja da se kroz pričam ti priču zaboravi što se ne može zaboraviti. Ponekad pomisli: treba sačuvati detinjstvo od svih ratnih snoviđenja… Ko zna… Zaista — teško je biti određen.
Jedino što je (zasad) izvesno u njegovom životu zapisano je u radnoj knjižici: rođen 1925. u Čačku, otac Velimir, majka Kosara, najzanimljivija bajka na svetu; gimnaziju učio u Čačku; dva puta isključen: jednom zbog nestašluka, drugi put („za sva vremena“) kao komunista. U Beogradu, upisao se na Pravni fakultet. Prva desetka iz Teorije države i prava prikucala ga za stolicu, pa je bilo i osmica i devetki. Urednik je ilustrovanog lista „Duga“. Nedeljom objavljuje članke u „Politici“. Voli fudbalske utakmice i boks. Nikada nije tvrdio da je već rođenjem postao pisac. Naprotiv, — mnogo je radio. I ako je nešto ozbiljno stvorio: hvala radu!
Iz „Lektire za osnovnu školu“ | Mlado pokoljenje | Beograd, 1966
[postavljeno 20.03.2010]
