Prošle nedelje, Nik Grifin, lider Britanske nacionalne partije, pozvan je da gostuje na Bi-Bi-Siju. Grifin i još jedan član njegove stranke, koja se obično u medijima opisuje kao ultranacionalistička, ekstremno desničarska, rasistička ili fašistička, osvojili su dva mesta u Evropskom parlamentu na poslednjim izborima, jer je za njih glasalo oko dva miliona ljudi. Grifin je najviše poznat javnosti po negiranju holokausta, izjavama protiv imigranata, posebno muslimana, kao i po homofobičnim ispadima.
Najava Grifinovog pojavljivanja na nacionalnom servisu izazvala je ogroman publicitet. Brojni političari, intelektualci i aktivisti raznih organizacija zahtevali su da se Grifinu otkaže gostoprimstvo, kako ne bi imao priliku da iznese svoje kontroverzne stavove ispred milionskog auditorijuma. Osnovna bojazan je bila da bi to moglo da mu pruži priliku da utiče na glasače kao i da se prikaže kao legitiman političar. Na dan gostovanja, levo orijentisani aktivisti i antifašističke organizacije priredili su demonstracije ispred zgrade Bi-Bi-Sija.
Međutim, Bi-Bi-Si nije popustio, i famozno gostovanje se ostvarilo. Da je baš bilo onako kako su iz te televizije najavili, tj. da će demokratski izabranom političaru biti pružena prilika da iznese svoje stavove kako bi publika mogla sama da donese svoj sud – i nije. U ovoj rekordno gledanoj emisiji, neke slobodne i argumentovane debate nije ni bilo, i to ne zahvaljujući Grifinu, već ostalima prisutnim, koji su navodni pokušaj BiBiSi-ja da svome gledalištu predstavi i ovaj deo britanske političke scene, što je osnova demokratije, pretvorili u javno verbalno linčovanje kontroverznog gosta, sa sve dobacivanjem i navijanjem.
Bez obzira da li je Grifin poslužio kao magnet za gledaoce ili prilika za britanske političke elite, koje su u ozbiljnoj krizi autoriteta, da javnim moralnim likovanjem nad Grifinom pokupe malo političkih poena i prikažu se kao pozitivci, ovaj slučaj je još jednom zahuktao debatu o slobodi govora, demokratiji i cenzuri. Pitanje koje se ovih dana najčešće postavlja jeste da li postoje ljudi čiji su stavovi suviše opasni da bi im se dozvolilo da ih iznose u javnosti.
Očigledno, nezanemarljiv deo britanske intelektualne javnosti ali i građana smatra da takvi ljudi postoje. Argument koji se najčešće mogao čuti jeste da je narod neobrazovan, da je ekonomska kriza, i da bi zavedeni građani mogli da glasaju za BNP iz očaja. Drugim rečima, da nije demokratski zreo, te da bi ga odgovorne i prosvećene elite morale zaštititi od zavodljivih stavova ovog ekstremno inteligentnog političara.
Dakle, kako opasno inteligentni Grifin ne bi izvršio loš uticaj na niže, neinteligentne i neobrazovane klase, koje nisu u stanju da donesu sud o tako ozbiljnim pitanjima, zahtevana je cenzura. Glupe mase su, kako istorija pokazuje, predodređene da prave tragične greške, pa bi ih ovaj put trebalo onemogućiti u tome.
Zvuči poznato? Ovakva argumentacija nebrojeno puta se čula u Srbiji tokom poslednjih decenija, i to najčešće, povodom tragične greške koju su ovdašnje mase više puta počinile, time što su glasale za Šešelja i Srpsku radikalnu stranku. Nije ni čudo ni što je poslednjih dana, povodom slučaja sa Grifinom, u domaćoj javnosti povlačena paralela između Grifina i Šešelja. Navodno, time što su, naivno poštujući demokratske procedure, mediji još onomad, početkom devedesetih, dozvolili ovom ektremno inteligentnom političaru da javno iznosi svoje stavove, optimistično verujući da ga niko neće shvatiti ozbiljno, oni su mu zapravo glasače predali na srebrnom poslužavniku. Otprilike kao kad ostavite malo dete ispred televizora da gleda lukavo osmišljene reklame za nezdravu hranu. Što i nije daleko od istine – deo srpske elite neguje paternalistički i snishodljiv odnos spram široke populacije, koju smatra suviše infantilnom i nezrelom za demokratiju. A s vremena na vreme nam da do znanja i kako smatra da njenu demokratsku volju treba samo uslovno poštovati, onda kada se poklapa sa voljom prosvećene manjine. Ili, kako je čedomir Jovanović izjavio pre par godina: Tačno, za Nikolića je glasala većina, ali ta većina nije demokratska, nije onakva kakva mora biti da bismo poštovali volju te većine.
Kada se Jovanovićeva izjava uporedi sa izjavama nekih britanskih političara, ona i ne treba previše da nas čudi. Ako u zemlji sa najstarijom parlamentarnom tradicijom, u kolevci moderne demokratske ideje, narod smatraju nedovoljno zrelim za demokratiju, trebalo bi da smo srećni što nama uopšte dozvoljavaju da biramo na koju stranu ćemo se češljati. Samo, pitanje je onda da li je iko uopšte zreo za demokratiju.
