Kada je „Nedeljni telegraf“ 11. avgusta 2004. objavio ime i lične podatke (uključujući fotografiju i broj legitimacije) agenta MI6 Entoni Manktona, sva je prilika da tada nije ni slutio kakvu je veliku obaveštajnu zverku potegao za rep. Mankton je, mada nominalno samo sekretar ambasade Ujedinjenog Kraljevstva u Beogradu, bio, u stvari, filter i glavna prolazna stanica špijunskih informacija britanske obaveštajne mreže na Balkanu.
Entoni Leopold Klajer Mankton (45) je, dakle, bio temeljni deo perfektno uvezanog obaveštajnog paketa, „prinčeva tame“ na Balkanu.
Po jednoj liniji, bio je direktno vezan za agenturu u Sarajevu, koju će u jednom trenutku kasnije preuzeti Pedi Ešdaun. U toj fazi operativni kontakt Manktona biće Ešdaunov obaveštajac, nominalno šef za komunikacije, DŽulijan Brajtvajt.
Kao što smo ranije spomenuli, Mankton je do neslavnog odlaska iz Beograda bio glavni snabdevač administratora u Bosni informacijama, pretežno o tome šta vlasti u Srbiji i Crnoj Gori znaju i preduzimaju u pogledu Ratka Mladića i Radovana Karadžića, a šta kriju od Karle del Ponte. Ešdaun je, sa svoje strane, bio na direktnoj liniji sa Blerom preko centrale MI6 u Londonu.
Po drugoj stazi, Mankton je bio vezan za bečku regionalnu centralu MI6 koju je vodio već pomenuti DŽordž Basbi, njegov prethodnik u Beogradu. Ovom linijom su išli aktivnost i instrukcije vezane za Manktonovu umešanost u istragu o ubistvu Zorana đinđića – afera koja će ga na kraju koštati provale i povlačenja iz Beograda.
Treći kanal vodio je od Manaktona u Beogradu do ambasadora (takođe obaveštajac MI6) DŽona Ramsdena u Zagrebu, čija je operativna poluga u Hrvatskoj bio već opisani Garet Langli. Ovim kanalom išla je razmena iskustava i informacija operativno-profesionalnog karaktera, vezana za planove hapšenja haških optuženika – u Srbiji Mladića, u Hrvatskoj Gotovine. A sve se to, opet, slivalo kod Ešdauna u Sarajevo.
Konačno, Mankton je imao svoj prolaz prema Karli del Ponte preko njenog agenta Kristofera Lumsa.
U tom paketu Mankton je bio, kako se kasnije ispostavilo, formacijski direktno nadređen Langliju u Zagrebu i Samerlandu u ambasadi Britanije u Sarajevu. Zagrebački „Nacional“ označio ga je, takođe, kao „glavnog igrača u sastavljanju kontroverznog izveštaja o vezama Ante Gotovine“ sa obaveštajnim i političkim strukturama u Hrvatskoj.
Hapsio Miloševića
Manktona, čiji je otac takođe, bio agent kontraobaveštajne službe Britanije, raspad Jugoslavije zatekao je Bosni odakle je (1996) prebačen na mesto političkog savetnika ambasade u Zagrebu.
Pre nego što će pasti Slobodan Milošević, Mankton je upućen u Beograd ( 2000). U aferi kojom je okončana njegova špijunska misija u Beogradu pripisuje mu se da je lično imao ulogu u hapšenju i transferu Miloševića u Hag.
Forin ofis bez komentara
U svakom slučaju, padom Manktona u Beogradu britanska špijunska mreža na Balkanu pretrpela je težak udarac, ali serija drugih, ne manje bolnih, uskoro je usledila po domino efektu. U Beogradu je Pedi Ešdaun izgbio glavnog informatora, a u Sarajevu, odmah zatim, i svog glavnog operativca DŽulijana Brajtvajta. Na pitanje njegovom portparolu da li Ešdaun ima komentar i da li je tačno da je šef OHR i sam špijun MI6, novinari su dobili odgovor da se za to obrate Forin Ofisu u London. U Forin Ofisu lakonski kažu “ No comment „.
Afera Tomlinson
Otkriće „Nedeljnog telegrafa“ o tome šta je bila stvarna misija i šta je Mankton sve radio u Beogradu bila je novost za javnost i blamaža za MI6, ali sistematični hroničari mogli su već pre toga da se o njemu obaveste u londonskoj „aferi Tomlinson“. Ričard Tomlinson, i sam bivši agent, objavio je još pre dolaska Manktona u Srbiju listu od 116 agenata MI6.
Tomlinson se razočarao u neke prljave radnje kojima je bio svedok, napustio Agenciju i počeo da u javnost propušta imena i afere.
NJegova otkrića izazvala su veliku javnu i medijsku larmu u Britaniji zbog njegove otvoreno iznesene kritike da je sve vreme krize i rata na Balkanu kontraobaveštajna služba bila predvodnik britanske politike umesto da bude obratno. Na sudskom procesu Tomlinson je uporno branio tačnost ove teze, ali je negirao da se on nalazi iza proturanja u javnost 116 imena obaveštajaca MI6. Sklonio se u Švajcarsku.
