Britanski ratni izveštač Iv-En Prentis o svom svedočenju u Hagu
U četiri oka sa Miloševićem
Jedina novinarka koja je imala priliku da u ćeliji razgovara sa Slobodanom Miloševićem, o tom iskustvu piše specijalno za „Politiku”
Slobodan Milošević se smeška dok odmotava salvete i otkriva dva kroasana koja sam uzela iz hotelske sale za doručak i donela u ćeliju u unutrašnjosti haškog tribunala za ratne zločine. Bivši jugoslovenski vođa obožava francuska peciva, ali kažu mi da srpskim pravnicima koji mu pomažu u pripremi odbrane često oduzimaju kroasane koje mu kupe. Sada mi čovek koji je optužen za zločine protiv čovečnosti nudi jedan od kroasana, a pošto insistiram da sam pojede oba, on ih zdrobi s uživanjem. „Divan ručak”, kaže.
Ovo je bizaran osećaj. Sedim preko puta čoveka koji je, voleli ga ili mrzeli, bio velika figura na balkanskoj sceni toliko godina. To je jedan od onih trenutaka kada poželite da se uštinete da biste se uverili da ne sanjate.
Ja sam ovde, u ćeliji ispod sudnice Međunarodnog krivičnog suda za Jugoslaviju, jer sam pozvana da svedočim u korist odbrane na suđenju Miloševiću. Jasno mi je stavljeno do znanja da ne pokušam da ga intervjuišem, iako svakom česticom svog bića želim da mu postavim brdo pitanja o poslednjih dvadeset godina. Tako da ono što sledi predstavlja samo lične utiske o našem sastanku tokom priprema za moje svedočenje. Ti utisci ni u kom slučaju nisu plod intervjua.
Sir, cigarete i rakija
Jedno od Miloševićevih retkih preostalih zadovoljstava je što može da jede domaći sir nekadašnjeg makedonskog ministra unutrašnjih poslova Ljubeta Boškovskog. Ni njemu ni drugim optuženicima u centru za pritvor oko kilometar udaljenom od sudnice nije dozvoljen alkohol. čak ni nedeljom i praznicima. Pravnici mi kažu da je oduzeta i flaša grčke rakije koju je doneo predsednik Grčke Karolos Papuljas, kada je ga je prošle godine posetio.
Ja sam sa Miloševićem provela šest sati tokom dva dana i gotovo pet sati u sudu svedočeći. Obučen u tamnoplave pantalone, svetloplavu košulju, sa crvenom kravatom i debelim vunenim prslukom, izgleda malo mršavije nego kada je zbačen s vlasti u oktobru 2000. On i njegov tim razgovaraju s većinom svedoka u centru za pritvor, gde se u jednom krilu glavnog zatvora u Hagu nalaze svi optuženi. Ali, kao novinaru, meni nije dozvoljeno da idem tamo, pa me zbačeni predsednik prima u oskudnoj sobi ispod sudnice, koja je okrečena u plavo, nema prozore, a na vratima ima rešetke. Proces razgovora sa svedocima poznat je u govoru UN kao „proofing” (razgovor o dokazima), a stražari i policajci koji su ostali u hodniku poštuju privatnost naših sastanaka.
Bivši predsednik uzima bokal sa stola i sipa malo vode u plastičnu čašu. „Hoćete li da zapalite?”, pita me. čaša bi trebalo da glumi pepeljaru. Nudi mi svoje cigarete „davidof”, i odbija „marlboro lajts” koji mu ja nudim. Stalo mu je da pročitam optužnicu protiv njega, dokument od 170 strana u kojem se navode vremena i mesta na kojima je navodno nadgledao i pomagao da se sprovedu zločini protiv čovečnosti, kao i ubistva. Od Hrvatske do Bosne i Kosova. Ja sam izveštavala o sukobima u bivšoj Jugoslaviji i Milošević želi da vidi kakvo svedočenje iz prve ruke mogu da dam o nekim događajima koji se pominju u optužnici.
