Pre dvadesetak godina sam bio bolestan, neke dve sedmice. Dok sam ležao, čitao sam knjigu „Istorija Vizantije“ i divio se mozaicima koje sam tamo našao. Pomislio sam, zar nema neko da bi se ovom umetnošću dalje bavio? Zar da sve, tek tako, završi u istoriji? Onda sam odlučio da sam nešto pokušam.
Ovako započinje priču 82-godišnji Boško Maksimović, poznati brizbejnski lekar.
U njegovu ordinaciju i danas dolaze pripadnici brojnih imigrantskih zajednica kojima engleski nije jača strana. Sa gospodinom Maksimovićem nemaju problema, jer on, osim srpskog i engleskog, odlično govori češki, ruski, poljski i nemački, a bez većih poteškoća se sporazumeva na francuskom i finskom.
Malo njih, međutim, zna da se odmah iza doktorove ordinacije nalazi atelje gde i u ovim godinama vredno i strpljivo radi svoje mozaike. Ko je jednom zavirio u kuću Maksimovića znaće o kakvoj se umetnosti i vrednosti radi. Ili će bar naslućivati.
– Samouk sam – skromno kaže Boško. – Počinjao sam, valjda, kao i mnogi pre mene, žica, cement, mozaik, pa sam došao na ideju da obrnem redosled, prvo mozaik, pa cement. Nedugo zatim sam počeo da svoje planove za mozaik radim u obrnutoj perspektivi, kao u ogledalu.
Providna plastika, voda, lepak, sve su to stvari sa kojim i danas eksperimentišem da bi došao do cilja.
Od „Teodore“, koja je prvi Maksimovićev mozaik, brizbejnski doktor je napravio tačno 30 radova i svi su u njegovom domu, osim jednog jedinog, poklonjenog. Veličina tih mozaika je različita, ali dominiraju radovi čija i dužina i širina prelaze dva metra. Ne samo veličinom, nego i lepotom.
– Ne vodim preciznu evidenciju koliko mi je vremena potrebno za jedan mozaik, ali mislim da sam „Isusa“ radio preko tri meseca.
Doktor Maksimović ne voli mnogo da priča o svojoj lekarskoj karijeri iako je ona bila i zanimljiva i uspešna.
Rođen je u Bijeljini 1921, tamo je završio gimnaziju, a zatim dve godine medicine u Beogradu. Onda je počeo rat. Dospeo u šabački lager, gde su ga smestili nedićevci, ali je uspeo da pobegne, da bi posle rata došao da radi u bolnici u istom mestu, Šapcu. Slučajno je upoznao jednog ruskog komandanta koji ga je poslao na studijama medicine u Pragu.
Vreme između 1949. i 1956. Boško je proveo u Pragu. Završio je uspešno studije, postao asistent profesora hirurgije, radio oko 30 operacija svakodnevno. U Pragu je upoznao suprugu Maru, takođe studentkinju medicine, oženio se, dobio kćerku Nevenku.
U Pragu je i slikao.
– Tamo sam upoznao akademskog slikara Pavela Formana, i često sam bio s njegovim društvom slikara. Tada sam i ja nešto kao počinjao, a druženje s Pavelom je potrajalo i po mom dolasku u Australiju. Slao mi je slike, a ja sam ga pozvao da me poseti u Brizbejnu. Bilo je to neko vreme kad je Dubček dolazio na vlast, pa je nakon šestomesečnog boravka kod mene, Pavel uspeo da se sa porodicom iz čehoslovačke doseli u Brizbejn. I danas tu živi i povremeno se viđamo, a pamtim kad me je u Pragu zamolio da pregledam njegovog bolesnog brata. Imao je zapaljeno, skoro zagnojeno grlo i preporučio sam mu jednonedeljno lečenje antibioticima. Taj trinćstogodišnji dečak kojeg sam tad upoznao, uporno je govorio kako će jednog dana studirati filmsku umetnost. I jeste. Ne sumnjam da znate ko je Miloš Forman. Sreli smo se još nekoliko puta, nakon što je postao slavan, i u Americi i u Brizbejnu.
Pitamo doktora kako pronalazi materijal i stakla za svoje radove.
– Bilo je problema u početku. U Australiji ne postoje tesare za malo staklo. Išao sam u London, a onda u Veneciju da bih pronašao ono što mi je trebalo. U Veneciji sam pronašao radnju sa 700 različitih boja stakla i kupio od svake kilogram. Bio je to problem jer su prodavali samo na veliko, a ja sam tražio samo po kilogram. Pristali su jer sam platio u kešu. Nije bilo nikoga ko se bavi sličnim poslom, da bih razmenio iskustva. Koliko znam, jedino u Beogradu, u crkvi Sv. Marka imaju ovakve mozaike.
Radovi doktora Maksimovića se mogu naći na Internetu, ali ta lepota kao da nije potpuna kao ona uživo, sa teškim bakrenim okvirima koje Boško sam radi.
– Pomažem se kompjuterom u radu. Tamo podelim sliku na šest delova, pa polako. Trenutno radim „Plavu Bogorodicu“, „Crvenu“ sam završio.
Pitamo za vrednost mozaika.
– Za mene, logično, vrede mnogo. Više od novca, a o toj vrednosti, zaista, ne mogu reći ništa precizno, jer nema ni onih koji bi to znali odrediti. Eto, Pavel Forman je procenio mozaik Hrista na 110.000 američkih dolara, Bogorodice na 80.000. Ne znam. Izgleda da to stvarno i vredi nekih para.
Ispod mozaika, u velikom dnevnom boravku Maksimovićevog doma, su orgulje i klavir. Pored je harmonika, a to su sve instrumenti koje Boško svira. Treba dodati i violinu, saksofon i klarinet…
Lekar ili umetnik? Oboje, zasigurno. Boško Maksimović intenzivno živi svoj život, a pacijenti, prijatelji i poznanici će ga pamtiti onako kako oni žele. Kakav mozaik sklope iz svega viđenog i doživljenog.
Dolazak u Darvin
U pauzama priče o umetnosti, saznajemo da je Boško s porodicom došao u Australiju, u Darvin, 1956. godine. Dobio je mesto lekara na Novoj Gvineji od 1956. do 1960, ali je morao da položi nanovo gotovo sve ispite sa studija medicine. Po povratku sa Nove Gvineje, 1960, doselio se u Brizbejn i kupio kuću u kojoj i danas živi. Kao lekar radi sve manje, jer kaže da su porezi visoki i da se gotovo ne isplati raditi.
I dalje uči
Doktor još studira:
– Kvantnu fiziku. To mi je najnovija preokupacija, koja me je samo podsetila na nešto što sam čuo još davne 1939. na studiju u Beogradu. Imao sam profesora fizike koji je bio asistent kod Marije Kiri i tad je samo nešto pomenuo o kvantnoj fizici. Trenutno čitam „Strukturu realnosti“.
