Negde je rečeno čak i da je intervju Gadafija televiziji Pink, u kome je ovaj izneo svoje viđenje situacije u Libiji – bio protiv interesa Srbije
Godinama, skoro svake nedelje u moju subotičku redakciju svraćao je verenik Karle del Ponte. Bio je to čovek koji je Del Ponteovu redovno sačekivao na beogradskom aerodromu ili kod vlade Srbije kada bi ova dolazila da bezuspešno traži generala Ratka Mladića.
Oko njegovog vrata za tu neobičnu svadbenu priliku visio je venac ispleten od belog luka, pomalo nalik na one havajske, a u rukama je nosio ljutu crvenu horgošku papriku – nagoveštaj njegovih ozbiljnih muških namera, transparent, sliku ili kakvu ljubavnu poruku. Svaku njegovu bliskost sa tužiteljkom Haškog tribunala srpska policija uvek bi diskretno osujetila a nesuđeni mladoženja bi odlazak visoke gošće iz Srbije svaki put morao da sačeka na nekom diskretnijem mestu.
GADAFI, SRPSKA PRIčA Muamer el Gadafi bio je prijatelj svih Jugoslovena, ali pre svih Srba, kojima je naročito verovao. Veoma blizak svom uzoru Josipu Brozu Titu, predsedniku i maršalu Jugoslavije, od naše države kupovao je znanje i industrijske proizvode, a prodavao joj sirovine. Posmatrano iz evroatlantske perspektive današnje Srbije, to izgleda nestvarno poput leta srpskih kosmonauta na Mars.
Od sedamdesetih do sredine osamdesetih godina prošlog veka, Gadafi je od Jugoslovena kupio oko 250 vojnih aviona, pride rezervne delove, kompletnu servisnu aparaturu, avioinženjersko znanje i obuku. Bio je to ukratko posao iz ekonomske bajke, koji Južni Sloveni neće moći uskoro da ispričaju.
Prijateljstvo sa Jugoslavijom i Srbijom Gadafi nije raskidao ni u vreme Slobodana Miloševića i sankcija koje je srpski narod trpeo. Izvori bliski tadašnjim vlastima u SRJ svedoče o zamašnim gotovinskim transakcijama na relaciji Tripoli-Beograd zahvaljujući čemu je dobrim delom ekonomija Srbije uspela da preživi sankcije UN, plus isporuke dragocene nafte.
Javna je tajna u Srbiji da je zaboravljeni avion koji se srušio 1996. godine kod Beograda bio napunjen robom za Libiju. S jeseni iste godine zapadni mediji podigli su bili značajnu prašinu u vezi srpske firme JPL sistems, koja je u to vreme navodno razvijala neke balističke projektile za Gadafija. Danas se toga više niko ne seća.
Tripoli je pružio snažnu podršku opstanku zajedničke države Južnih Slovena ubeđujući muslimane u BiH da treba da ostanu sa Srbima u jednoj državi. Sve robe i usluge Gadafijev režim plaćao je Jugoslaviji po svoj prilici skupo i vrlo pošteno.
Posle dolaska DOS na vlast i odlaska režima Slobodana Miloševića, Tripoli je aprila 2001. godine uplatio 1.745.000 švajcarskih franaka pomoći za SRJ, tačnije Srbiju. Saradnja sa režimom u Tripoliju nastavljena je, a da se Gadafijev režim iznutra nije bitnije menjao. Na kraju, Muamer el Gadafi odbio je da prizna albansku nezavisnost na KiM iako je u fazi otopljavanja njegovih odnosa sa zapadom od tog priznanja mogao samo da profitira.
Mediji u Srbiji revnosno prenose komentare i informacije kako NATO gomila svoje snage oko Libije zbog pogaženih ljudskih prava u toj zemlji. Bogate izvore energenata retko ko pominje, a i to samo onda kada Tripoli saopšti da ih je zauzeo u nekoj kontraofanzivi.
