Obaveštavam TB (Blera) o razgovoru sa Klarkom. TB misli da je Klark samo pokušao da mi podiđe i da mi stavi do znanja kako sam ja baš u centru odlučivanja… Na sreću, u izveštaju iz našeg partijskog (laburističkog) centra za osmatranje pada mi u oko jedan red gde čitam da je DŽon Simson (spoljnopolitički urednik BBC) javio iz Beograda da je bio pozvan na RTS, ali da nije tamo otišao. Znači, mediji su primili poruku da je RTS cilj.
TB imao krajnje obeshrabrujući razgovor sa generalom Rupertom Smitom. General alarmira da cela kampanja nije dovoljno NEMILOSRDNA (podvukao D.L.) da bi se ostvario postavljeni osnovni cilj.“
U Sredu 21. aprila rezultati bombardovanja još uvek ne ohrabruju. U Dauning stritu raspoloženje se ništa nije popravilo. Izveštaji koje vojnici sa terena šalju Klarku govore i dalje o teškoćama da se pronađu ciljevi. Problem su i dalje vremenski uslovi, ali još više, dobra kamuflaža srpskih vojnih ciljeva. Tog dana (21. aprila) Kambel je zapisao u dnevniku:
„TB (Toni Bler) je sada defintivno uveren da bez kopnene invazije nema šanse da pobedimo. Amerika je, pretpostavlja, tu negde iza nas. Blerova jedina briga za danas je kako to dobro da obrazloži u Parlamentu (u redovnom istupanju pred Donjim donom, sredom)…. To je, kasnije, sve dobro prošlo. A za Simsona (urednika Bi-Bi-sija koji je izveštavao iz Srbije) dao je dobar odgovor (na pitanje o kontroverzama oko RTS) – da Simson može da iz Beograda da javlja kako mu drago, a da smo mi sa svoje strane slobodni da govorimo kako mi vidimo stvari. Kasnije kaže za Simsona: ‘Kakva guzica! Misli da može da obleće okolo i da nas kritikuje kako mu padne na pamet, a ako mu odgovorimo onda je to atak na civilizacijske vrednosti’.“
Istog dana Bler i Kambel lete za Vašington na samit NATO. Blerova glavna briga je da ubedi Klintona da se više ne koleba oko kopnene invazije. Tokom leta kaže svom spin doktoru da ako ne dobiju ovu bitku sa Srbima, i on i Klinton mogu da se oproste od vlasti. Smatra da kolebljivi Klinton mora da prihvati glavni argument: Ako mi, političari, ne možemo sebi ni u kom slučaju da dozvolimo da izgubimo, a generali kažu da se ovaj rat ne može dobiti bez kopnene invazije, mi moramo da to jednostavno usvojimo. Inače će generali reći da smo im vezali ruke iza leđa.
„TB me pita da li je Klark spreman (za kopneni rat). Kažem da je Klark jedini koji to odlučuje i mi ga (ako i nije spreman) moramo da obradimo za to. Klark se boji da ako suviše jako javno pritišće dugme za kopnenu invaziju rizikuje lične odnose sa (kolebljivim) Klintonom. Berger (Klintonov savetnik za nacionalnu bezbednost) i inače se žalio kod Sojersa (DŽon, podsekretar u Forin ofisu) da TB obleće okolo kako bi vršio otvoren pritisak na Klintona.“
Bler i pratnja voze se od aerdoroma prema Beloj kući. Svi znaju da će sa Klintonom biti teško. General Gatri je, beleži Kambel, prethodno razgovorao sa generalom Šeltonom (načelnik američkog generalštaba). Šelton, takođe, misli da se mora ići u kopneni rat.
„U Beloj smo kući. Stiže Bil K. i rukuje sa sa svima. Medlin Olbrajt (državni sekretar za spoljne poslove) i Berger su već u salonu na spratu gde nas Klinton vodi. Kratko uvodno ćaskanje. Kratak pogled na program NATO samita. Zatim, Kosovo – detaljno.
TB nastupa otvoreno: 1) Komanda u NATO je do sada zajebala stvar. 2) Vazdušna kampanja je OK, ali ništa više od toga i 3) Svi vojnici kažu da sama avijacija neće obaviti posao.
TB zna koliko je ovo što govori delikatno i da smo svi govorili kako kopnene snage neće biti potrebne. Kaže: Ja, međutim, polazim od toga da ne smemo sebi da dozvolimo poraz. I zato moramo da preduzmemo sve što je potrebno da bismo pobedili. Milošević neće popustiti dok ne vidi da postoji realna opasnost od kopnene invazije… Klark radi herojski posao, njemu treba pomoći.
Ni ovi oko Klintona nisu mnogo zagrejani za kopnene trupe, pa čak ni za priču o pripremama Kažu: Za kopnenu invaziju će biti potrebno 150-200 hiljada vojnika i većinu će morati da obezbede Amerikanci…“