U proglašavanju kontroverznih stavova govorom mržnje, dolazi do izražaja savremena sklonost fetišizaciji govora. Umesto da razmišljamo i diskutujemo o tome da li su i zašto određeni stavovi pogrešni, jedino na šta obraćamo pažnju jeste da li su oni dozvoljeni ili zabranjeni. Pod izgovorom da se neke stvari podrazumevaju, one intelektualne i političke elite na kojima je odgovornost da utiču na javno mnjenje, a kojima je očigledno ispod časti da raspravljaju sa raznim budalama, uskraćuju svima onima koji su pod uticajem problematičnih ideja ili posto nemaju mišljenje o njima, argumente druge strane. Najzad, zašto bismo se mučili razmišljajući i izgrađujući stavove kako bismo spremno dočekali (po pravilu nategnute i slabe) argumente ektremista i potrudili se da ih razobličimo, kada možemo sebe da oslobodimo te odgovornosti tako što ćemo one koji ih zastupaju odstraniti iz javnog diskursa.
Problem sa ovim načinom gledanja na stvari, osim što je u suprotnosti sa demokratskim načelima i pravom na slobodu govora, jeste što cenzura i nema baš preterano mnogo efekta. Guranje pod tepih problematičnih stavova je, prosto rečeno, skrivanje istine. Ponavljati kako je nešto zabranjeno reći i sankcionisati one koji to govore ima ograničene domete. U nekim slučajevima to može (privremeno) uticati na ponašanje, ali ne i na stavove ljudi. Za one koji se identifikuju sa određenom ideologijom, činjenica da su njihovi stavovi kontroverzni ili zabranjeni često ih samo još više učvršćuje u njima. Oni su često okrenuti paralelnim izvorima informisanja koji ih snabdevaju određenim pseudoargumentima koji su im sasvim dovoljni da se odbrane od površnih napada i osuda, te da se osećaju sigurnim u svojoj ideologiji.
Paradigmatičan je primer oragnizacija koje se u javnosti obično opisuju kao nacističke, rasističke, fašističke ili šovinističke, poput Nacionalnog stroja ili Obraza. Iako se stalno upozorava na njihov razorni potencijal po naše društvo, i opominje na njihov rastući uticaj, konkretan sadržaj njihove ideologije se u javnosti niti pominje, niti analizira, niti ozbiljno napada i razobličuje. Kako to da se određeni stavovi smatraju s jedne strane toliko opasnim i uticajnim da ih treba potisnuti i zabraniti, a sa druge nedovoljno ozbiljnim da bi se sa njima polemisalo? Da li svi znamo da je rasizam glupost? Pa zar to nije očigledno, mogao bi neko reći. Verovatno jeste, ali samo onima koji ionako nisu predmet zabrinutosti javnosti. Ali ko onda piše antisemitiske grafite? Možda oni koji su opskrbljeni obimnom „literaturom“ u kojoj pišu ni malo naivne i vrlo ubedljive stvari, koji su odlično umreženi i povezani preko brojnih organizacija, sajtova i foruma, i prilično ušuškani u uverenju da su u pravu i da su nepravedno progonjeni. Principijelne osude i zgražavanje javnosti ni na koji način ne mogu da ugroze njihovu ideološku bazu, niti će sprečiti njihov otpor.
Slično je i sa Nikom Grifinom. Da samo on misli kako misli, niko ne bi ni obraćao pažnju na njega. Ali Grifin nije percipiran kao neki pojedinačni, izdvojen slučaj, već kao simptom jedne mnogo rasprostranjenije društvene pojave. Dakle, ono što on govori mnogi drugi misle, i zato je taj problem ozbiljan. Ali, ako je taj problem tako ozbiljan, zašto da se onda ozbiljno i ne rešava? činjenica je da njegovi istomišljenici neće nestati ukoliko se o tome ćuti. Zapravo, to je i razlog više da se njegovi stavovi shvate ozbiljno i da se sa njima ozbiljno i polemiše. Odbijanje takve polemike, kao i zahtevanje da on bude ućutkan ili zabranjen, znak su slabog pouzdanja elita u sopstvenu sposobnost da pobede u agumentovanoj raspravi.
Naravno, ni polemika u demokratskoj atmosferi uopšte ne mora da garantuje da su elite određenog društva u stanju da argumentima nadjačaju ektremno inteligentne političare Grifinovog i Šešeljevog tipa. Narod uprkos svemu možda baš izabere njih. Ali, to nikako ne predstavlja poraz demokratije, već poraz tih, političkoj situaciji nedovoljno doraslih elita, kao i potencijalni poraz naroda, lošu odluku za koju će oni koji su je doneli snositi i odgovornost i posledice. Demokratsko pravo jeste i pravo na loš izbor, i ne može se ukidati ukoliko taj izbor nekima nije po volji. U demokratiji nema demokratske i nedemokratske većine, u zavisnosti od toga kakvi su rezultati glasanja, nema demokratskih i nedemokratskih stranaka među onima koje poštuju demokratska pravila igre, nema demokratski nezrelog biračkog tela čije prosvećene elite imaju pravo umesto njega određuju koga bi trebalo da čuje ili izabere. Upravo se u takvim situacijama, kada demokratska procedura ne proizvodi priželjkivan rezultat, demokratija i stavlja na pravu probu. A ona demokratija u kojoj pravila igre nisu opštevažeća, i u kojoj se Grifinima i Šešeljima i kada poštuju demokratska pravila igre brani da javno iskazuju svoje stavove, ne vredi mnogo više od obične diktature. Najzad, i diktature postoje kako bi nezrele“ i „glupe“ mase zaštitile od pogrešnih i „tragičnih“ odluka.