Osetila sam se poniženo
Jedina novinarka koja se u haškom tribunalu pojavila kao svedok odbrane Slobodana Miloševića kaže da se iznenadila kad je dobila ponudu pravnog tima bivšeg predsednika. Iv-En Prentis, koja je tokom devedesetih s balkanskih ratišta izveštavala za „Gardijan” i „Tajms”, tvrdi da je imala dilemu da li da tu ponudu prihvati. „Ali kada sam videla celu optužnicu, shvatila sam da sam i sama bila na nekim mestima koja se u njoj pominju i da se ono što sam videla razlikuje od navoda u optužnici koji su zasnovani na posrednim dokazima. Ja nikad nisam htela da branim Miloševića, njega sam uvek kritikovala, ali sam želela da se isprave neke greške.”
Mislite da ste u tome uspeli, iako je tužilac Džefri Najs bio prilično ubedljiv u unakrsnom ispitivanju?
– Nisam sigurna, jer to je bilo veoma naporno unakrsno ispitivanje. On je tražio da na neka pitanja odgovorim sa „da” ili „ne”, što je najčešće nemoguće, pa onda svaki odgovor zvuči sumnjivo, kao da nešto krijete. Osetila sam se poniženo.
Da li je onda Džefri Najs uspeo da vas diskredituje? Ili ste svojim svedočenjem učinili uslugu Slobodanu Miloševiću?
– Nadam se ni jedno ni drugo. Ja sam uradila najbolje što sam mogla, ali ni u kom slučaju ne bih činila usluge Miloševiću. Samo sam htela da ispravim neke navode za koje sam se svojim očima uverila da nisu tačni. Mislim da pred sudom treba da odgovaraju svi, ne samo Milošević, već i NATO.
Pravnički pritisak
Veći deo našeg razgovora usmeren je na otkrivanje toga gde sam i u koje vreme bila tokom devedesetih. Milošević pažljivo odbacuje svaki predlog koji ne može da se dokaže. „Kada ste tačno bili na Kosovu?”, pita. „Moramo da budemo precizni.” Međutim, bivšeg predsednika brine i nešto drugo. On boluje od srca i visokog krvnog pritiska, a nedavno je tražio dozvolu da ide na lečenje u Rusiju, gde se veruje da se posle bekstva iz Srbije kriju njegova žena Mira Marković i sin Marko.
Nadležni u Hagu optužuju Miloševića da ne uzima svoje lekove, i navode da je u uzorcima krvi pronađen nizak nivo leka. On se na to prezrivo smeje: „čuvari su tu kad uzimam lek”, kaže. Tražio je da mu doktor koga odabere tribunal uzme krv pre i pošto uzme pilule, kako bi dokazao svoju tvrdnju da ima patološki nizak nivo apsorpcije lekova. To je i uradio jedan holandski lekar, ali dok sam ja bila tamo, Milošević i njegov pravnik bili su iznervirani jer kažu da ne mogu da dođu do izveštaja tog doktora.
„Sve što imam je njegova izjava da me je obišao i uzeo krv”, kaže on, mašući papirom. „To nije dovoljno. Hoću ceo izveštaj.” Zatim mu je odbijena i molba da otputuje u Rusiju.
Za to vreme, sud mu ne plaća troškove, jer on ne priznaje sud.
Milošević kaže da je često dokazivao da razni svedoci tužilaštva u najboljem slučaju nisu pouzdani, a u najgorem da lažu. Na primer, u optužnici se kaže da su srpske snage uništile jednu džamiju u selu Celinju na Kosovu. „Tamo nikad nije ni postojala džamija”, kaže Milošević. „Jedan svedok tužilaštva izjavio je da su jugoslovenski vojnici pucali na njega automatom teškog kalibra. Doneo je i košulju punu rupa od metaka. „Znači, vi ste mrtvi?”, rekao sam mu. Kako je mogao da preživi takvu paljbu? Onda je rekao da ga je zaštitio neki drugi čovek koji je pao preko njega – pa sam hteo da znam kako je to on bio zaštićen od metaka, a njegova košulja nije.”
Miloševićevom timu je predato milion i dvesta hiljada stranica dokaza i drugih pravnih dokumenata koje je trebalo da pročitaju do početka suđenja pre četiri godine. Branko Rakić, jedan od tih pravnika, koji je bio prisutan gotovo sve vreme dok sam bila s Miloševićem, kaže da bi svaki član tima morao da pročita hiljadu strana dnevno da bi do sada iščitao sve to. Rakić kaže da bar jednom nedeljno mora da probdi noć radeći, kako bi postigao sve. „Opstajem zahvaljujući `red bulu`”, kaže. „Ne smem ni da pomislim šta mi je s krvnim pritiskom.”
Iv-En Prentis