Da se razumemo: uopšte nisam na frekvenciji džamahirije koju vodi Muamer el Gadafi niti delim sve vrednosti libijskog društva. Samo diskretno smatram da je Srbija trebalo da sačuva samopoštovanje i da se ne hvali raskidom veza sa Libijom ako je baš i bila primorana da ih kida. A evo i zašto.
MUJA, SRPSKA PRIčA Radivoj Milutinović zvani Muja, nesuđeni verenik Karle del Ponte, bio je basnoslovno bogat devedesetih godina. Bio je tipičan izdanak epohe. Na svoju svadbu pozvao je grad od sto hiljada ljudi. Na dan njegovog venčanja piće i hrana bili su besplatni za svakoga ko se zatekao u njegovom gradu.
Poput skoro svakog novobogataša, Muja je uživao u publicitetu i pritajenoj zavisti okoline koja mu se ulagivala. Vodio je akciju spašavanja slonice Tvigice, spavao na travnjaku pred kamerama, čašćavao bez mere svakoga na koga god bi naišao. često se razmetao vodeći po inostranstvu one za koje je mislio da su mu prijatelji i one novinare koji su mu podilazili.
U to vreme obilato je u gotovini finansirao i nedeljnik čije sam uređivanje preuzeo kasnije, kada je Muja već bio izgubio bogatstvo i postao čovek u isflekanom odelu sa vencem belog luka oko vrata. Za taj nedeljnik u svoje vreme izdvojio je novca koliko neko ne zaradi za ceo život. Ali njegovo bogatstvo je jednog dana iščezlo.
Tako je pred moj urednički sto jednog jutra banuo čovek blago zapuštenog izgleda, kome se bivši prijatelji i oni koje je neštedimice čašćavao više nisu javljali ni na ulici ni na telefon. Zaobilazili su ga u širokom luku kao propalog čoveka trudeći se da zaborave novac koji su od njega izvlačili kad god su mogli. U rukama je nosio čokoladu proizvedenu u fabrici koju je nekada snabdevao sirovinama i s kojom je vodio sudski spor, pokušavajući da povrati makar delić nekadašnjeg bogatstva.
Shvatio sam o kome je reč i od toga dana svake nedelje u redakciji mu je, kada bi došao, bila poslužena vruća kafa, uz ljubaznost i razumnu dozu razgovora. Od kolega sam tražio strpljenje i razumevanje za njega, čak i onda kada bi nam odvlačio pažnju sa važnijih stvari. Smatrao sam da redakcija, ako je redakcija, treba da neguje isti odnos prema njemu kakav je negovala i u vreme kada je bio bogat, širokogrud i obožavan zbog izdašnih novčanih donacija.
Muju sam poslednji put sreo 3. marta na ulici u jeku evakuacije Srba iz Libije. U rukama je držao novine. Primetio sam jedan od krupnih naslova: ministar odbrane Srbije Dragan Šutanovac izjavio da je Srbija prekinula svaku saradnju sa Libijom napuštajući ogromne poslove u toj zemlji. U nastavku je pisalo i da zvanični Beograd razmatra vredi li ove godine uopšte organizovati Samit nesvrstanih plašeći se ko bi Libiju uopšte mogao da predstavlja. Negde je rečeno čak i da je ekskluzivni intervju Gadafija srpskoj televiziji Pink, u kome je ovaj izneo svoje viđenje političke i vojne situacije u Libiji i oko nje – bio protiv interesa Srbije.
Ostale zemlje u okruženju Srbije, koje takođe uživaju libijsko prijateljstvo ali ni izbliza kao Srbija, nisu naglašavale svoj raskid svih veza sa režimom Muamera el Gadafija i bilo kakvu servilnost s tim u vezi.
Samo je hipokrizija srpske politike mogla u jednu ravan da stavi vođu Libijske Džamahirije i osiromašenog srpskog milionera sklonog egzibicionizmu. Ovo je bila epopeja Srbije na pragu njene evroatlantske budućnosti, koja od nje očekuje još dosta odricanja svake vrste. Ili srpski političari samo tako misle, dok mazohistički sprovode autocenzuru nad sobom i potezima koje čine.
